Bazen na selu o trošku države - Za izgradnju davali subvencije do 200.000 dinara

Pravo prijave imali su: fizička lica – nosioci komercijalnog porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, preduzetnici, srednje škole (!) i udruženja. Neki od uslova koje su morali da ispune su: da imaju zaključen ugovor sa lokalnom turističkom organizacijom, da su evidentirani na spisku ugostitelja i pružaju usluge hrane i pića u objektima za smeštaj najviše 30 gostiju.

Da li je i koliko bilo interesenata za tu vrstu subvencija još nije poznato. Kao ni šta je kreatore ovakve politike opredelilo da podstiču gradnju privatnih bazena za kupanje u srpskim selima u kojima često nema asfalta, vodovoda i kanalizacije.

– Radna grupa, koja je pripremala izmene i dopune pravilnika, procenila je koje su investicije primenljive i adekvatne za razvoj seoskog turizma – kažu za Politiku u Ministarstvu poljoprivrede.

Sufinansiranje izgradnje bazena (površine veće od 12 kvadratnih metara i dubine najmanje metar) tako se našlo kao još jedna stavka na spisku ovogodišnjih ponuđenih subvencija. Između ostalog, moglo se konkurisati i za novac za dogradnju i adaptaciju kupatila, sauna, kuhinje, uvođenje centralnog grejanja, nabavke opreme za fitnes, uređenje dvorišta…

Ali, u ovom ministarstvu sada kažu da nije sigurno da li će i sledeće godine ostati ista politika subvencionisanja i kako će se raspoređivati budžet za ove namene koji je u 2016. godini iznosio 15 miliona dinara.

– Podsticajna sredstva isplaćuju se za realizovane investicije. Analiziraćemo relevantnost strukture pravilnika i svih predloženih mera po pitanju njihove opravdanosti i rezultata koje su postigle. Na osnovu tih pokazatelja pripremićemo i revidirati sve konkurse za narednu godinu, što je praksa u svim zemljama EU – ističu u ovom ministarstvu.

Oni koji su dobro upoznati sa problemima sela i ruralnog razvoja ističu da je moglo i da se sačeka sa ovakvim projektima. Jer, u Srbiji danas 500 sela nema asfaltni put, 400 ni prodavnicu, a u dve trećine ne postoji ni veterinarska ambulanta iako je glavno zanimanje poljoprivreda pa je jasno da postoje preče stvari od gradnje privatnih kupališta.

– Da kažete bazeni za kiseljenje kupusa pa da se složim, to su dobra ulaganja. U Vojvodini postoji takav projekat i daje rezultate, nedavno je izvezeno šest tona kiselog kupusa u Kanadu. Ali, ulagati u izgradnju bazena u seoskom turizmu zaista nije prioritet i mislim da to nije posao Ministarstva poljoprivrede – smatra analitičar Branislav Gulan, dodajući da o našem selu brigu vodi najmanje 30 različitih institucija na visokom nivou i to na taj način da će svako četvrto (od 4.709 srpskih sela) nestati u narednih 10 do 15 godina.

– Da li je to nešto što je najpotrebnije selu? Treba stvoriti uslove života, infrastrukturu da poljoprivrednik može da zaradi novac. O kakvom razvoju turizma govorimo kad svi znamo kakva su ovde primanja – smatra Gulan.

Sličnog stava je i potpredsednik Odbora za selo Srpske akademija nauka i umetnosti profesor Milovan Mitrović koji kaže da je bilo kom objektivnom analitičaru sasvim jasno da u kreiranju ovakve politike podsticaja nema logike, a ni etike.

– Kakav seoski turizam, turizam je sporedna grana. Ako i to nešto malo para država ima mora da ulaže u primarnu ekonomiju, razvija poljoprivrednu proizvodnju da bi nekoga dovela u jedno uređeno društvo. Da popuni rupe na putevima, ako ne može da ih gradi. Da ulaže u javne infrastrukturne projekte, da selo ima vodovod, struju, kanalizaciju, telefon, internet mrežu. Tek onda, eventualno, da se pomažu privatnici, ali tako što će ih podsticati da se udružuju i tek onda dobiju finansije – smatra sagovornik Politike.

Na nešto grandiozniji poduhvat (u medijima nazvan "bazenizacija zemlje") svojevremeno se opredelila i Hrvatska. Tadašnja hrvatska vladajuća "Kukuriku koalicija" nameravala je da do kraja mandata sufinansira izgradnju hiljadu bazena i bolje pripremljena uđe u EU. Opaska medija bila je da su njihovi prethodnici spas za turizam videli u golf terenima.

Pomoć su mogli da dobiju samo mali i srednji hotelijeri, a izračunato je da su poreski obveznici plaćali oko trećinu ukupnog troška ugostitelja. Predstavnici vlasti su se branili da novac neće deliti šakom i kapom, da su procene turoperatora da objekti sa dodatnim sadržajem imaju za 30% više rezervacija i da nemaju nameru da finansiraju izgradnju bazena za ličnu upotrebu.

I pored ne baš pozitivnih kritika Hrvatska je, prema pisanju medija, od 2013. do 2015. godine sufinansirala 447 projekata izgradnje bazena većinom privatnih ugostitelja.