Izvor: Politika | Četvrtak, 03.03.2005.| 12:00
Izdvojite članak Odštampajte vest

Nove zanatlije u valjevskoj privredi - zlatari/kujundžije sa Kolubare

NOVE ZANATLIJE U VALJEVSKOJ PRIVREDI

Kujundžije sa Kolubare


Zahvaljujuđi preduzimljivosti Tomislava Petrovića u Valjevu se
rađa zlatarstvo, koje u ovom kraju Srbije nema neku tradiciju

 

Odmah po završetku Mašinskog fakulteta u Beogradu Tomislav Petrović, kao mladi inženjer termo-tehnike zaposlio se u tada moćnoj Elektronskoj indusgriji u Nišu, odakle je došao u „Janko Lisjak“ u Beogradu i tako pre više od deset godina stigao i u Valjevo, odakle je krenuo u svet. Vođen poslom putovao je u Englesku, Kuvajt, Izrael i druge zemnje. U Izraelu mu se pružila prilika da poseti i poznati dijamantski centar nedaleko od Tel Aviva gde mu se donekle ispunila davnašnja želja da bar donekle uđe u tajne zlatarskog posao. Po povratku u Valjevo sve je bilo spremno da ovde počne sa radom u sastavu Trgovinskog preduzeća „Diva" Dijamantski centar. Lepo je počelo, ali se nije nastavilo kako je zamišljeno, jer su raspad Jugoslavije, ratovi i ostalo što se zatim događalo, učinili svoje. Jevreji su se povukli iz ovog posao a i „Diva" je zbog slabosti u poslovanju pala na kolena.
Sve to međutim nije pokolebalo inženjera Petrovića da ostvari planirano.

 

Prestareo za zanat

 

Uspeo je da se na Narodnom univerzitetu u Novom Sadu upiše na šestomesečni kurs za izučavanje zlatarskog zanata. Iako mu je Tibor Smješko, koji je vodio kurs, rekao da će biti „prekobrojni" polaznik jer je prestareo za izučavanje ovog zanata, na koji se primaju kandidati stari do 30 godina, Petrović je nekako uspeo da se nađe među polaznicima:
- Radio sam tih meseci skoro danonoćno da bih ušao u tajne zlatarskog zanata. Uspeo sam kao „prekobrojni" da završim kurs i tako uz inženjersku diplomu steknem i kvalifikaciju zlatarskog radnika.

Kasnije je uz nesebičnu pomoć pojedinih kolega sve nekako išlo lakše. Bez savremene opreme nastavio

je sa ručnom izradom nakita. Susret sa koleginicom iz Sarajeva, Ljiljanom Milić, još više ga je ohrabrio

da uspe u ovom zanimljivom poslu.
Počeli su da nabavljaju savremenu opremu za izradu nakita i osnovali zanatsku radnju „Zlatarstvo". Za izradu nakita počeli da nabavljaju originalne modele u vosku od poznate italijanske firme „Zipo“ iz Rima, čiji se modeli nakita mogu naći širom sveta. Stizali su da kreiraju i svoje modele. Ubrzo su nabavili i najsavremeniju opremu za livenje, pečenje i mašinsku obradu nakita uvezenu iz SAD, Italije i Nemačke. Zahvaljujući modelima i kvalitetu nakita uspeli su da zadovolje i zahteve najprobirljivijih kupaca. Danas „Zlatarstvo" zapošljava dvadesetak radnika raznih zanimanja, počev od diplomiranih ekonomista, medicinskih i mašinskih tehničora i gimnazijalaca, koji su u malom pogonu dobili siguran posao i dobru zaradu koja se u proseku kreće do 20 hiljada dinara mesečno, a nekada i više, zavisno od toga koliko rade i koliko vremena pravode na izradi nakita.


Potrebne spretne ruke

 

- Za zlatarski zanat potrebne su spretne ruke, dobro oko i strpljenje, kaže Petrović, i dodaje da je „Zlatarstvo" spremno da školuje mlade koji završavaju srednje škole i pokazuju interesovanje da se bave ovim poslom. Kažu da nije lako doći do dobrog zlatarskog radnika.

Inače, u planu je povećanje broja zaposlenih, ako uspeju da dobiju povoljne bankarske kredite ili makar kredit od Fonda za razvoj privrede Srbije. Nažalost, kažu, zlatari u Srbiji teško dolaze na red za kredite jer mnogi veruju da oni imaju novac, i zato im najčešće daju samo po nekoliko hiljada evra u vidu kredita iako im treba bar pet puta više da bi uvećali proizvodnju u plasman.

Postoje dobri uslovi i za izvoz nakita. Zato, umesto od domaćih, kredite dobijaju od inostranih banaka. Žale

se, takođe, da niko u našoj zemnji pa ni u našim rudnicima, ili trezorima Narodne banke, ne mogu da kupe kvalitetno zlato za izradu nakita, kako je to svuda u uređenim državama u svetu. Prinuđeni su da se u nabavci zlata snalaze kako znaju i umeju ili da otkupgouju već prerađeno zlato.


Torbarenje uzelo maha

 

- Veliku štetu zlatarstvu u našoj zemlji, a time i državi, nanose razne „torbari", oni koji zbog poroznih granica i nedovoljne carinske kontrole prenose u velikim količinama zlatan nakit iz Turske i drugih zemalja a zatim kupce pronalaze gde god stignu, čak i u bolnicama, kaže gospođa Ljiljana Milić. - Time mnogo gubi država na ime poreza u drugih prihoda, ali i proizvođači zlatnog nakita koji na ovom poslu ulažu mnogo rada i znanja. Mi znamo da je velika kriza, da je zlatan nakit luksuz i zato se snalazimo na razne načine da omogućimo kupcima da nakit kupe. Najčešće smanjujemo težinu nakita ali se trudimo da održimo dizajn što nam sve omogućava da izađemo na kraj sa nevoljama, kaže gospođa Milić i dodaje da se „Zlatarstvo" priprema za predstojeći Sajam zlatarstva „Beogold" u Beogradu.

U „Zlatarstvu" radi i Ljiljanin suprug, Dragan, inače diplomirani ekonomista, Tomisavljev sin Boško, kao zlatarski radnik, a tu je i Tomisavljev brat Velibor.

- Pre dolaska u Valjevo radio sam u poznatoj sarajevskoj firmi „Unioinvest“. Iskoristio sam gimnazijsko znanje iz hemije i znanje stečeno na raznim kursevima iz zlatarstva, kako bih usavršio tehnologiju proizvodnje nakita. Sve se može kada se hoće. Srećan sam što sada firma dobro posluje, što se u njoj

zna šta ko radi i ko za što odgovara i što nam to donosi i lep prihod.

 

Sve se može naučiti

 

Gimnazijalka Biljana Ilić postala je zlatarski radnik, iako o tome nije mnogo razmišljala čekajući na posao.

- Završila sam gimnaziju u Valjevu. U traženju posla jednog dana sam se našla u „Zlatarstvu" i zamolila

da učim zlatarski zanat. Vlasnik, Tomislav Petković je ispunio tu moju želju rekavši da treba da pokušam, pa ako uspem, da ćemo nastaviti. Uz njegovu veliku pomoć i moju upornost polako sam ulazila u tajne livenja i ostale poslove u vezi sa izradom nakita. Srećna sam što sam uspela, što imom siguran posao u kojem uživam, naročito u lepoti dragog kamenja i izrade nakita koje se nudi kupcima. U ovaj posao potrebno je uneti mnogo ljubavi, kaže Biljana.

Dejan Stojanović je po zanimanju medicinski tehničar.
- Kada sam počeo da radim u „Zlatarstvu" nisam ništa znao o ovom zanatu sem što sam imao veliku želju da ga savladam. Majstor mi je prvo dao u ruke da zavarujem obične zlatne alkice. Mnogo toga sma naučio i moja porodica bolje živi od ovog posla.

Tako u Valjevu, zahvaljujući preduzimljivosti ovo dvoje ljudi, počinje da se polako rađa zlatarstvo, koje u ovom kraju Srbije nema neku tradiciju, jer su sve do sada uglavnom dolazili ljudi iz drugih krajeva bivše Jugoslavije, otvarali zanatske radnje, a zatim kada napune novčanike, odlazili iz Valjeva a retko zarađeni novac ulagali u širenje proizvodnje i zapošljavanje novih radnika. Sigurno je da je ovo samo jedan od puteva da se pomogne onemoćaloj privredi Valjeva da izađe iz krize, a možda će jednoga dana biti ostvarena i zamisao stara više od deset godina da se u Valjevu otvori dijamantski centar. Danas je najvažnije preživeti i opstati, kažu kolundžije sa Kolubare.

 

Nakit za englesku ledi sa 72 brilijanta


Jedna ledi iz Engleske koja je prilikom boravka u Valjevu svratila u „Zlatarstvo“ i uverila se u kvalitet izrade nakida, poželela je da joj se uradi komplet zlatnog nakita. Njegova izrada traje duže od pola godine, jer treba ugraditi 72 brilijanta. Ledi nije pitala za cenu.

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.