Izvor: eKapija | Četvrtak, 24.11.2022.| 15:27
Izdvojite članak Odštampajte vest

Rusi dolaze i traže heljdu, sušenu ribu, kavijar i votku - Šta od toga Srbija ima i može da im ponudi?

(Foto: Olga Pukhalskaya/Unsplash)
Kao što prosečnom Srbinu gastarabajteru u inostranstvu najviše fali "neka ‘ljudska’ pekara sa dobrim burekom i jogurtom, babin ajvar, dedina slanina i strikanova rakija", tako i Rusima čiji se broj u Srbiji sve više uvećava, nedostaje ono što su u domovini navikli da troše.

eKapija je već pisala šta bi novi talas ruske migracije usled svima dobro poznatih okolnosti mogao da donese Srbiji, a ako se priča malo "okrene", mogli bismo da se zapitamo i šta je to što mi možemo da pružimo njima, a što bi opet, Srbiji i Srbima donelo ekonomsku korist.

Svi znamo šta Rusi vole, prvenstveno da jedu i piju – to je pre svega mnogo ribe, naročito sušene, pa i kavijara, kaše od heljde, votke i čaja.

To su potvrdili i sagovornici eKapije.


"Гречневая каша - матушка наша"

Na prvom mestu, kažu, Rusima ovde nedostaje heljdina kaša, koju oni jedu i za doručak ali i kao prilog jelima. To je za Ruse neizostavna namirnica koja ih hrani vekovima, pa imaju i poslovicu koja kaže Гречневая каша - матушка наша.

Nikita Zdilar, vlasnik onlajn prodavnice Siberias za prodaju čuvenih ruskih čizama valjenki u Srbiji, sa kojim smo razgovarali prošle godine, kaže da je kaša od heljde, takozvana "grečka", jako popularna u Rusiji, ali da se Rusi žale da je ona ovde skupa, to jest kada uspeju da je pronađu.

- Kilogram u Rusiji košta evro, a ovde je i nekoliko puta skuplje – kaže za eKapiju Zdilar, koji je Rus po majci a Srbin po ocu, ali je odrastao u Moskvi, a u Beograd je došao pre tri godine da pokrene biznis sa valjenkama.

Njemu se sada, naravno, javlja mnogo zemljaka Rusa sa brojnim pitanjima, pa i tim o heljdinoj kaši, a neki su, kaže, pokušavali i pre svega ovoga da naprave biznis prodaje kaše u Srbiji, pa i pokrenuli posao sa srpskim partnerima, ali ih je rat omeo jer je logistika poskupela.

Pitali smo Gorana Vinčića, vlasnika firme Heljdaprotein iz Požege koja se bavi gajenjem heljde i proizvodnjom brašna i heljdinih jastuka, šta je problem sa heljdom u Srbiji?

- Problem je što je poslednjih pet godina dolazila heljda iz Rusije koja je bila jako jeftina, oni su imali tri godine zaredom istorijski prinos od 3.300 kg po hektaru. Uvoz i damping cene su uništile domaću proizvodnju. Sadi se na manje od 100 hektara u Srbiji, uglavnom za sopstvene potrebe, samo je par proizvođača koji imaju višak. Ja sam nekad sejao na 25, a sad sam smanjio na 7 ha. Ne isplati se jednostavno – kaže Vinčić i dodaje da se heljda najviše gaji oko Nove Varoši i Sjenice, radi tradicije.

Ali sad su, kaže, došli Rusi i traže heljdu, i ne mogu da veruju da u Srbiji 600 dinara košta kilo oljuštenog zrna, odnosno heljdinih pahuljica, koje se, opet, sve uvoze iz Rusije.

- Jer Rusi ne traže brašno, nego oljušteno zrno, a mi to ne proizvodimo, pošto se za to koristi specijalna mašina ljuštilica samo za heljdu, koja je skupa, a ne ume svako ni da radi na tim mašinama, potrebna je obuka i priprema. Treba vam i krupna heljda za to, a mi uvozimo drugu klasu heljde – kaže sagovornik eKapije.

On planira, kaže, da nabavi takvu mašinu, kojih trenutno u Srbiji i nema osim jedne koja je neispravna, ali problem su finansije, a država za heljdu, kako navodi, ne daje bespovratna sredstva.

- Ja sam radio selekciju semena pre setve i meni se ukrupnila heljda, ali mi treba para da napravim prostor i nabavim pripremnu mašinu – kaže Vinčić.


Ima li nade za srpski kavijar?

Sledeći problem Rusima ovde je, kako kaže Nikita Zdilar, kavijar, koji se u Srbiji teško nalazi.

- Ne jedu ga ni Rusi baš svaki dan, ali na novogodišnjoj trpezi je recimo obavezan, sa hlebom i puterom, uz neizostavnu rusku salatu (koja se u Rusiji pravi uglavnom sa mesom), kao i uz takozvanu "salatu pod bundom" (salata od haringe ukrašena cveklom) – navodi Zdilar.

Profesor ribarstva na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu Zoran Marković kaže za eKapiju da kavijar u Srbiji više niko ne proizvodi, iako je kladovski bio čuven.

- Kada su izgrađeni Đerdap 1 i potom Đerdap 2, 1972, odnosno 1984. godine, prekinuti su migratorni putevi jesetarskih vrsta riba, a nisu izgrađene riblje staze kako bi se zaštitile prirodne potrebe tih vrsta riba i onemogućena im je migracija uzvodno, a pre svega morunama koje su i najznačajnije za proizvodnju kavijara. Time su one maltene istrebljene uzvodno od Đerdapa 2, pa je i zabranjen njihov izlov – objašnjava profesor.

On kaže da postoje mogućnosti za gradnju ribnjaka za gajenje morune, ali da u to niko neće da investira, jer moruna postaje polno zrela tek u 16. godini života, a "kod nas biznis kratkoročno razmišlja".

- Ipak, o tome bi morala i država da razmišlja, jer je ona odgovorna što nisu izgrađene te riblje staze, i to bi moglo i retroaktivno da se uradi, mada je jako skupo, ili da se bar pruži podrška gradnji ribnjaka, pa da se tu razmnožavaju i puštaju u Dunav male morune da nadomeste nedostatak. Onda bi i izlov ponovo bio dozvoljen – navodi Marković.

Srbi, prema rečima profesora, i inače jedu jako malo ribe.

- Mi potrošimo od 5 do 7 kg po glavi stanovnika ribe godišnje i tu smo na dnu evropske lestvice, iako bismo morali mnogo više da je konzumiramo, jer svaki drugi u Srbiji umre od kardiovaskularnih bolesti.

S druge strane, proizvedemo, kaže, između 6.000 i 8.000 tona ribe (od 4.500 do 6.500 tona godišnje šarana i do 2.000 tona pastrmke), a ostatak potreba, oko 75%, je uvoz.

- Problem je što država daje samo 10 dinara subvencija po kilogramu proizvedene ribe, a trenutno šaran koji se najviše koristi kod nas, na pijacama košta oko 650 dinara. Dakle, tih 10 dinara je svega 1,5% cene. Da bi se podiglo ribarstvo na noge, morale bi subvencije da budu mnogo veće - kaže Marković.

On dodaje da ribarstvo sputavaju i vodarina koju ribnjičari plaćaju po 4 osnova, zatim, veliki pritisak na ribnjake od strane zaštićenih vrsta (kormorana, vidri), pa i krađe ribe sa blagom kaznenom politikom, od 15-ak hiljada dinara, što je 30 kg šarana.

- A u Vojvodini, naročito u Banatu, ima puno neplodnih površina koje su blizu rečnih tokova i kanala i na kojima bi mogli da se izgrade ribnjaci, uz dodatnu korist što bi se posle 20-ak godina te neplodne površine pretvorile u plodne, tako da država tu ima veliki interes i neshvatljivo je da se to ne radi i da nema čak ni ozbiljnih razgovora na tu temu – kaže profesor i nada se da će se makar radi Rusa nešto promeniti nabolje, jer veća potražnja naravno inicira veću ponudu, a time i investicije u proizvodnju.

A imamo li bar sušene ribe, ako već nemamo kavijara?

U firmi Eko Drina iz Bajine Bašte kažu nam da je oni proizvode od 2005. godine.

- Oko 90 tona godišnje proizvedemo sušene, odnosno dimljenje ribe, a osim nas ima u ovom kraju još nekoliko proizvođača. Ne izvozimo, sve plasiramo na domaćem tržištu i ponuda podmiruje tražnju, jer naš narod i ne jede toliko sušene ribe. Pre nas, mislim da to niko nije ni proizvodio u Srbiji u većim količinama. Mi dimimo pastrmku i šarana najviše, ali i skušu i lososa. Haringu, koju znam da Rusi vole, nemamo, ali možemo i to da počnemo, ako bude potražnje – kaže Mihailo Obradović, suvlasnik ove firme, i dodaje da se u Srbiju, koliko on zna, trenutno uvozi samo cela haringa, ali da dimljene nema.


Votka nasušna

Votke, s druge strane, koju Rusi rado piju uz dimljenu haringu, na srpskom tržištu ne fali, ali zanimljiv primer domaće inicijative je destilerija Perun iz Inđije, koja je pre pet godina napravila prvu srpsku kraft votku Grom Perun.

Prema rečima direktora prodaje Petra Kontića, izvoze je u 14 zemalja, a sada su ugovorili i izvoz za Rusiju i čekaju još samo dogovor oko količine.

- Mi smo svoju votku predstavili i na nekoliko sajmova u Rusiji i Rusi su dobro reagovali, mada su se čudili otkud mi da pravimo votku i kako je tako dobra. Jer naša votka je 9 puta pečena, za razliku od dvaput koliko je uobičajeno, a što se više peče neutralnija je i bolja – navodi Kontić za eKapiju, dodajući da destilerija Perun votku pravi od melase šećerne repe.

Napominje i da im u izvoz ode od 20 do 50.000 litara godišnje, a da ostatak plasiraju u domaćim marketima.

Kaže da imaju i neke nove planove za votku koje ne mogu još da otkriju, i dodaje da se nada da će sa dolaskom Rusa i domaća potražnja porasti.

A kako se pravilno pije votka objasnio nam je Nikita Zdilar, koji kroz smeh kaže da je "naučio Srbe kako da piju votku":

- Srbi je piju toplu i onda kažu "ovo je najgadnije piće koje sam ikad probao", ali votka mora da se služi ledena. Ne pomaže da se stavlja led u nju, jer se onda voda i votka ne pomešaju na pravi način pa joj se ukus promeni.

Zdilar kaže i da je najbolja votka ona koja je dobro filtrirana, a najgora ona na bazi krompira.

Nikita podseća i da Rusi piju mnogo čaja, "najviše zelenog i crnog sa mlekom", i kaže da je čak razmišljao da otvori i čajdžinicu u Srbiji, ali da za sada nije pronašao "matematiku" u tome.

Zdilar nam dalje u razgovoru kaže i da Rusi rado jedu peljmene, nacionalno rusko jelo koje je zapravo testenina punjena mesom, pa ih u Srbiji često prave u domaćoj režiji, jer ruskih restorana ovde nema.

I zaista, Beograd ih je prethodnih godina imao nekoliko, ali su se redom pozatvarali.

- Mnoge Ruse koji su tek stigli sada zanima da probaju srpsku kuhinju, ali kada se užele svoje, otvoriće se ovde ruski restorani – ocenjuje Zdilar.

Ali trenutno, izgleda da "čast" ruske nacionalne kuhinje u Srbiji brani jedino "Prva ruska kuhinja" koju je pre tri i po godine u Novom Sadu, kada se tamo preselio sa porodicom, otvorio Rus Aleksej Bogatirjev.

Kako je rekao za naš portal, to je zapravo mala prodavnica u kojoj se prodaje i nešto gotovih ruskih specijaliteta, ali uglavnom zamrznutih, koje pripremaju on i supruga Jelena.

- U ponudi su peljemeni, varenjiki (testenina punjena povrćem ili šampinjonima), bljini (ruske palačinke), boršč, pravi ruski kvas, crni i zeleni čaj. Našu hranu su sa oduševljenjem prihvatili i Srbi, a naravno da kod nas kupuju i Rusi, jer svi najviše vole da jedu ono na šta su navikli u detinjstvu. Za Srbe su to pljeskavice i ćevapi, a za Ruse peljmeni i boršč - ruska čorba od cvekle, krompira i mesa – kaže Aleksej za eKapiju.

On napominje da se njihovi proizvodi mogu naći i u Beogradu, u okviru prodavnice "Konfeta", ali da uskoro planiraju da otvore svoju radnju i u srpskoj prestonici.

Na pitanje šta Rusima najviše fali u Srbiji, i Bogatirjev kaže da je to sušena riba i kavijar koji se teško nalaze.

- Zato mi razmišljamo da u svoju ponudu uvrstimo i sušenu ribu i već pregovaramo o tome sa dobavljačima iz Rusije – kaže sagovornik eKapije i dodaje da Rusi najviše vole sušenu štuku, ali i babušku (srebrni karaš), lososa, pa i šarana.

On ocenjuje da je puno Rusa u Novom Sadu i očekuje da će uskoro neko od njih i otvoriti neki ruski restoran, a za sada je čuo da sunarodnici tamo nude IT usluge i da planiraju otvaranje auto-servisa.

Ističe da mu se u Srbiji inače sve dopada i da planira da ostane ovde sa suprugom i dve ćerke koje idu u školu u Novom Sadu i odlično su savladale srpski jezik.

- One govore srpski bolje od mene, Rusi ga inače brzo nauče, jedan je to jezik – zaključuje Bogatirjev.

A koliko zapravo ima Rusa u Srbiji trenutno i koliko ih je došlo poslednjih meseci?

Milovan Ćurčić iz Nacionalnog saveta ruske nacionalne manjine u Srbiji za eKapiju kaže da zvanični podaci govore da ih je u Srbiju došlo 100.000, ali da to nije baš tačna cifra.

- Ruska populacija u Srbiji je bila na nivou 3.200 po popisu iz 2011, a po poslednjem ih je više od 4.000, nemam još tačan podatak. To su dakle oni koji imaju državljanstvo. E sad, ovaj poslednji talas migracije nije nam doneo još 100.000 Rusa kako kažu, jer treba uzeti u obzir da su oni i po nekoliko puta ulazili i izlazili u zemlju da bi produžili boravišnu dozvolu, tako da ja računam da je realan broj novopridošlih oko 40.000, što takođe nije zanemarljivo – kaže Ćurčić.

On podseća da su Rusi počeli da dolaze u Srbiju od 1876. godine:

- To je bio prvi talas, u okviru vojnog dobrovoljačkog pokreta, drugi talas je bio u Balkanskim ratovima, opet kao dobrovoljci, pa zatim 1920. bela emigracija, pa od 70-ih godina prošlog veka "ženska emigracija" radi udaje Ruskinja u Srbiji (procena je da ih je došlo blizu 2000), i najzad ovaj poslednji talas.

Sve to, naravno, kaže naš sagovornik, povlači za sobom i zadovoljavanje nekih njihovih potreba i navika.

- Zna se da oni vole zdravu hranu, u prvom redu ribu, a jasno je i da ovde ne mogu da nađu kvalitet na koji su navikli, jer našeg tovljenog šarana prvo treba dobro da iscedite od masti pa da jedete. Probirljivi su Rusi tu, pa iako je ovo mlad, moderan svet koji nam je stigao i koji se brzo adaptira i željan je noviteta, očekujem da i kod nas podignu svest o zdravoj ishrani – kaže Ćurčić.


Glad i za kulturom

I ne samo svest, ako ih ostane makar i 10% od ovih 40.000 koje sam pomenuo, to je razvojna šansa, i za nas i za njih – dodaje naš sagovornik.

Navodi da je jedan skroman primer škola šaha za rusku decu u okviru Saveta, za koju su angažovali jednog novopridošlog Rusa da drži časove.

- Tek ćemo mi videti benefite od Rusa koji su nam došli, i ekonomske ali i kulturološke, jer to su sve visokoobrazovani ljudi. Jedan pisac koji se nastanio u Vrnjačkoj Banji, inženjer po struci, ali piše, po uzoru na Majakovskog i Jesenjina, nedavno je oduševio publiku na tribini koju je Savet organizovao. Savet ima i rusku biblioteku, nekih 5.000 naslova i dosta njih se već učlanilo, uzimaju knjige, najviše ruske klasike – priča naš sagovornik.

Problem je, međutim, po rečima Ćurčića, što za rusku decu koja se upisuju u srpske škole nema nastave na ruskom.

- Ruski jezik u srpskim školama je u stalnom stagniranju. Dato je pravo školama da same biraju strane jezike, pa koja ambasada ponudi krečenje škole njihov će se jezik učiti, tako kod nas to biva. Mi zato radimo na tome da se ruski jezik u svim školama uvede kao fakultativni i podneli smo pre pola godine zahtev Ministarstvu, ali to je proces koji traje oko dve godine – zaključuje Ćurčić.

A Nikita Zdilar nam kaže da mnogi Rusi, među njima i on sam, pohode i Ruski dom u Beogradu kako bi se koristili tamošnjom ruskom bibliotekom (koja je jedna od najvećih u Evropi), jer sa sobom u Srbiju nisu pored ostalih stvari mogli da ponesu i mnogo knjiga na maternjem jeziku, pa se knjige razmenjuju i na mrežama.

Povećanu tražnju za ruskim knjigama i posete Rusa tamošnjoj knjižari eKapiji su potvrdili i u samom Ruskom domu.

B. Petrović


Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.
Pratite na našem portalu vesti, tendere, grantove, pravnu regulativu i izveštaje.
Testiraj besplatno!
Prijavite se na naš dnevni ekonomski bilten koji će stizati na vašu mejl adresu krajem svakog radnog dana.
Potpuna informacija je dostupna samo komercijalnim korisnicima-pretplatnicima i neophodno je da se ulogujete.
Testiraj besplatno!
Testiraj besplatno!
Potpuna informacija je dostupna samo komercijalnim korisnicima-pretplatnicima.
Testiraj besplatno!

Ako ste već korisnik, ulogujte se:
Zaboravili ste šifru? Kliknite OVDE
Za besplatno probno korišćenje, kliknite OVDE