Izvor: eKapija | Petak, 15.03.2019.| 16:54

Vremenska kapsula - Seča

Kao u malo kom jeziku, srpska reč za prekidanje života jednog živog bića ima zvučnost koja omogućava spoj jezivosti i istovremeno značaja, čak, uzvišenosti događaja koji označava. Prelomni istorijski događaj za Srbe zove se Seča knezova. Kada junak ubije boljega od sebe, kaže se da ga je posekao. Za sramna ubistva sečivom, međutim, ta reč nije prikladna, pa se koristi termin za usmrćivanje stoke. Ali apsurd je ponovo udario o nas kao sekirom o panj: koliko god da se u Srbiji sa ushićenjem pevalo o jelama i borovima, ipak, nema ničega uzvišenog u sudbini stabala na Kalemegdanu, koja su uz pomoć motorne testere nedavno pretvorena u drva za potpalu.

Na bregu iznad Save, gde su, decenijama, na klupama pod starim krošnjama jednako vremešni ljudi igrali šah, sagradiće početnu stanicu beogradske gondole (po čamcu popularnom u Mlecima, tj. u Veneciji, nekada saobraćajnom, a danas sredstvu za dranje turista, u doba savremenog marketinga i pi-ara nazivaju putničke žičare). Zato su stabla morala da odu. Beograd nije olako primio njihovo postradanje: obrisi tvrđave sa Kalemegdanskim parkom, i sa tornjem Saborne crkve u širem kadru, svima su nam urezani u svest kao najvažnija gradska silueta. A sada, očekuje se da u taj prisan krajolik pustimo žičaru, i da se pomirimo da slika grada sa kojom smo rođeni neće biti ista.

Nije, naravno, ovo prvo raskrčivanje urbanog prostora koje je u novije vreme ustalasalo duhove Beograda. Pre nešto manje od decenije, tadašnje vlasti su odlučile da poseku ogromne platane u Bulevaru kralja Aleksandra, koji su krasili i hladili grad, rastući sa njim još od posle Prvog svetskog rata. To je pravdano rekonstrukcijom zaista zapuštenog Bulevara i premeštanjem tramvajskih šina u sredinu. Tramvaji danas zaista brže i pouzdanije voze, ali se kasnija gradska uprava, ipak, nije usudila da izvede sličnu operaciju na potezu ulica od 27. marta do Dušanove, koji treba da bude temeljno rekonstruisan ove godine - bez željene selidbe šina u sredinu: dobrobit tramvajskog saobraćaja, u drugoj rundi, nije odnela prevagu nad istim onakvim platanima.

Stabla na Kalemegdanu bila su, međutim, lošije sreće. Njihova sudbina zapečaćena je argumentom protiv kojeg se u savremenom Beogradu ne može. A to je argument stranog turiste. Za njega se popločava centar grada i obnavljaju se fasade, a sada mu se omogućava i da lebdi iznad Save, dok se divi pogledu na ušće Save u Dunav, na tvrđavu, na rečnu vodu i na splavove po kojima treba da potroši novac na jeftin provod u gradu najlepših žena. Postavljena tako da nema nikakav značaj u javnom saobraćaju, beogradska gondola treba da omogući novu atrakciju posetiocima iz prijateljskih i ostalih zemalja, koje sve smatramo dobrodošlima u svoj mali raj i prijateljima svog bruto domaćeg proizvoda.

Na kraju, setimo se i Laze Kostića i njegovog lamenta nad sudbinom stabala posečenih da bi se podigla crkva Santa Maria della Salute u Veneciji, i njegovog kasnijeg prosvetljenja, kajanja pri složenoj interakciji osećanja ljubavi prema umrloj voljenoj lepotici, sa silom lepotom uopšte oličenom u mletačkoj bogomolji. Tražio je od crkve, od zgrade da mu oprosti što je žalio borove posečene za njenu gradnju. Stabla iz krajeva našeg naroda. U novijem slučaju, moguće je, postoje ljudi koji će se zaljubiti u Beogradsku gondolu i izvinjavati joj se naknadno. A možebiti i da je kod Laze Kostića, pod stare dane, nazadovala patriotska i ekološka svest.

Kako će izgledati objekti zarad čijeg bitka je oštrica prekratila život kalemegdanskih stabala, eKapija je čitaocima već predstavila. Njima na volju ostavljamo da odluče šta im je draže: stari Kalemegdan i njegov ambijent, ili nova žičara i progres koji ona treba da donese.

Mirko Radonjić
Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.