Članovi Srpske Asocijacije Menadžera odgovaraju na pitanje : Skupa hrana prednost za Srbiju ?

(Foto: Lisa S./shutterstock.com)

U prehrambenoj industriji Srbije više ništa nije isto kao pre nekoliko godina. Puno starih brendova je nestalo, novi su došli ili su u poslednje vreme toliko ojačali da korisnici imaju osećaj da su oduvek bili tu. Hrana više nije jeftina i njom se ne kupuje socijalni mir, već sve češće postaje inicijalna kapisla za nezadovoljstvo i povremene proteste. Privatizacije teku svojim tokom, pa novi vlasnici poseduju desetine i desetine hiljada hektara zemlje u okviru jedne kompenije ili grupe. Produkciju finalnih proizvoda prate velike investicije u tehnologiju, a marketinške kampanje čine da neke periferrne usluge i robe postaju u glavama potrošača, robe bez kojih se ne može – a skupe su !

Sve češće čujemo stavove kako je skupa hrana velika prednost za Srbiju, jer je mnogo manja šteta ono što se delimično oseti u novčanicima građana, u odnosu na zarade koje se postižu zbog toga što je naša hrana u inostranstvu, nošena planetarnim trendom poskupljenja, mnogo skuplja. Zaključak je – ta ino poskupljenja velikoj broju naših sugrađana, koji su direktno ili indirektno vezani za rezultate proizvodnje i plasmana hrane i pića, pune novčanike koji se koriste za nabavke hrane u supermarketima za sebe i porodicu.

Ovoga puta će poznati menadžeri, članovi Srpske Asocijacije Menadžera svojim odgovorima pomoći da i sami formirate ili korigujete stav o pitanju Da li je skupa hrana prednost za Srbiju ?

Naši sagovornici su bili : predsednik Asocijacije Slobodan Vučićević (Droga Kolinska, Grand prom, Soko Štark ... www.kolinska.si ; www.grandkafa.co.yu; www.stark.co.yu), Rade Pribićević (Danube Foods – www.danube-foods.com), Zlatko Šćepanović ( Fruterra d.o.o. - www.fruterra.com) , Srđan Paunović (TP Kvin - www.kvin.co.yu), Jelena Mijatović (Valleta - www.valletta.co.yu) , Goran Đaković (SAM – www.sam.org.yu) i Srđan Popović (Imlek - www.imlek.co.yu )

Slobodan Vučićević : Mišljenja sam da poskupljenje hrane utiče izuzetno negativno na svetsku ekonomiju. Pre svega, to će se kao pošast obrušiti na standard najsiromašnijih slojeva, tako da će element socijalnog nezadovoljstva postati u budućnosti sve izraženijii. I još nešto, pored potrošača, čak će i siromašnije zemlje biti prinuđene da poprilično stegnu kaiš. Neće to momoići ni bogatije zemlje, i oni će osetiti ove turbulencije kroz povećano subvencioniranje, kako stanovništva, tako i raznih sektora agrara i povezanih grana privrede.

Da li će Srbiji biti bolje ili lošije sa razvojem ovih novih trendova?

Iako zvuči logično da Srbija, kao značajan proizvođač hrane, bude neto dobitnik, moje mišljenje je da je odgovor komplikovaniji nego što na prvi pogled izgleda. Naime, stanovništvo Srbije će, pogotovu siromašniji slojevi, biti prve žrtve globalnog poskupljenja hrane. Drugo, kompanije koje se bave proizvodnjom hrane, a samim tim i država Srbija, sve teže će praviti profite, jer hrana ne poskupljuje bez razloga. Kada pogledamo bilanse uspeha prehrambenih firmi, videćemo da troškovi materijala i opšti troškovi opterećuju proizvodnju mnogo više nego ranije. Naročito značajan uticaj imaju povećani troškovi energenata.

I mozda suštinska konstatacija: kako je povećanje cena hrane, po mom mišljenju, dugoročan i nezaustavljiv proces, a MOGUĆNOST KONZUMACIJE, ODNOSNO OGRANIČENOST POTROŠNJE REALNOST, makaze cena, ponude i tražnje negativno će uticati na brojne sektore agrara i poljoprivrede, pa samim tim i na državu Srbiju, kao značajnog proizvođača hrane.

Rade Pribićević : Ovaj koncept je u velikoj meri besmislen. Skupa hrana, ako u nekom izvedenom smislu i eventualnoj perspektivi može da postane izvor povećanih prihoda za srpsku privredu, u ovom trenutku predstavlja mnogo više - opterećenje za domaće potrošače. Činjenica je da hrana poskupljuje u globalnim razmerama, ali ovaj trend, kao uostalom i većina trendova koji dolaze iz sveta, samo uslovno mogu biti opravdanja za domaća poskupljenja. Tu pre svega mislim na cene inputa i to samo nekih, onih čija se cena formira na međunarodnom nivou, kao što su energenti. Sve ostalo je posledica, pre svega, neefikasnosti domaće privrede.

Kada govorimo o poljoprivrednim proizvodima, velika je odgovornost na državi koja nema strategiju razvoja poljoprivrede i koja, umesto da na nivou dugoročne strategije podrži razvoj ove grane, (jedne od retkih u kojima zaista imamo neke komparativne prednosti i potencijal za razvoj i izvoz), u velikoj meri propušta tu šansu. Tako je, na primer, prošle godine, propustila da reaguje na sušu koja je značajno pogodila celu industriju, što je dovelo do značajnog povećanja cena poljoprivrednih proizvoda.

Jednostavno rešenje pitanja cena prehrambenih proizvoda bi bilo ukidanje zaštitnih barijera koje postoje, kao i značajnija liberalizacija, koja bi verovatno smanjila neke cena. Ovo, međutim, ne bi bilo u interesu prehrambene industrije, koja još uvek nije na adekvatnom stepenu razvoja da bi bez zaštite mogla da se suprotstavi konkurenciji iz uvoza. Poznati su primeri prerane liberalizacije nekih drugih zemalja u tranziciji, kao na primer Bugarske, koja je imala previše brzo otvaranje, pa su se čitave grane domaće industrije ugasile, to jest, zamenjene su brendovima stranih proizvođača, što se najdrastičnije pokazalo u industriji mlečnih proizvoda.

(Foto: lična arhiva)

Zlatko Šćepanović : Ne odobravam ovakav koncept ni u kom slučaju, jer je pogrešno postavljen i antihuman. Skupa hrana ne znači da će se primarni proizvodjači hrane obogatiti, naprotiv. Oni će i dalje biti sabijeni u domen održivosti, dok će svi ostali u lancu: nakupci, proizvodjači gotovih proizvoda, distributeri, trgovački lanci i same države imati koristi, ali ne i prvi i poslednji učesnik u lancu snabdevanja, primarni proizvodjač i krajnji potrošač. Takođe, radnik koji bude radio na proizvodnji hrane neće dobiti veću platu, naprotiv, realna plata će mu biti manja, jer mu je porasla cena potrošačke korpe. Smatram da je ceo globalni fenomen poskupljenja hrane zapravo političko-ekonomska odluka vodećih industrijskih zemalja, koji su uz to i najveći proizvođači najrentabilnije hrane, a sve to, ne bi li postigli odredjene globalne društvene i ekonomske ciljeve, u koje sada ne bih ulazio, jer je široka tema.

U tom smislu, možda je najinteresantniji odgovor kako su razvijene evropske zemlje i Amerika do juče bacali viškove hrane, a danas imamo krizu nedostatka hrane. Prvo i osnovno, dugi niz godina unazad, razvijene industrijske zemlje su pod raznoraznim izgovorima higijensko-tehničke bezbednosti stalno podizali standarde za proizvodnju hrane i samim tim je poskupljivali. HASSP je završni čin tog procesa. Ne treba zaboraviti ni da su konstantno ograničavali resurse i potrencijale proizvodnje sitnih posednika, favorizujući velike plantažere i centralizaciju.

Pa, onda sledi priča o genetski modifikovanom semenu sa svim svojim vezanostima (lanac proizvođača đubriva, insekticida, pesticida, kontrolora), kao i preteran sistem zaštite, gde se, na primer, zabranjuje đubrenje njiva stajskim đubrivom, biološki otpad se nosi na bio deponije (uz plaćanje deponovanja, naravno), te se tako podižu na mnogo viši nivo troškovi i svi ostali standardi.

Druga kjučna odluka koja je podigla cene hrane je ukidanje državnih subvencija.

Treća je posledica drugog, to jest ulazak banaka u finansiranje proizvodnje, a tamo gde ima banaka - sve je skuplje, sa sve manje profita.

Četvrto, namerno je osmišljen koncept Biogoriva, koji je potpuno neisplativ, ali zato ima kao posledicu manjak sirovina za preradu hrane.

Peto, klimatske promene, koje su posledica rada industrijskih zemalja, sve više i više vode kolonizaciji primarnih proizvođača hrane. Jer, ako hoćeš da seješ useve koji su otporniji na visoke temperature i manju vlažnost, moraš se obratiti američkim proizvođačima hibridnih semena i pratećoj industriji zaštite.

I tako redom, dolazimo do toga da je hrana skupa, i da će većina stanovništva morati da jede jeftiniju junk (djubre-engl. pr.prev) hranu, pa će deca biti tuplja i gluplja, debela i bolesna, manje ćemo imati novca za kvalitetno obrazovanje i opšti standard, a na kraju ćemo uleteti u ralje drugog mehanizma globalne kontrole i uzimanja para od stanovništva – zdravstvenog osiguranja.

(Foto: ekapija.com)

Srđan Paunović : Pitanje moramo raščlaniti barem na dva dela. Prvi su interesi proizvođača/izvoznika, a drugi su interesi građana. I - prvo je prevashodni interes vlasnika kapitala (a potom i države), a o drugom bi morala država da vodi računa.

Moj odgovor je u oba slučaja - NE!

Monetarnom politikom Vlade i NBS izvoznici su već predugo destimulisani, i kako god profitabilno da organizuju proizvodnju, oni ili su na gubitku, ili barem - nedovoljno zarađuju. Da bi sistem opstao, taj nedostatak profita nadoknađuje se na domaćem tržištu višim cenama robe, što dodatno iscrpljuje ionako siromašnog građanina/potrošača.

Građani/potrošači - u masi, sa prosečno niskim primanjima i velikim brojem nezaposlenih - evidentno ne poseduju kupovnu moć koja bi ni njih, a ni proizvođače ''činila srećnim''.

Izvestan strah od poskupljenja hrane, koje se više ne može zaustaviti, često me podseća na onu narodnu ''Taman naučih magare da ne jede, a ono lipsa!''

(Foto: lična arhiva)

Jelena Mijatović : Cene u domaćoj prehrambrenoj industriji su najvećim delom beležile rast usled :

- poskupljenja sirovina;

- razlike u odnosu EUR/RSD;

- kao i i zbog najdramatičnijeg faktora – inflacije.

Međutim, ako su ovi faktori relativno stabilni u odnosu na prošle godine, kako je moguće da su skoro sve vrste hrane poskupele za 10% do 15% u odnosu na zemlje u regionu?!

To je, bez sumnje, najčešće pitanje potrošača domaćim ekonomistima, naravno, sa više nego jasnim prizvukom neodobravanja ovakvih domaćih cena.

Goran Đaković : Mogu da razumem samo donekle da će skupa hrana doneti dobrobit našim gradjanima, ali to je samo jedan aspekt ove pojave, a pri tom treba imati u vidu da većina građana u našoj zemlji ne živi od proizvodnje hrane. Mislim da je važnije raditi na tome da naša hrana bude jeftinija, ali kvalitetnija. Tako ćemo povećati konkurentnost i ostvartiti dobar rezultat.

U trci koja se vodi mi imamo veći problem, jer nam nedostaju količine i kontinuiran kvalitet. Potrebno je da unapredimo proizvodnju hrane, povećamo kapacitete i osiguramo visok nivo kvaliteta, zdravstvene ispravnosti i bezbednosti hrane, jer je to nešto o čemu tražište EU posvećuje makimalnu pažnju.

Dobar primer su svakako naše maline. Iako smo najveći proizvođač maline u svetu, a recimo Čile je na četvrtoj poziciji, zarađujemo istu količinu novca, pošto oni prodaju značajne količine maline u svežem stanju, dok naša malina uglavnom ide kao smrznuta, a takva malina ima znatno nižu cenu.

Srđan Popović : Sprsko tržište prehrambenih proizvoda se značajno promenilo tokom poslednje decenije, prateći celokupne promene društva i prelazak na tržišni model poslovanja. Novi vlasnici prehrambenih kompanija doneli su iskustva iz inostranstva i uspešno ih primenili kod nas, zadržavajuči pri tom lokalizovan pristup u komunikaciji sa potrošačima.

Uvođenje moderne tehnologije, što je bilo više nego neophodno, ne samo zbog osavremenjivanja ponude, već i zbog unapređenja kvaliteta i sigurnosti proizvoda, dovelo je do značajnih promena na tržištu, povećanja ponude, ali i povećanja kvaliteta finalnih prozivoda.

Sa druge strane, porast cene prehrambenih proizvoda globalni je trend, pre svega uslovljen porastom stanovništva, kao i jačanjem kupovne moće najmnogoljudnijih zemalja, kao što su Kina i Indija, koje diktiraju cene pšenice, mesa i mlečnih proizvoda u svetskim razmerama. Cene pšenice i soje su danas na istorijski veoma visokom nivou, dok su kafa i kakao takođe znatno skuplji nego pre nekoliko decenija. Tokom protekle godine, hrana je u brojnim delovima sveta znatno poskupela, a jedan od razloga je taj što svetska potražnja za hranom raste puno brže nego ponuda.

Na svetskom tržištu došlo je do povećanja tražnje hrane zbog ekonomskog rasta zemalja u razvoju, pre svega Kine i Indije, niskog nivoa zaliha, klimatskih promena i sve većeg korišćenja agrarnih proizvoda u proizvodnji biogoriva, što otvara mogućnost da Srbija, kao poljoprivredna zemlja poveća izvoz, s obzirom na činjenicu da može da angažuje sve proizvodne potencijale. Srpska poljoprivreda u ovim trendovima treba da uoči svoju šansu, te ponudi kvalitetne proizvode.