Izvor: eKapija | Petak, 28.12.2018.| 12:02
Izdvojite članak Odštampajte vest

PAMTIĆU U 2018: Robert Čoban

Robert Čoban
Robert Čoban rođen je 27. jula 1968. u Baču u Vojvodini. Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar - u početku kao novosadski dopisnik beogradskih Večernjih novosti, zagrebačke Arene, sarajevskih Naših dana. Sarađuje i u magazinima Vreme i Stav.

Sa grupom studenata 1992. godine obnavlja izlaženje studentskog mesečnika Index. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje Nezavisnog index-a koji će kasnije promeniti ime u Svet iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.

Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih šest eks-ju republika: 84 magazina, 21 internet portal i preko 50 konferencija i festivala godišnje.

U porfoliju kompanije nalaze se i brojni licencni naslovi: The Economist, Diplomacy & Commerce, Hello!, Brava Casa, Gloria, Story, Grazia i brojni drugi.

Među konferencijama koje Color Press Grupa organizuje - nalaze se i Pro Femina, Food Talk, The Economist: Svet u..., Digital, Book Talk, CSR Srbija, Serbia Goes Green, Teen Talk i mnoge druge.

Pitali smo Roberta Čobana šta je, po njegovom mišljenju, obeležilo odlazeću 2018. godinu.


DOGAĐAJ GODINE

- Svetsko prvenstvo u fudbalu. Rusija je dokazala da uprkos brojnim predrasudama može da bude sjajan domaćin, Hrvatska je pokazala da i tako mala zemlja može da ostvari veliki uspeh ako je tim složan, motivisan i stručan a Srbija nas je još jednom uverila da su uspesi mogući samo kada se sport prepusti profesinalcima. Što nije bio slučaj.


PROMAŠAJ GODINE

- Ubistvo novinara Džamala Kašogija u saudijskom konzulatu u Istanbulu i komletna hipokrizija velikih sila i međunarodnog poretka koji su kraljevskoj porodici u Rijadu progledali kroz prste što se sasvim sigurno ne bi desilo vlastodršcima neke zemlje koja ne leži na nafti poput Saudijske Arabije.


LIČNOST GODINE

- Stolar Mile koji već godinama pravi i poklanja hranilice za bebe. Od kada smo mu pre četiri godine dodelili nagradu Hello! Award za humanost, pratim rad tog čoveka. Mi smo kao društvo nedovoljno senzitivni za kontiuirano pomaganje onima kojima je pomoć potrebna. Slanje SMS-ova za lečenje teško bolesne dece veoma je važna stvar, jer, na žalost, država često nema rešenje za te probleme, međutim – ono kod ljudi stvara privid, neku vrstu "instant smirivanja savesti". A potrebno je stalno pomagati druge.


NAJBOLJI POTEZ DRŽAVE

- Mislim da je očuvanje stabilnog kursa dinara jedna od najvažnijih tekovina trenutne vlasti. Nama koji svoju robu (štampu) naplaćujemo i do 90 dana od momenta kada smo za čvrstu valutu kupili osnovnu sirovinu (hartiju), klizanje kursa kakvo je bilo 2008. (devedesete da i ne pominjemo) – potpuno je pogubno za poslovanje.


NAJLOŠIJI POTEZ DRŽAVE

- Nekonzistentnost politike koja treba da podstakne rađanje i popravljanje populacione slike. Ako se ima u vidu potpuni nedostatak ideje kako da se spreči preseljenje kompletne provincije u Novi Sad i Beograd, odnosno van zemlje – verujem da je to najveći problem ove države. To je problem i brojnih država regiona poput Bosne i Hercegovine, Makedonije ili Hrvatske kao i mnogih drugih istočnoevropskih država, ali mislim da je Srbija tu u posebno teškoj situaciji jer – nema more, nema više "rezervoara" novih pridošlica kakvi su bili izgubljeni ratovi u devedesetima… Svi ostali problemi naše zemlje su minorni u odnosu na ovaj.


ŠTA OČEKUJETE U 2019. GODINI?

- Moj optimistički deo citira zagorsku poslovicu da "nigdar ni bilo da nekak nije bilo" i da smo preživeli toliko stvari u proteklih 30 godina da nas malo šta može iznenaditi. Sa druge strane, sve statistike govore o tome da globalno gledano – živimo u "najboljem od svih svetova". Osim ekologije, svi parametri (siromaštvo, smrtnost dece na porođaju, pismenost, broj žena u parlamentu, broj mrtvih u ratovima i terorističkim napadima) ukazuju na to da "Bolje nije bilo nikad", kako kaže naslov u nemačkom "Stern"-u pre nekoliko brojeva.

Sa druge strane, realistički deo mene ukazuje na to da brojni globalni i regionalni procesi ne ulivaju nadu da će 2019. biti bolja od ove. Uvek kada se govori o tim temama pomislim na Balaševićevu pesmu "Jadna i bedna 1987." Iz današnje perspective, ta 1987. je poslednja dobra i normalna godina naših života, sve je posle nje počelo da se raspada. A Balaševiću i mnogima od nas se činilo da smo tada dotakli dno.
Pogledajte i druge dokumente u rubrici Pamtiću u
Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.