Vremenska kapsula - Velikani po kojima nismo nazvali ni ulicu (2)

Osim sada već vekovne pojave da jednoj ulici menjamo naziv tako da je pod istim krovom zovu na onoliko načina koliko u kući živi generacija (baba: Maršala Tita, majka: Srpskih vladara, sin: Kralja Milana, kao prababa), a da druge držimo pod bezimenom oznakom 35. nova i kad su već, odavno, postale stare, najnoviji trend u Beogradu jeste da se premijerno brišu originalni nazivi iz pretprošlog veka.

Tako je upravo na Kosančićevom vencu, a neka se pripremi Dorćol. Nije izdržalo probu vremena. Pala je Zadarska, a šta više čeka ta Dubrovačka? Videćemo šta će Bakir da uradi Miletu, pa će od toga zavisiti i sudbina Sarajevske ulice (Edi Rama ima sve šanse da ugrozi opstanak Skadarlije). Uostalom, ovde su i Beogradskoj menjali ime. Krsteći iznova ulice, prema aktuelnoj politici, nadamo se da će naš izbor i kriterijum pobediti vekove - istovremeno, tolikim bezimenim putevima ne dajući imena po onima koji su ih u ranijijm stolećima uveliko zaslužili.

U prethodnom nastavku eKapije pisali smo kako se srpska prestonica nije odužila tvorcu pobedničke vojne doktrine, niti čoveku koji je zaustavio biološko uništenje naroda. Sada ćemo pomenuti jednoga koji je spremao pozornicu na kojoj će kasnije igrati i dvojica prvooštećenih.

U istorijskim udžbenicima je, krajem prošlog veka, skromno pominjalo da su, sredinom 19. veka, srpski nacionalni program Načertanije sočinili Garašanin i Zah. Ovaj drugi je, zapravo, inspirisao Garašanina da napiše taj strateški dokument. František Zah (1807-1892), u Srbiji odmilošte Franja, ima skromnu ulicu na Zvezdari, po imenu Ulica generala Zaha. On je, zapravo, prvi srpski general, i još štošta. Njegov nalogodavac, poljski grof Adam Ježi Čartoriski (1770-1861), međutim, nema nikakvo obeležje.

Grof Čartoriski bio je i ministar spoljnih poslova carske Rusije, a zatim se okrenuo inrteresima sopstvenog, poljskog naroda, koji je, poput srpskog, sanjao san o slobodi od tuđinske vlasti. Iliji Garašaninu, najistaknutijoj ličnosti tadašnjeg ustavobraniteljskog režima u Srbiji (Obrenovići su svrgnuti 1842), uputio je 1843. posebnog izaslanika - Františeka Zaha, sa savetima za izradu srpskog nacionalnog programa. Koristeći savete Čeha Zaha (odnosno, Poljaka Čartoriskog), Garašanin je početkom 1844. sačinio program nacionalne i državne politike, čuveno Načertanije, i u maju ga predao knezu Aleksandru Karađorđeviću (vladao 1842-1858), sinu vožda Karađorđa (Garašanin, mudar državnik, naravno, nije doslovno prepisao savete Poljaka, već je dokument prilagodio prvenstveno srpskim interesima).

Valja reći da ovo nije nikakva tajna, ili paralelna istorija: neki od najviđenijih srpskih istoričara, poput Vladimirav Ćorovića, ili u novije vreme Čedomira Popova, obradili su te događaje. To je samo - zaboravljena prošlost.

Zaboravljen je, poprilično, i Filip Hristić (1819-1905). To je čovek koji je, ni manje ni više, učestvovao u stvaranju srpskog prosvetnog i pravosudnog sistema, diplomatije, vojske, železnica. Zahvaljujući njemu, naša crkva se osamostalila od Carigradske patrijaršije. Bio je predsednik vlade za čijeg mandati su doneti osnovni zakoni iz vremena Kneza Mihaila, ministar inostranih dela, ministar prosvete, guverner Narodne banke, poslanik Srbije u Carigradu, Beču, Berlinu i Londonu.

Upravo je u prestonici britanske imperije Filip Hristić uspeo u nečemu što, tokom narednih kriza, nikako nismo umeli. Posle turskog bombardovanja gradova 1862. godine. poslat je, sa kneginjom Julijom, suprugom Mihailovom, u diplomatsku misiju u London, da objasni politički položaj Srbije i srpske zahteve. Anglofil ali patriota, protiv turkofilske politike Londona borio se svim sredstvima. On je, izvesno, jedini Srbin koji je dobio medijski rat protiv Britanije. Kažu da je Hristić, vešt lobista i čovek od ugleda u civilizovanim evropskim krugovima, put Londona 1863. godine u koferu poneo dukate. Uspeo je da utiče na štampu i na članove parlamenta. Kneginja Julija (Hunjadi) takođe je ostavila odličan utisak.

Filipu Hristiću rodni Beograd se nije odužio ni sokačetom. Nije ni kneginji Juliji. Hristića većina savremenika nije volela, a njegovi memoari su objavljeni tek 2015. godine.

I dnevnik saksonskog barona Zigmunda Avgusta Volfganga fon Herdera (1776-1838) koji je 1835. putovao Srbijom istražujući rude, preveden je na srpski sa izvesnim zakašnjenjem... od 180 godina. Dnevnik otkriva stručnjaka koji je još tada predvideo da će Majdanpek i Bor biti među najvažnijim rudnicima Evrope, ali i kneza Miloša kao vizionara koji je, tako rano, planirao industrijsku revoluciju u našoj zemlji.

Tek što je za Srbiju izborio tračak slobode od Osmanlija, Miloš je krenuo putem Nemanjića, koji su na umeću Sasa (Saksonaca) uzdigli srednjovekovnu državu. Nepismeni vladar znao je da zemlja ne može da opstane na poljoprivredi. Glavni Herderov zadatak bio je istraživanje ležišta uglja i metala neophodnih za vojnu industriju, jer je knjaz želeo oružanu silu nezavisnu od tuđeg oružja i municije.

Prepiska Miloša i Herdera otkriva da su oni razmatrali ne samo otvaranje rudnika i podizanje livnica, već i izgradnju pruga u Srbiji, preusmeravanje reka radi transporta ruda brodovima i navodnjavanja njiva. Herder je predlagao da se srpska deca šalju u Saksoniju na školovanje, ali i da se otvori rudarska akademija u Srbiji. On je otkrio carski grad Feliks Romulijanu i insistirao da Srbija napravi muzej.

- Baron Herder je Majdan Pek providio i tu našao bakra i gvožđa u takvom količestvu da će ovaj majdan jedan od najbogatijih u Jevropi biti - javio je knjazu direktor kancelarije Upravitelnog sovjeta Stevana Radičević.

Knjaza Miloša su, onomad, ubrzo smenili i isterali iz zemlje, ali on, za razliku od barona Herdera, bar ima uličnu tablu. Mada, ko zna...

Mirko Radonjić

velikani bez ulice

menjanje imena ulica

Filip Hristić

Adam Ježi Čartoriski

Zigmund Avgust fon Herder

baron Herder u Srbiji

kneginja Julija

knez Miloš

knez Mihailo