Hram umetnosti na obali Dunava - prvi privatni umetnički muzej u Srbiji

Na dvadesetak kilometara od Beograda, kod Novih Banovaca, sledeći prašnjav put, desno, najpre se naiđe na mermernu ploču s napisom "Muzej Macura", a onda na kapiji: "Mome narodu". U dnu voćnjaka u kojem polako niču ne samo zaboravljene (muzejske) sorte jabuka, već i park skulptura, ka dunavskom lesnom odseku, uzdiže se zdanje koje meštani zovu "kuća bez krova i prozora". Arhitektonsko sivkasto "čudo" podseća na kjubrikovski monolit, ali kad se bolje zagleda, oblika je dunavskog meandra. Nacrtao ga je beogradski arhitekta Ivan Kucina, prema ideji kolekcionara Vladimira Macure, Kninjanina koji živi u Beču, poznatog nam od pre par godina kada je svoje zbirke izlagao u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić" i Muzeju primenjene umetnosti.

Dvadeset godina strpljivog sakupljanja dela savremene umetnosti urodilo je plodom - prvi umetnički muzej u Srbiji nikao je usred sremskog kukuruzišta, na površini od 650 m2, sa izložbenim prostorom na dva nivoa, depoom, vrtom ka reci, kafe-barom i pozornicom koja će tek da zaživi. Jer, namera je njegovog tvorca da u muzeju umetnost zaista živi, kao i on sam, od maja do oktobra. Kako?

- Ne želim da moji eksponati budu dva metra udaljeni od posetioca, ograđeni gajtanom, već da mogu da se dotaknu, oseti njihov materijal - duša. Želim da na adresu Zenit 1, Novi Banovci, publika dolazi da vidi ruske konstruktiviste, naše konceptualiste, stolice iz pedesetih godina prošlog veka, beogradske nadrealiste, protokonceptualnu zagrebačku grupu "Gorgona", jugodadu i, naravno, zenitiste po kojima sam svojoj ulici dao ime. Koncerti, performansi i tribine su sledeća etapa razvoja Muzeja - kaže Vladimir Macura.

U knjizi utisaka čitamo jedno "bravo" od Branislave Anđelković, direktorke Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, i "puno uspeha u ovom pionirskom podvigu" koleginice Olivere Vukotić.

- Od kada sam otvorio Muzej, u maju, do sada sam izbrojao oko hiljadu posetilaca. Ulaz je slobodan, radim subotom i nedeljom od 10 do 18 sati. Posetu treba najaviti jer, vidite i sami, ja vam sam i kavicu kuvam. Telefon je 381-(0)64-47-29-629, a mejl adresa muzejmacura@yahoo.de.

Slika ima i u kupatilu, iznad lavaboa je poster "Čitajte pjesme Branka Mljkovića", a kod klozetske šolje plakat s Olimpijskih igara u Minhenu 1972. Na istaknutom mestu su skulpture Olge Jevrić i Miloša Sarića, dok s plafona visi jedna mobilna Aleksandra Kaldera, a sa stepeništa gleda druga, razjapljenih usta i kosih očiju, na kojoj piše "Kropotkin".

Malo je falilo da nam se Macurin san ne obistini. Hteo je Vladimir da otvori muzej najpre u Istri u staroj kamenoj kući, pa u Boki Kotorskoj, Sremskim Karlovcma, Beogradu, ali, na sreću, nigde nije bilo dovoljno sluha za njegovu zamisao.

- Zar bih u Beogradu mogao da ugajam pčele i posadim plantažu jabuka!? Ovo je idealno mesto danas kaže i obećava: Dogodine, kad dođete, moći ćete i da se okupate u Dunavu, napraviću stepenice niz strminu.

A mi se nadamo da će kraj eksponata do tada staviti i njihove nazive sa imenima autora!

Od zida do plafona

U Muzeju Macura nalaze se i originalne publkacije beogradskih nadrealista, radovi Raše Todosijevića, Neše Paripovića, Bogdanke Poznanović... Macura čuva i fotografiju konceptualnog umetnika Tomislava Gotovca, kao i rad kontroverznog Hermana Niča. Nezaobilazni zenitisti na čelu sa braćom Micić, Ljubomirom i Brankom Ve Poljanskim imaju takođe svoje mesto, a zagrebačka "Gorgona" iscprnu dokumentaciju. Slike ruskih konstruktivista, od kojih je zapravo i počela Macurina sakupljačka strast su u drugoj sali. Tu je i bicikl iz Muzeja "Padi", a kraj kreveta, takođe eksponata, lutka-model za metalne vojničke oklope, u biblioteci su, između ostalih knjige Petera Handkea i Radomira Konstantinovića, jedna kada iz pedesetih godina XX veka, kao i stolice koje i same svedoče o dizajnu prošlog veka.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista od 28.08.2008.