Izvor: eKapija | Petak, 12.04.2019.| 16:43
Izdvojite članak Odštampajte vest

Vremenska kapsula - Štrajk glađu u Srbiji

(Foto: sfam_photo/shutterstock.com )
Više disidenata i političara izvan milosti Božje, dosad je u Srbiji štrajkovalo glađu - reklo bi se da je to bio put da se neko sa javnim ambicijama upiše med slavne, u aktere istorije - ipak, slučaja da vlast odbija hranu zbog delovanja opozicije, teško nam je da se setimo. I zato neostvarena najava zamenika gradonačelnika Beograda Gorana Vesića i ministra odbrane Aleksandra Vulina, rekli bismo, ispunjava uslove za upisivanje u specijalnu rubriku eKapije - StartUp. Inventivnost potonjeg ionako značajno nadilazi granice prosečnog srpskog, i ne samo srpskog političara, budući da je nedavno postao i prvi šef resora odbrane - na vojnoj obuci. U vreme kada se toliko insistira na startapima i inovacijama u biznisu, i originalni koncepti u politici bi, valjda, trebalo da budu za pohvalu. Posle fenomena učestalih konferencija za novinare i drugih taktika apsolutnog političkog pi-ara, možda dobijemo i permanentnu mogućnost štrajka glađu?

Uspešne koncepte iz političkog delanja vrlo verovatno je moguće primeniti u marketingu, u realnoj ekonomiji. I ona bi, kao i politika, trebalo da nam omogući bolju budućnost.

A, kako smo došli do sadašnjosti?

Pratićemo obrnutu, novinarsku piramidu - od skorijeg ka davnijem - i primetiti da je današnjoj vlasti put iz opozicije ka državnom tronu krčio prethodni lider Srpske napredne stranke, sada državni referent za odnose sa dve zemlje sa kojima imamo i regularne diplomatske odnose, dakle, Tomislav Nikolić, osmodnevnim štrajkom glađu i žeđu. Tražio je da se raspišu vanredni izbori. Otprilike je to isto godišnje doba, jer je sve razrešeno kada je Nikolić pojeo uskršnje jaje i iz bolnice otišao u Sabornu crkvu, na liturgiju. Bilo je to 2011. godine. Ostalo je istorija.

A, pre Tominog, bilo je Vojino. Lider radikala Vojislav Šešelj u svom pravedničkom ratu protiv Haškog tribunala 2006. godine izdržao je čak 27 dana bez hrane i lekova. Stranačke kolege Nikolić i Vučić organizovali su protestne skupove. Pred američkom ambasadom u Beogradu bezbroj puta je sa razglasa ponovljena pesma "To je Voja, Vooo-jaaa Šešelj". Hag je popustio. Šešelj je iskustva u ovakvim stvarima nosio još iz zatvora u Zenici, gde je, osamdesetih, robijao kao politički zatočenik bosansko-hercegovačkih Titoista.

Najzad, i Šešeljov kum je neizbežan u ovoj priči. Pred leto 1993, kada je trebalo hiperinflacijom uništiti ekonomiju Srbije zarad finansiranja rata i još koječega, Miloševićev režim je rešio da smeni saveznog predsednika Dobricu Ćosića, bokser iz SRS je nokautirao poslanika SPO, a Vuk i Danica Drašković pred Skupštinom SRJ organizovali protest pod geslom "Stop fašizmu". Neko je pucao i ubio policajca Milorada Nikolića - do dana današnjeg ne znamo ko, a nema ministra policije da se toga, ikada, seti - pa su Vuk i Danica uhapšeni i pretučeni. Zatim je Vuk, u zatvorskoj bolnici, 1. jula započeo štrajk glađu, kako je rekao, do smrti, a Milošević je njega i suprugu 9. jula abolirao.

Pretnje smrću u ovakvim slučajevima, koliko god nerealno zvučale - ko bi sebe izgladnjivao dok ne umre? - ponekad su bile i realne. Tako su početkom osamdesetih u britanskom zatvoru skončali irski nacionalisti. Margaret Tačer je bila upornija.

Irci su, doduše, poslovično tvrdoglav narod.

Kratku istoriju štrajka glađu u Srba dao je, tog burnog, Tominog aprila 2011. godine, nedeljnik Vreme. Milovana Đilasa su krajem 1934. islednici nekoliko puta zatvarali u samicu i tražili da otkrije partijsku liniju. Jedne večeri je bio toliko pretučen da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je započeo štrajk glađu i, pošto je imao srčanih problema, na predlog lekara prebacili su ga u udobniju ćeliju i više nije bivao po samicama. Svetozar Vukmanović Tempo je posle desetodnevnog štrajka glađu predat Sudu za zaštitu države i prebačen u zatvor na Adi Ciganliji, a kasnije je oslobođen svih optužbi zbog nedostatka dokaza i pušten na slobodu.

Zatim, šezdes'osmaši: juna 1970. na Filozofskom fakultetu u Beogradu štrajkovala je glađu grupa studenata pošto je iz Kaknja u Skupštinu BiH bila krenula delegacija rudara da se žali na to što su im nadnice toliko male da meso mogu priuštiti samo dva puta mesečno. "Skinuti" su sa voza i prebijeni. U organizaciji Dušana Kuzmanovića, Vasiljke Raičević i Ljiljane Mijanović u štrajk glađu stupilo je desetak studenata koji su se solidarisali sa gladnim rudarima i njihovim ispendrečnim predstavnicima. Štrajk je trajao desetak dana. Pridružio im se i glumac Zoran Radmilović. Ležali su u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja. O protestu je izašao samo jedan tekst u NIN-u.

Pre toga, u zatvoru je nekoliko puta štrajkovao glađu Mihajlo Mihajlov, uz Đilasa verovatno najuporniji SFRJ-disident.

U Mitrovici su štrajkovali glađu i pripadnici tzv "Barskog kongresa" KPJ.

Poslanička grupa SPO stupila je u štrajk glađu u Skupštini Srbije 9. marta 1991. posle hapšenja Vuka Draškovića, a njima su se pridružili i poslanici iz opozicionih klubova. Događaji su se brzo razvijali, pa je taj štrajk brzo i zaboravljen.

O učešću u protestu zbog pokušaja vlasti da prekroje rezultate lokalnih izbora 1996. godine, Zoran Đinđić je govorio i u intervjuu Nenadu Lj. Stefanoviću za Vreme: "Počeli smo štrajk glađu u Skupštini kada još nisu bili poništeni rezultati..."

Važno je da je na vreme.

Mirko Radonjić

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.