(XIX vek) Dimitrije – Dositej Obradović - „On je ljubio rod svoj“

Bio je jedan od najprosvećenijih ljudi ustaničke Srbije. Za sobom je ostavio književna dela, misli koje su i danas aktuelne. Jedna od njegovih najvećih ljubavi bila je – Srbija

Ove godine navršava se tačno dvesta godina od kada je Dositej Obradović došao u Srbiju. Na dan 9. avgusta 1807. godine napustio je Zemun, a gotovo ceo Beograd dočekao ga je na drugoj obali Save. Čuli su se topovi sa grada. I oni su pozdravljali novog gosta i građanina. A on, Dositej koga je život vodio od manastira pa do dvorova po čitavoj Evropi imao je baš tu želju. Da u Beograd, u Srbiju dođe legalno i bude od koristi. I bio je. Bavio se spoljnom politikom, diplomatijom, ali nije zanemarivao ni pisanje. Ljudi ga pominju i po tome što je prvi u Srbiju doneo krompir, a sve u želji da se njegov narod lakše prehrani u nerodnim i gladnim godinama.

I umro je u Beogradu. Prema svedočenju hroničara njegov kovčeg nosili su naizmenično najveći državni velikodostojnici. Za kovčegom su išli Karađorđe i Mladen Milovanović. I kao nekad kada je dolazio i tada ga je ispratio ceo Beograd. Počiva sa desne strane glavnog ulaza Saborne crkve:

„ Vostani, Serbije.

Davno si zaspala,

U mraku ležala;

Sada se probudi

I Srblje vozbudi! „ ... napisao je on.

U Hopovo, pa beg iz Hopova

Rodio se se u selu Čakovo, u temišvarskom Banatu kao Dimitrije Obradović, od oca Đurđa, ćurčije i trgovca, i majke Krune. Postoje nedoumice oko toga koje je godine rođen. Kao tačne uzimaju se 1739. i 1740. Detinjstvo mu ne beše lako. Otac i majka mu rano umiru, pa se mlađani Dimitrije sa brađom seli kod stričeva, tetki. Još kao dete dosta je čitao. Na raspolaganju mu je bila uglavnom crkvena literatura . Posebno se zanimao za „Žitije svetaca“, gde su opisani čudni životi svetaca, njihovo odricanje od ovozemaljskog života.

Verovatno je to i bilo presudno da ovaj dečak odluči i poželi da posveti životu kakav je otkrio u crkvenim knjigama. Razmišljao je kako će jednog dana da ode od kuće u manastir. Od popova i kaluđera slušao je mnogo o manastiru Hopovo na Fruškoj gori.

Svoj dečački san ostvario je 1757. godine. Pobegao je iz sela i otišao u Hopovo. Bilo mu je tada petnaest godina. Kada je video manastir mislio je da dolazi u pravi raj. Verovao je da se ovde može posvetiti svetačkom i isposničkom životu. Međutim, Dimitrije, koji je ovde dobio Dositej, koje će kasnije nositi kroz čitav život vrlo brzo je doživeo razočarenje. Bila je velika razlika između onoga što je čitao u crkvenim knjigama i onoga što je video u manastiru. Umesto da živi svetački, manastirska bratija je utonula u život gde se svađa, pije, jede i živi bez smisla.

Želeo je što pre da napusti Hopovo. U toj odluci dosta mu je pomogao i iguman manastira Šišatovac Teodor koji je govorio dečaku:

„ Prošla su glupa i slepa vremena... Idi za naukom, s njom češ svud prestati i svoje življenje pošteno zaslužiti.“

Iguman je mladog Dositeja vodio svuda sa sobom. Omogućio mu je da uči latinski jezik u Irigu. Posle 13 godina manastirskog života Dositej jedne noći napušta Hopovo i kreće u novi život, željan nauke. Tada počinje njegova životna odiseja...

Najveća želja – Srbija

Zagreb, Knin, Hilandar, Beč, Venecija...Uči sebe, uči i prosvećuje druge. Piše. Srpska kultura je u Dositeju dobila pisca, pedagoga, mislioca, filozofa, rodoljuba. Osnovna ideja vodilja mu je bila da nauči svoj srpski narod. Da ga oslobodi sujeverja, zaostalosti. Životni san mu je bilo jedinstvo naroda.

Godine i godine je proveo zalažući se za upotrebu narodnog jezika u književnosti. U zasluge mu se može ubrojiti i to što je otvorio vrata evropske kulture kod nas i što je stvorio osnovu za modernu književnost kod nas.

Svuda na dvorovima bio je rado viđen. Znalo se. Gde je Dositej, tu su velike misli, filozofije. Te njegove misli i danas su aktuelne što samo pokazuje koliko je poznavao duh i dušu svog naroda.

Najveća želja mu je bila da živi u Srbiji, u Beogradu. Obišao je mnogo zemalja, prestonica i gradova, ali samo je maštao o danu kada će ponovo živeti u svojoj pravoj domovini. Učen, prosvećen, načitan, sa velikim brojem već objavljenih knjiga dolazi u Beograd rado prihvaćen i od vlasti i od naroda. Zapisao je da ne dolazi da uživa već da pomogne. Tako se brzo i u Beogradu latio prosvetiteljskog posla. Osniva Veliku školu, preteču današnjeg beogradskog univerziteta. Bio je i prvi ministar preosveštenija kod Srba. Misija mu je bila bavljenje spoljnom politikom.

U unutrašnju politiku nije se mnogo mešao, osim kada je to bilo neophodno. Kao čovek koji je video mnogo dvorova i diplomata mogao je posavetovati naše vođe i vojskovođe. Po njegovoj proceni, Srbi su svoj oslonac mogli uvek videti u Rusiji. U poslednjoj godini svog života postao je prvi srpski ministar prosvete. Bio je i upravnik svih škola u ustaničkoj Srbiji, a kao član Sovjeta učestvovao je i u izradi svih zakona. Osnovao je i Bogosloviju. Dosta se Dositej bavio uzdizanjem kulturnog života naroda. Za života je započeo i osnivanje osiguravajućih društava. Za sobom je ostavio dosta pisanih tragova a sve što je tokom života zaradio, svoju staračku ušteđevinu ostavio je na dar novoj državi. Do groba je voleo Srbiju...

Tekst: Nina Brašanac

poziv na pretplatu na časopis