Izvor: eKapija | Petak, 19.04.2019.| 18:05
Izdvojite članak Odštampajte vest

Vremenska kapsula - Požari, zli gospodari

Notr Dam u plamenu (Foto: youtube.com)
Da je vatra, poput vode, dobar sluga a zao gospodar, neimenovani narodni aforističar verovatno je zaključio i dao na prenošenje sa kolena na koleno kada je nekom komšiji izgorelo imanje. Iako je, moguće, tom prilikom stradala i krava, likovanja verovatno nije bilo među seljanima, ako su posle morali na mobu, da obnavljaju uništeno. To je bio srednjovekovni način da se emocije rđavih ljudi drže pod kontrolom, i svakako bi ga i danas, u vreme sejanja gluposti preko foruma i društvenih mreža, trebalo imati u vidu. Varnica, nažalost, nikad nije birala gde će buknuti i često je naplaćivala račune od nevinih, ili od najvrednijeg i najlepšeg što nam je ostavljeno u nasleđe. Tako i ove nedelje, na rečnom ostrvu Site, u srcu francuske prestonice, kada je teško naudila 800-letnoj starici, pariskoj Bogorodičinoj crkvi.

Kroz stoleća, vatra je, kao saučesnik ljudskog nemara, ali i rata i mržnje, sagorela čitavu civilizaciju - reklo bi se, više puta.

Da krenemo iz sopstvenog dvorišta. Samo u 21. veku desilo se mnogo požara sa tragičnim posledicama po nacionalnu baštinu.

Veliki požar u Hilandaru, u noći između 3. i 4. marta 2004. godine uništio je više od polovine manastirskog kompleksa unutar zidina. Izgoreli su konaci, najstariji iz 14. veka, četiri paraklisa, monaške kelije iz 16. veka. Obnova srpske svetinje na Atosu i dalje traje.

Nedugo po tragediji na Svetoj gori, gorelo je na Kosovu i Metohiji. Od 17. do 19. marta 2004. Srbi u južnoj pokrajini bili su izloženi pogromu: ubistvima, etničkom čišćenju, osveti sa izmišljenim povodom. Rečju, zlu. Stradalnice su bile i srpske svetinje. Pomenimo, prvo, prizrensku Crkvu Bogorodice Ljeviške, zadužbinu kralja Milutina iz 1306-1307. godine. Nemačka vojska se nije proslavila čuvajući tu, ali ni ostale srpske bogomolje u Prizrenu.
Spaljena Crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu (Foto: Srpska pravoslavna crkva)

Marta 2004. u prisustvu vojnika Kfora spaljen je i Manastir Devič kod Srbice, a bio je pljačkan i razaran i ranije. Tih dana, na lomači bezumnika bile su srpske crkve širom Kosova i Metohije. Neko veoma ograničen i poganih namera, odgovorio je - paljenjem džamija u Beogradu i Nišu.

U Nišu je oktobra 2001. izgoreo Saborni hram, sa ikonostasom znamenitog realiste Đorđa Krstića. Parkirani automobili i građevinski radovi odmogli su vatrogascima pri gašenju.

U bližoj prošlosti, 20. vek nije naročito svetao primer - ako se, dabome, ne računa svetlost koju izaziva paljevina. Razni ekstremisti žarili su i palili po Evropi, nemilice brišući njene ljudske i kulturne vrednosti. U 20. veku je, pomenimo, 6. aprila 1941. sagorela zgrada Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu u Beogradu. Nestalo je neprocenjivo naionalno blago. Zapaljiva bomba izbačena je iz nemačkog bombardera, vatra je dugo tinjala na tavanu i mogla se ugasiti uz pomoć lopate i malo peska, ali, niko nije došao da je gasi. Uz to su i vrata bila zaključana.

Vatra je kroz istoriju proždirala čitave gradove. Neron je, kažu, spalio Rim. London je temeljno izgoreo 1666. godine, pa je ponovo sagrađen. Tri četvrtine San Franciska u Kaliforniji nestalo je u požaru 1851. Ta varoš je bila posebno baksuzna, jer ju je 1906. prvo razorio katastrofalan zemljotres, da bi u narednim danima ono što je preostalo bilo prepušteno vatri. Poginulo je 3.000 ljudi. Sličan scenario, ali sa mnogo težim posledicama, gubitkom 143.000 života, doživeo je 1923. godine Tokio.

Možda i najveći kulturni udarac svetu oganj je mogao zadati u doba Starog Rima, kada je uništena Aleksandrijska biblioteka, u kojoj je zatrta riznica znanja i pamćenja Starog veka, usled čega, i da su Stari grci imali struju i mikrotalasne pećnice, mi to danas verovatno ne bismo znali. Kažemo, za požar, "mogao je zadati" udarac, jer, kako je uništeno sećanje, zapravo ne znamo pouzdano ni ko je niti kako biblioteku uništio.

Kao mali narod sklon da bude prgažen od velikih - zvuči poznato? - i Belgijanci su u dva rata ostajali bez svoje najbolje biblioteke, one pri Levenskom univerzitetu.

U Amsterdamu su 1961. godine, posle veka postojanja, u požaru izgubili velelepnu Palatu naroda, sa pozorištem za 9.000 ljudi. Nisu je obnovili.

U centru Brisela je 1967. buknula robna kuća L'Innovation. Poginula je 251 osoba. Manje značajno, ar-nuvo zgrada arhitekte Viktora Horte bila je veličanstvena.

U ratu u Siriji, u Alepu je 2012. godine izgoreo istorijski suk, pokrivena pijaca.

Nacionalni muzej Brazila u Riju prošle, 2018. godine, iznutra je poharala vatrena stihija, uništivši 90% artefakata, među njima i kompletnu egiptološku zbirku.

Pomenimo, na kraju, da su ljudi, dok se onomad još nisu toliko plašili smrti, verujući da će, ako se samo pokaju u poslednji čas, skončati u nekom ol-inkluziv smeštaju na nebu, sa anđelima, jedni drugima umeli da prirede pakleni ispraćaj sa ovog sveta - na lomači.

I u novijim ratovima, međutim, živi ljudi su predavani ognju, što u režiji individualnih zločinaca ili manjih vojnih jedinica, što po odluci generala. Najlepši gradovi najlepše gore - valjda je tako razumišljao britanski slavodobitni avijatičar kad je dao da se zapaljivim bombama sprži barokni Drezden. Goreli su ljudi i u Hirošimi i Nagasakiju, i u mnogim drugim gradovima. Nacisti su presudno doprineli svetskom požaru, ali su, recimo, poštedeli Pariz, u njemu i zlosrećnu gotičku katedralu Notr Dam.

Druge vatre su upaljene prostim ljudskim nemarom, ili nečijom glupošću. Tako i ljudi često izgore na suncu, jer im je glupo da se stalno mažu zaštitnom kremom. A i to, posledično, može da ih ubije.

Budući, dakle, da su joj gorivo slučaj, glupost i zlo, vatra mora biti uistinu opasan neprijatelj. I još teži gospodar.

Mirko Radonjić
Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.