Japanski vrt u Botaničkoj bašti "Jevremovac" u Beogradu, Živi pejzaž u ambijentu koncertne tišine

Japanska tradicija gradnje vrtova, odnosno baštovanstva je razvijana više od hiljadu godina i ona je svojevrsan izraz kulture Dalekog istoka. Japanski vrt ne pripada samo oblasti hortikulture. Za njegovo celovito sagledavanje je neophodno imati u vidu i aspekte umetnosti, nauke, istorije, inžinjeringa, filozofije. Bašte u životu Japanaca igraju veoma važnu ulogu i one su odraz njihovog posebnog odnosa prema prirodi i svesti da je čovek deo prirode, kao i kamen, biljka, životinja, sa kojima čovek treba da živi u harmoniji.

Glavna svrha jednog vrta je da unese prirodu, mirnoću i spokojstvo u najbliže životno okruženje, nasuprot ubrzanoj i pretrpanoj svakodnevici. Međutim, japanski vrt nije priroda u izvornom obliku, nego je to uvek priroda preoblikovana od strane čoveka.

Naime, kada se grade vrtovi, priroda je inspiracija i iz njenog konteksta se selektuju pejzaži kao modeli koji se onda koriste u novom kontekstu kao elementi za kompoziciju vrta.

U zavisnosti od potreba koje treba da zadovolji, postoji nekoliko tipova vrtova: za šetnju ( stil šuju) - vrt čiju glavnu odliku predstavlja staza koja vodi od jedne do druge tačke s kojih mogu da se posmatraju razni prizori; za meditaciju, najčešće sa građevinom u šoin stilu - u kojem se vrt posmatra iz središnje građevine, s naglaskom na stvaranju brižno komponovane scene koja podseća na sliku i može dugo da se posmatra; za zabavu - stil funa asobi (čamac za uživanje) - koncentrisan oko ovalnog ribnjaka kojim su se dvorjani vozili čamcima i za zadovoljstvo, stil kaiju (mnogo zadovoljstva) - u kojem se razni vrtovi, najčešće čajni, konstruišu oko središnjeg ribnjaka, i tako pokazuju izuzetne promene prizora.

Postoje različite varijante navedenih stilova.

Postoje "vlažni vrtovi" i "zeleni vrtovi"- sa vodenim površinama i zelenilom, ali isto tako postoje i potpuno suvi vrtovi kao što je poznati tip kare sansui - "vrt bez drveća" ili "suvi pejzaž " i to je zen vrt koji je najčešće u sastavu zen hramova i namenjen je za meditaciju.

Osnovni elementi koji se koriste za konstruisanje japanskog vrta su: kamen, zemlja, voda, biljke i drveće. Uz te elemente idu i građevine kao što su na primer čajna koliba, kapija i ograde u vidu jarkova, živih ograda ili zida i eventualna izgradnja artificijelnih brdašaca.

Japanski vrt se zasniva na kombinaciji navedenih elemenata i njihovoj adaptaciji datom okruženju. Koristi se tehnika šakej ili "pozajmljeni pejzaž", kojom se nastoji da se okolni pejzaž uključi u perspektivu vrta. Na primer, ako su u daljini neka planina, more ili ravnica pravi se perspektiva u vrtu koja će omogućiti da ti prizori budu kao produženi deo vrta. Umetnost gradnje japanskog vrta je umetnost aranžiranja odnosno grupisanja kamenja koje čini kostur vrta. Kamen je sveti element u Japanu i ima različito simbolično značenje. Grupisanje kamenja nije proizvoljno odnosno ne radi se nekim "slobodnim stilom", nego se koriste različiti drevni spisi u kojima su izloženi principi i tehnike grupisanja kamenja i ostalih elemenata vrta.

Simbolička lepota vrta potiče od izražavanja šintoističkih verovanja - u obitavanje bogova na neobičnim mestima u prirodi i u objektima, a to mogu biti poseban kamen, neki predivan vodopad, drvo koje je dugo odolevalo vremenu ili na primer, planina Fudži. Kasnije, kroz vreme, sintetizovani su i elementi koji izražavaju taoističku i budističku tradiciju. Tako su se istorijski pojavljivali najpre tip "rajskog vrta" za vreme dominacije budističke sekte "Čista zemlja" (Hejan period, od 794 - 1185) koji je izgledao, prema predstavama iz spisa, kao jedan od budističkih rajeva - sa jezerom punim lotosovih cvetova i mostom koji vodi do centralnog ostrva; zatim zen vrt koji se pojavljuje u 12. veku i ima specifičan stil sa apstraktnom simbolikom suvog pejzaža i jednostavnom građom; i na kraju čajni vrtovi se pojavljuju sa majstorima čaja koji osmišljavaju poseban ritual - čajnu ceremoniju, u 16 veku. Kontinentalni uticaj kulture Kine i Koreje na kulturu Japana, ogleda se u vrtovima i mostovima u kineskom stilu i kamenim izvorima. U periodu Edo (1603-1868) izvršena je sinteza svih prethodnih kulturnih uticaja i formi.

Savremeni japanski vrtovi su uvek kombinacija navedenih elemenata u datom okruženju u određenom kulturnom kontekstu. Oni se danas mogu naći u urbanim sredinama i u okviru javnih parkova, botaničkih bašta, trgova, restorana, poslovnih zgrada, robnih kuća, privatnih kuća, mogu se naći ponegde i na vrhovima stambenih zgrada na relativno malom prostoru.
Naš japanski vrt u Botaničkoj bašti "Jevremovac" je jedan od varijacija tipa vrta za šetnju i posmatranje promenljivih prizora koji se pružaju sa različitih pozicija duž staza koje su napravljene oko elemenata jezera i potoka. Drugačije rečeno, to je vrt za šetnju sa jezerom i potokom, pošto postoje varijante vrta za šetnju samo sa jezerom.

Japanski vrt je asimetričan i pruža jednu konfiguraciju terena i pejzaža u više nivoa, koji se teško mogu obuhvatiti jednim pogledom. To je po uzoru na prirodu, jer ona ne trpi strogu simetriju. Japanska umetnost se kloni simetrije jer je ona simbol nepokretnosti, završetka, a asimetrično odaje utisak nedovršenosti (ali i stalne težnje ka savršenstvu) i izražava život. Stazom dolazimo do jezera i susrećemo se sa tri horizontalno grupisane stene - horizontalna trijada, koja je neka vrsta žižne tačke i deli celinu jezera od prilaza čajnom paviljonu koji se nalazi sa leve strane. Treba istaći da su te stene deo kompozicije koji ima svoje simboličko i sakralno značenje i na njima se ne sedi niti stoji.

Preko jezera nas vodi most od drvenih dasaka koje su spojene tako da čine neobične trake na putu kojim idemo a taj put nije pravolinijski, pa moramo da pazimo kako hodamo. To je povezano sa verovanjem da demoni idu pravolinijski tako da staze i putanje u vrtu uglavnom vijugaju. Taj most kao i drugi detalji koji se susreću u vrtu, zahteva pažnju, koncentraciju čoveka koji dolazi da se relaksira, kontemplira, odnosno zahteva odmeren, usporen hod, za razliku od ubrzane svakodnevice. Sa tog mosta ako bacimo pogled na levo, videćemo drugi, veći, drveni most u kineskom stilu koji povezuje dva brda - jedno artificijelno na kojem je čajni paviljon, a drugo prirodno duž kojeg se protežu staze od kore drveta, i staze u vidu nagaznih kamenova kojima možemo da se popnemo na brdo najstrmijim putem. Kada se pređe preko jezera hodajući kao po vodi (u kojoj se mogu videti kalifornijske kornjače, a uskoro i japanski šarani) dolazimo na suprotnu obalu gde nas čeka vertikalna trijada - jedan veći i dva malo niža kamena, koji simbolišu Budu i njegova dva pratioca, odnosno simbolišu i trijadu čoveka, neba i zemlje.

Postoji i drugo jezero, kojem se ne prilazi, već može da se gleda sa mosta ili iz drugačije perspektive sa brda.

Dalje opet možemo da nastavimo šetnju u nekoliko pravaca. Jedan vodi do zida sa prozorom i trščanim krovom koji deli vrt od okruženja, drugi vodi iza leje bambusa koju čuva drvena ograda od isprepletanih mladih grančica, treći do malog kamenog mosta ispod kojeg je vijugavi potok (kjokusui).

Dakle, vrt za šetnju je brižljivo osmišljena kompozicija koja od čoveka zahteva fizičku aktivnost, aktivnu šetnju i otvorena čula za uživanje u raznim sadržajima. Promenljivi prizori se mogu dugo gledati/slušati iz "pogodnog položaja" na različitim punktovima u vrtu i nude osveženje čula, smirivanje i relaksaciju. To su živi pejzaži koji nam se obraćaju svojom simfonijom sfera, u ambijentu svečane, koncertne tišine. Mi smo tu da svojim prisustvom, hodom, pokretom, disanjem, pogledom, dopunimo ili narušimo harmoniju. Neki detalji su tu da izazovu čuđenje, ushićenje i iznenađenje. Na primer, pojedinačna stena koja je postavljena na travnjak kao neki meteor bačen u pejzaž.

Po travi se ne gazi i ide se isključivo u okviru staza.

Čajni paviljon je posebna celina i u njemu se u japanskim vrtovima neguje čuvena čajna ceremonija. U beogradskom još nije u punoj funkciji jer nema majstora čaja.

U japanskom vrtu nema šarenog cveća i raskošnih fontana kao što je to uobičajeno u zapadnoj kulturi. Japanci neguju i poštuju i skromne biljne kulture, mahovine, paprati, poljsko cveće, kao i bonsai. Od drveća tu su japanski bor, javor, trešnja. Sve one imaju posebno simboličko značenje. To su uglavnom jednobojne, zelene kulture koje mogu da prekriju brda u vidu tepiha, a grmovi i živice se šišaju kao talasi ili im se prave oble i uglaste frizure.

U odnosu na zapadne vrtove, japanski vrtovi se drugačije koriste. "Japanci znaju da gledaju i vrt je uvek u funkciji tog znanja", navodi jedan istoričar umetnosti. To znači da se ne gazi i ne leži na travi, ne praktikuju se neke zabavno rekreativne aktivnosti, kao u zapadnim parkovima. Zato je potrebna određena edukacija, odnosno senzibilizacija posetilaca kako bi mogli da uživaju u vrtu i da znaju njegove mogućnosti, a sa druge strane i ograničenja. Zanimljivo je slušati komentare posetilaca kao što su: "Lepo je ovo, samo gde su klupe da sednemo?" pa onda i predlog gde bi mogle da se postave. Ili: "Kako ću ovuda po ovom šljunku sa kolicima! Ne dolazim dok ne asfaltirate!" ; "Bila sam u Zoološkom vrtu i tamo nema toliko ograničenja kao ovde, ne smeš da sediš na kamenu, ne smeš da se igraš sa vodom..." ; "Šta je tu japansko, zašto se to zove japanski vrt? Pa mi sve ovo imamo, ovo je kao naš šumadijski pejzaž - i potok, i ona koliba, takve su i naše seljačke kolibe, jedino ovi mostovi malo..."

Ili drugi: "Lepo je ovo, ovo je sjajno, bilo bi dobro kad bi svi naši parkovi bili ovako sređeni" Ili: "Japanski vrt je divan! Hoće se proširivati? "

Mnogo je različitih komentara i očekivanja...

"Ali sabi, ta patina koju neupućena osoba ne može da vidi... ni u kom slučaju ne sme da se žrtvuje", kaže stroga doktrina o japanskim vrtovima.