Izvor: eKapija | Utorak, 31.01.2023.| 15:13
Izdvojite članak Odštampajte vest

Ima li Srbija uslove da pravi zeleni vodonik? - Čekamo višak struje iz OIE i kinesku masovnu proizvodnju elektrolizera

(Foto: akitada31/Pixabay)
S Nacrtom vodonične strategije Srbije koji je urađen prošle godine, ali još čeka na usvajanje, u Srbiji je zeleni vodonik postao tema o kojoj sve češće govori. Ovaj dokument koji su izradili profesori fakulteta i stručnjaci relevantnih domaćih instituta i koji će biti deo Strategije razvoja energetike Srbije čije je usvajanje planirano na jesen, predviđa započinjanje proizvodnje vodonika iz obnovljivih izvora energije (OIE), takozvanog zelenog vodonika, do 2025. godine. A kolike su zapravo mogućnosti Srbije kada je reč o proizvodnji zelenog vodonika, i trenutno i perspektivi, pitali smo jednog od autora izrade Nacrta vodonične strategije, profesora Miloša Banjca sa Mašinskog fakulteta.

- Nema smisla da Srbija uopšte proizvodi zeleni vodonik, onaj koji se dobija putem elektrolize iz struje dobijene iz obnovljivih izvora energije, dok ne počne da proizvodi više struje iz OIE - kaže profesor Banjac za eKapiju.

I sve dok imamo onoliko struje koliko možemo da potrošimo, ne treba da proizvodimo vodonik, smatra naš sagovornik.

- Iz vetroelektrana trenutno imamo 400 MW. EMS je napravio studije za 7.000 MW priključenja, što je neverovatno i nemoguće da naša mreža prihvati, jer naš ukupni elektroenergetski sistem ima upravo toliko instalisanu snagu – 7.200 MW, ali to ipak govori da ima investitora i potencijala da se napravi mnogo vetroelektrana. Iz solara imamo trenutno 2 MW, ali i tu ima kapaciteta za podizanje kako su krenuli prozjumeri, za plasiranje viškova velikih proizvođača – navodi Banjac.

Ističe da imamo u svakom slučaju još prostora, sigurno još nekih 5-6%, da podignemo varijabilne izvore energije kao što su vetar i sunce.

(Foto: jaroslava V/shutterstock.com)

- Naš elektroenergetski sistem može i dalje da apsorbuje i tu naglu promenu i skokove varijabilnih izvora, još, nekih 12%, ali već posle toga će biti problem. Ako imate višak, prvo gasite hidroelektrane, pa ako mora termoelektrane, da bi se to izbalansiralo.

Prema njegovim rečima, u Strategiji je predloženo da se što pre započnu pripreme za takav scenario, ali na malim postrojenjima zelenog vodonika, koja bi morala da subvencioniše ili država, ili da se to čini iz evropskih fondova.

- Ali to bi bili razvojni projekti, koji sigurno još narednih 10 godina neće biti ekonomski isplativi. I u svetu, mada je svetski koncept okrenut ka proizvodnji zelenog vodonika, trenutno se uglavnom proizvodi plavi, dobijen iz prirodnog gasa. Očigledno je da neće biti dovoljno zelenog vodonika sledećih 10 godina, pa je plavi pa prelazno rešenje, dok tehnologije još ne uznapreduju. Kod nas bi takav mogle da prave na primer Rafinerija u Pančevu ili Azotara, najave takvih mogućnosti je i bilo, ali nema potrebe da, ako već imamo prirodni gas, da ga pretvaramo u vodonik, osim ako je on potreban za neke tehnološke procese. Pritom, ako gledamo samo emisije CO2, plavi vodonik nije više ekološki od gasa – navodi naš sagovornik.


Saradnja sa Nemcima, Japancima, ne sa Emiratima

Prof. Banjac ističe i da je za buduću proizvodnju zelenog vodonika važno da uhvatimo i držimo korak sa svetom u razvoju tehnologije:
- Mi imamo znanja koliko i drugi, ali ako to ne razvijamo dalje, izgubićemo priliku kao što smo izgubili za obnovljive izvore energije. Moramo o tome da sarađujemo sa ozbiljnim zemljama, sa Nemcima, sa Japancima, a ne sa Emiratima, kako je nedavno najavljeno. Emirati su tek 1957. otkrili naftu, do tad je to tamo bila pustinja, ni fakulteta ni univerziteta. Sad imaju para pa su preuzeli, ne najbolje, već dobre profesore da evropskih fakulteta da razvijaju tu tehnologiju, ali ne može preko noći da se stigne do znanja, u Evropi univerziteti postoje više od hiljadu godina – kaže Banjac.

Podseća da smo sličnu grešku napravili i kod nuklearne energije, koju bismo, da je sada imamo, takođe mogli da koristimo za proizvodnju tzv. ružičastog vodonika, ali mi više stručnjake za nuklearke nemamo, ostalo nam je samo bazično znanje.

Osim znanja, navodi, problem za proizvodnju je i dostupnost postojeće tehnologije.

- Ne postoji još masovna proizvodnja elektrolizera, kao što je nije bilo ni solarnih panela dok se proizvodnja nije prebacila na istok i dok tamo nisu počeli da se prave u ogromnim serijama. Dakle, kad Kinezi počnu da prave elektrolizere, onda će ih biti dovoljno i svi će ih imati.

Tako je, podeća profesor, bilo i sa obnovljivim izvorima energije, čija je proizvodnja na početku bila jako skupa.

- Od 1990. godine Nemci su počeli da subvencionišu proizvodnju struje iz obnovljivih izvora. Sada je to jeftinije, približno je ista cena proizvodnje energije iz sunca i iz termoelektrana.


Najava koja se izjalovila

Banjac kaže da će nam, kad jednom počnemo elektrolizu za dobijanje zelenog vodonika, plus biti i veliki broj reka i jezera, jer se elektroliza radi na vodi, odnosno iz vode - voda se razdvaja na vodonik i kiseonik.

A gradnja jednog takvog postrojenja bila je čak i najavljena pre manje od dve godine, na Savi. Najavio ju je tadašnji pomoćnik ministra rudarstva i energetike Zoran Ilić, koji je rekao da ćemo "vrlo brzo dobiti jedno plutajuće postrojenje za proizvodnju vodonika na Savi ili Dunavu, koje će proizvoditi ovaj energent iz vode", ali profesor Banjac kaže da od toga tako brzo nema ništa.

- Problem je, osim proizvodnje, i skadištenje. Jer, vodonik se čuva na pritiscima od 200, 300, 500 bara. TNG koji se koristi u automobilima se čuva na 5-6 bara, pa sad zamislite tu razliku. Za vodonik moraju da se koriste ozbiljni čelični rezervoari, pa čak i tamo postoje curenja.

A kakve su kapaciteti Srbije kada je reč o infrastrukturi za prenos?

- Potencijal za transport imamo, imamo Dunav, pa i Dunavska strategija pominje transport baržama. I gasovodnu infrastrukturu načelno imamo, imamo veliki gasovod, mada Srbija još nije gasifikovana i pokrivena gasovodima u dovoljnoj meri. Pritom treba imati u vidu i da se čist vodonik ne gura kroz gasovode, jer je njegov atom veoma mali, najmanji molekul koji postoji, i on prolazi kroz strukturu materijala, ne možete ga zadržati u kristalnoj rešetki, pa struktura gasovoda postaje krta. Ali namešan sa prirodnim gasom može da se transportuje. Evropa namešava 10% vodonika u gas, Amerikanci su podigli na 15%. Vodonik je mnogo jače i kvalitetnije gorivo od gasa - čim gasu dodate mali procenat vodonika, povećate mu energetski vrednost i takav gas se i ne prodaje na kubike nego na kilovat-sate – objašnjava naš sagovornik.

Na pitanje o mogućnosti proizvodnje vodonika iz struje dobijene iz hidroelektrana, koja takođe spada u zelenu energiju, Banjac kaže da to, kao ni proizvodnja vodonika iz gasa, ne bi imalo smisla.

- Naročito ne iz velikih, akumulacionih hidroelektrana koje služe za balansiranje mreže. Nema ni potrebe. Odatle dobijate odličnu struju koju puštate na mrežu, kad imate manjak puštate više. A viškova nikad neće biti iz hidroelektrana. Mi trenutno 30% struje proizvodimo iz hidroelektrana, a ostatak iz termokapaciteta. Kako ih bude manje, u skladu sa konceptom da izlazimo iz uglja, moraćemo da ubacimo vetar i sunce, koji su problematični jer nekad ih ima a nekad ih nema, pa ćemo vodu morati da koristimo za balansiranje. Ono što ne može da se izbalanira moraće da ide ili na baterije, koje su preskupe, ili na vodonik, što je perspektivno – zaključuje profesor.

B. Petrović


Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.
Pratite na našem portalu vesti, tendere, grantove, pravnu regulativu i izveštaje.
Testiraj besplatno!
Prijavite se na naš dnevni ekonomski bilten koji će stizati na vašu mejl adresu krajem svakog radnog dana.
Potpuna informacija je dostupna samo komercijalnim korisnicima-pretplatnicima i neophodno je da se ulogujete.
Testiraj besplatno!
Testiraj besplatno!
Potpuna informacija je dostupna samo komercijalnim korisnicima-pretplatnicima.
Testiraj besplatno!

Ako ste već korisnik, ulogujte se:
Zaboravili ste šifru? Kliknite OVDE
Za besplatno probno korišćenje, kliknite OVDE