Doktor propast predviđa dugoročnu inflaciju, ali postoji još gori scenario od pada vrednosti novca

(Foto: Khakimullin Aleksandr/shutterstock.com)

Širom sveta je aktuelna debata oko toga hoće li predstojeća inflacija biti kratkog ili dugog roka. Kako je prošlog meseca za londonski Gardijan pisao ekonomista Nurijel Rubini, poznatiji kao Doktor Propast, postoji više faktora koji guraju privredu ka dugoročnoj inflaciji ili u najgorem slučaju stagflaciji.

On navodi da nas stagflaciji kakva je bila 70-ih godina prošlog veka, približava sa jedne strane deglobalizacija i rast protekcionizma, zagušenja u lancima snabdijevanja robom, kao i prebacivanje stranih direktnih investicija iz Kine u "skuplji" deo sveta.

Mimo toga on podjednako ističe izmene u starosnoj strukturi stanovništva u razvijenim ekonomijama i onima u razvoju. Sa jedne strane starija stanovništva u razvijenim državama gledaju kako svoj novac da potroše, dok prepreke migracijama sa druge strane povećavaju troškove rada.

Kako zaključuje, na kratak rok će tržište dobara, radne snage, sirovina i u pojedinim slučajevima nekretnina zaustaviti skok inflacije, ali da će na dugi rok današnja monetarna i fiskalna politika dovesti do trajne inflacije i u najgorem slučaju do stagflacije, slične onoj koja je nastala nakon dva šoka, prvog 1973. godine nakon Jomkipurskog rata i Iranske revolucije 1979. godine.

Stagflacija je savršena harmonija loših vesti u nacionalnoj ekonomiji: visoka nezaposlenost, spor privredni rast i visoka inflacija. Termi "stagflacija" nastala je spajanjem reči "stagnacija" i "inflacija". Kada privreda stagnira, to znači da se bruto domaći proizvod ili smanjuje, ili raste po veoma niskoj godišnjoj stopi. Rezultat stagnacije je povećana nezaposlenost. Da bi se smanjili troškovi preduzeća otpuštaju se radnici kojima se posledično smanjuje kupovna moć. Smanjena potrošnja koja sledi dodatno slabi privredni rast ili u najgorem slučaju dovodi do negativne stope rasta.

Razlike između recesije i stagflacije

Koliko je recesija normalan deo makroekonomskog ciklusa, toliko stagflacija nije. Ključna razlika između recesije i stagflacije je ta da kod stagflacije produženi period niskog privrednog rasta prati visoka stopa inflacije. Treba reći da niska inflacija (do 5 % na godišnjem nivou), čak i koristi privrednom rastu. Situacija je drastično drugačija kada se ta granica premaši.

Zbog toga je stagflacija toliko opasna. Sa povećanom nezaposlenošću, potrošači imaju manje novca da troše, a kada se tome doda i inflacija, novac koji stvarno imaju vredi manje i manje svakog dana.

(Foto: archerix/shutterstock.com)

Ekonomisti imaju dva objašnjenja za nastajanje ove anomalije:

Stagflacija može nastati zbog negativnog šoka na strani ponude. Ovde su primer naftni šokovi 1970-ih godina prošlog vijeka.

Drugo oobjašnjenje nalazi se u analizi makroekonomske politike. Na jednoj strani, centralne banke mogu izazvati inflaciju preteranim povećanjem novca u opticaju, a vlada može izazvati stagnaciju preteranom regulacijom tržišta dobara i rada, što zajedno dovodi do pojave stagflacije.

Sve do 1960-70-ih reč stagflacija nije ni postojala. Smatralo se da postoji veza između nezaposlenosti i inflacije, čim je jednog više, drugog je manje i obratno. U posleratnom periodu, monetarna politika mnogih zemalja sveta se zasnivala na držanju inflacije na relativno visokom nivou (politikom "jeftinog novca"), kako bi stopa nezaposlenosti ostala veštački niska.

Države su neprestano napumpavale novčanu masu u opticaju kako bi povećale tražnju i tako su cene rasle.

Radnici su očekivali da se i njihove zarade takođe povećaju. Poslodavci su neko vreme poveavali plate, ali su onda cene počele da rastu brže od plata. Zatim je usledio i prvi naftni šok 1973. godine, koji je višestruko pogoršao problem.

Iz gore napisanog se može zaključiti da je stagflacija 1960-70-ih godina bila posledica kako neodgovarajuće makroekonomske politike, tako i "negativnog šoka" na strani ponude.