Izvor: Ekonomist magazin | Subota, 04.08.2007.| 10:31
Izdvojite članak Odštampajte vest

(Ekonomist) Investirati u salaše ?

Goran Petković : Pravilnik će biti gotov do kraja leta (Foto: b)

Na internet prezentaciji Turističke organizacije Vojvodine kao svojevrsna preporuka mogu se naći opisi 22 salaša. Koliko god vlasnika da pitate da vam kažu šta je to salaš dobićete isto toliko različitih odgovora. I ne samo od njih, već i od svih koji su na njima živeli ili još uvek žive, bilo da se salaš nalazi na severu Bačke, u Horgošu, Hajdukovu, ili kod Sombora, u Čeneju, Deronjama, kod Novog Sada, ili u Neradinu u Sremu.

Racionalni poljoprivredni profesionalci će ovu specifičnost Panonske nizije, naročito Vojvodine, sa lakoćom definisati kao vrstu vojvođanskih farmi, “jedinstvenu celinu u prostorno-urbanističkom smislu koja predstavlja ukupno poljoprivredno gazdinstvo sa stambenom kućom, pratećim objektima i pripadajućim poljoprivrednim zemljištem”. Ili kao specifične naseobine relativno udaljene od sela, često izolovane od glavne komunikacije i infrastrukture i uglavnom malim posedom, pretežno između dva i dvadeset hektara. Ali nema u ovim definicijama ni traga od onoga što se zove salaši sa mirisom mog detinjstva ili vojvođanski nedogled ravnice.

Građeni namenski u devetnaestom ili u prvoj polovini dvadesetog veka oni su, kažu, svoje zlatno doba imali između dva svetska rata, da bi nakon Drugog doživeli period najtežih iskušenja kada su rušeni a zemlja oduzimana od “kulaka”. Potom su u talasu opšte industrijalizacije i modernizacije preživeli i napuštanje i masovni odlazak iz sela u grad. Poslednjih godina smešteni u novi kontekst turizma, ekologije i održivog razvoja, salaši doživljavaju novu mladost i kako kaže profesorka Branka Lazić u knjizi “Moj salaš” (izdanje “Zelene mreže Vojvodine”), “Revitalizacija salaša, koja je evidentna, ima veliki značaj za Vojvodinu. Salaši su arhitektonski, kulturološki, istorijski deo Panonske nizije, naši koreni i naše neiskorišćeno bogatstvo”.

Podizani sa namerom da se bude bliži zemlji, koja priznaje samo težak rad, salaši su doživeli neobičnu sudbinu da u eri sveopšte globalizacije dobiju novu ulogu svojevrsnih oaza koje treba da čoveka iz urbanih sredina ponovo dovedu u vezu sa svojim korenima i prirodom. I uz to da se na njima, umesto muke, doživi nešto lepo.

Goran Petković : Pravilnik će biti gotov do kraja leta (Foto: b)
(Radoslav Katić - Trenutno se radi bukvalno ilegalno )

Teorija turizma ne poznaje pojam salašarski turizam. Najčešće korišćeni termin je ruralni turizam kao jedna vrsta turizma od posebnog interesa pod kojim se podrazumevaju aktivnosti i usluge u organizaciji ruralnog ili domaćim rečnikom rečeno seoskog stanovništva, koje se uglavnom odvijaju na porodičnim gazdinstvima sa pretežnim ciljem da se stvore dodatni prihodi. On, će ako je suditi po razvojnim planovima, u Srbiji imati značajno mesto sa istaknutom ulogom Vojvodine u njima. Naročito se ističe da će se fokus staviti na promovisanje različitih oblika ruralnog doživljaja u Srbiji, na salašima, u starim selima itd. Marketinški će se, planira se dalje, kreirati posebni paketi sa doživljajima salaša, ruralnih odmarališta i sela kao i posebna vrsta kampinga u ruralnom prostoru. Akcenat se naravno stavlja na doživljaj uz tradicionalno gostoprimstvo i predstavljanje seoske sredine i životnih vrednosti lokalnog stanovništva. Nije čudno što su stručnjaci, kada su pravili planove razvoja turizma u Vojvodini, kao jedan od najvažnijih potencijala, uz Dunav, Tisu, Palić, Frušku goru i Petrovaradin, stavili i salaše.

Sada postoji nekoliko tipova salaša zavisno od namera pa na izvestan način i porekla vlasnika. Tu su najpre salaši sređeni kao mali hoteli ili moteli sa sobama, čak i apartmanima, restoranom i kuhinjom, registrovani kao preduzeća ili ugostiteljski objekti. Potom slede salaši koje su pojedinci kupili i sredili u starom stilu, ali na njima niko ne živi, već služe samo za sopstvenu povremenu upotrebu. Najzad, tu su salaši starosedelaca, najčešće kao poljoprivredna gazdinstva, često staračka, na kojima žive vlasnici koji se bave poljoprivredom a koji imaju osposobljene prostore za prijem gostiju i kojima je to dodatni izvor prihoda .

Goran Petković : Pravilnik će biti gotov do kraja leta (Foto: b)
(Snežana Milešević: Prvo revitalizovati postojeće salaše )

Kako zaštiti autentičnost?
I kako to obično biva kada nešto uđe u modu, javlja se opasnost od komercijalizacije, jer se kako kažu vlasnici autentičnih salaša, za jednu nedelju može napraviti salaš od siporeks blokova, pokriti trskom i “našminkati” tako da izgleda kao da je sagrađen pre puno godina. Tako će se ugroziti i vrednost onoga što je zbog svoje autentičnosti vredno.

Suočeni sa ovim problemom, u Somboru, u čijoj okolini postoji negde oko 1.400 salaša, najviše u Vojvodini, uspeli su da izdejstvuju nešto jedinstveno što bi moglo da bude dobar primer i model za celu Pokrajinu. Glavni arhitekta tamošnje opštine, Snežana Milešević, inicirala je i uspela da izdejstvuje odluku da se novi salaši ne mogu podizati sve dok se ne revitalizuju postojeći. “Somborski salaši imaju svoju posebnost i privlačnost, a marketinški značaj mogu postići jedino kroz obnavljanje njihovih spomeničkih i ambijentalnih vrednosti. Jedan od ciljeva je i obnova graditeljskog nasleđa i oživljavanje nekadašnjih tradicionalnih zanata. Nama je posebno važno da se nakon ukazivanja na potrebu izrade tipologije vizuelnog identiteta urbanih i ruralnih ambijenata Sombora ode i dalje, da se što pre uđe u strateške planove opštine i regiona”, kaže za Ekonomist Snežana Milešević.

No, to je samo jedan u nizu problema koji se javio u vezi sa salašima. Drugi je vezan za sam status salaša. Postojeći Zakon o turizmu, u okviru takozvanih specifičnih usluga posebnih vidova turizma, pod uslugama u seoskom turizmu podrazumeva pružanje usluga smeštaja i ishrane u seoskim domaćinstvima, etno objektima i - salašima. Tu je dalje svrstano organizovanje pešačkih tura, branja lekovitog bilja, jahanja, ribolova i druge tematskih aktivnosti, degustacija i prodaja proizvoda, pripremanje i služenje tradicionalnih jela (uz nadoknadu, naravno) i, na kraju, proizvodnja i prodaja narodnih rukotvorina, kao i organizovanje aktivnosti na upoznavanju nasleđa, načina života i tradicionalne kulture seoskih područja. Čini se, dakle, da ne može biti obuhvatnije i jasnije. Međutim, problem je što se u istom zakonu, malo dalje, prilikom definisanja “pružanja usluga smeštaja i ishrane u domaćoj radinosti” salaši izričito ne pominju. Uvodi se pojam “seoskog turističkog domaćinstva” na koji se odnosi čitav niz strogih propisa koji moraju biti ispunjeni, počev od zdravstvenih do sanitarno-higijenskih uslova. Nalaže se i kategorizacija i određuje da se izdavanje može vršiti preko lokalne turističke organizacije, turističke agencije ili privrednog subjekta registrovanog za obavljanje ugostiteljske delatnosti. Najzad, tu je i obaveza vidnog isticanja kategorije, ali i cena usluga i boravišne takse te obaveza održavanja prostorija i opreme i pružanje usluga prema propisanim standardima za kategoriju kuće, stana, apartmana i sobe, koja im je određena aktom nadležnog organa.

Goran Petković : Pravilnik će biti gotov do kraja leta (Foto: b)
(Franjo Bošnjak : kriterijumi su prestrogi )

Gotovo od samog donošenja Zakona, a naročito nakon sastanka koji je u novembru prošle godine u Malom Iđošu, organizovala Turistička organizacija Vojvodine, tražilo se da se zakon promeni i da se donese Pravilnik o minimalnim uslovima poslovanja u domaćoj radinosti. U radu ovog sastanka učestvovali su predstavnici Ministarstva trgovine i turizma, Turističke organizacije Srbije, Sekretarijata za privredu Vojvodine, Udruženja u seoskom turizmu Srbije, zatim predstavnici opštinskih turističkih organizacija i turističkih agencije, kao i vlasnici salaša. Svi oni su se saglasili da je - kako bi se seoskim domaćinstvima i salašima omogućio zakonit rad i sačuvala autentičnost objekata koji postoje već stotinama godinama - neophodno izmeniti Zakon.

Ono što treba da se desi, tvrdili su u tadašnjem Ministarstvu turizma, jeste donošenje jednog podzakonskog akta, tj. Pravilnika o seoskom turizmu. Kod salaša će se, tvrdilo se, uvažavati njihove specifičnosti u pogledu broja soba, kreveta, kupatila, kvaliteta opreme itd. Salaši će bezuslovno morati da se registruju kao ugostiteljski objekti i moraće da plaćaju porez (koliki - to je već drugo pitanje). Kada je u pitanju autentičnost, onda je moguća tolerancija, odnosno moguće je da se popusti oko ispunjenja pojedinih uslova, kao što je, recimo, visina objekta, ali ne i kad se radi o higijensko-tehničkim uslovima.

Na konferenciji za novinare, sredinom juna u Vladi Srbije, novi državni sekretar za turizam, Goran Petković, najavio je da će Pravilnik biti gotov do kraja ovog leta.

Goran Petković : Pravilnik će biti gotov do kraja leta (Foto: b)
(Nikola Ivanić : Krediti moraju da budu povoljniji )

Šta salašari žele?
Franjo Bošnjak, vlasnik “Salaša Bošnjak” kod Sombora, jednostavno je definisao zahteve salašara: “Slažemo se da salaši, ukoliko se bave turizmom treba da plaćaju porez i da objekat koji prima goste svakako mora da poštuje određene higijenske uslove. Ali, najpre treba da se zna koji je minimum potrebno ispuniti da bi moglo da se radi u seoskom turizmu. Treba odrediti minimum uslova koji bi salaši trebali da ispunjavaju, a dozvoliti im da mogu da prodaju proizvode proizvedene na svom poljoprivrednom gazdinstvu, da njihova pozicija ne bude identična poziciji hotela i motela, odnosno klasičnih ugostiteljskih objekata. Pri tom treba imati u vidu i da je naše bavljenje turizmom sezonskog karaktera, usputni posao i samo dodatni izvor prihoda u okviru poljoprivrednog gazdinstva. Ostvareni prihod ne može opravdati velika ulaganja, a velika ulaganja mogu poremetiti autentičnost salaša. Nijedno klasično poljoprivredno gazdinstvo, salaš, kako sada stvari stoje, ne može zadovoljiti kriterijume koji se postavljaju sadašnjim Zakonom. Pomoć države treba”, zaključuje na kraju Bošnjak, “da bude usmerena kroz različite vidove subvencija i nepovratnih sredstava koja bi ohrabrila razvoj salaša kroz obogaćivanje njihove ponude, prezentovanjem na primer spravljanja starih jela na tradicionalan način ili putem edukacije zainteresovanih, pogotovu mladih ljudi”.

Nije da već nema neke edukacije. Jedan od onih koji učestvovao u programu edukacije zaposlenih u turizmu, realizovanom ovog proleća sredstvima iz Nacionalnog investicionog plana u Bačkom Monoštoru, bio je upravo Franjo Bošnjak, ali i njegov kolega iz Srema, Nikola Ivanić. Tema je bila ruralni turizam, organizator Ministarstvo za trgovinu i turizam, a tehnički realizator odsek za geografiju, turizam i ugostiteljstvo Prirodno matematičkog fakulteta u Novom Sadu.

Nikola Ivanić nosi nadimak Perko, kao i njegovi preci, pa je i njegov salaš u Neradinu kod Iriga dobio ime - “Perkov salaš”. Ivanić je trgovac u penziji, a na zemlju se vratio tek pre nekoliko godina. Još dok je radio u trgovini dovodio je ovde goste iz Slovenije, koji su bili oduševljeni, pa mu je to dalo ideju da se oproba u “salašarskom turizmu”. On i žena registrovani su kao poljoprivredno gazdinstvo, a inače su staračko domaćinstvo. Posmatrajući stvari iz te pozicije, Ivanić za Ekonomist spremno izjavljuje da je edukacija “dobra i potrebna”, ali bi bilo “još bolje kada bi mogla da se dobiju i neka sredstva”; tada bi se i njegov sin, koji radi u Novom Sadu, misli Ivanić, vratio i sigurno bi odmah mogao da zaposli još dvoje ljudi. “Znam da slično razmišljaju i drugi vlasnici salaša iz Bačke, Banata i Srema. Dobra ideja nije dovoljna, podrška mora da dolazi najpre od lokalne uprave, a u plan strateškog razvoja mora da uđe i ova vrsta turizma. Država mora da ulaže ne samo u pravna nego i u fizička lica. Krediti moraju da budu povoljniji, na primer sa kamatom od dva odsto godišnje, na 10 godina i sa odloženim rokom plaćanja od godinu dana. U tom slučaju i mi bismo investirali, čak i u smeštajni deo”, ima očigledno Ivanić gotovu “viziju”.

U jednom od najvećih salašarskih naselja u Vojvodinu, u blizini Novog Sada, uz put ka Subotici, u Čeneju, nalazi se i Salaš 137, koji je sačuvao izgled autentičnog salaša. Njegov vlasnik, Aleksandar Samardžija, kupio ga je pre jedanaest godina, a pre devet je počeo da prima goste. Samardžija priča: “Kada sam počinjao nisam imao prethodnog iskustva, ali sam bio uveren da će doći vreme kada će ovaj vid turizma kod nas postati profitabilan. Danas za dva dana vikenda imamo u restoranu preko 250 rezervacija. Gosti su prvenstveno familije koje dolaze na vikend, a radnim danima poslovni ljudi koje mahom dovode njihovi domaćini iz Novog Sada. Sve češće kompanije ovde organizuju višednevne seminare, “tim bildinge”, sastanke upravnih odbora i sl. Od stranaca, osim poslovnih ljudi, dolazi nešto lovaca i nešto gostiju koji su nas pronašli na internetu, u vreme sajmova, festivala EXIT i sličnim prigodama”, kaže Samardžija.

Ubedljivu većini salašarskih turista, oko 85 odsto, čine domaći gosti. To je u skladu sa svetskim iskustvima koje govori da se ovaj vid turizma i zasniva na gostima koji su od smeštaja udaljeni najviše dva, dva i po sata vožnje kolima.

Goran Petković : Pravilnik će biti gotov do kraja leta (Foto: b)

Standardi pre svega
Salaš 137 spada u retke koji gostima, osim retke, ugodne atmosfere i dobre kuhinje nude relativno kvalitetan smeštaj (sobe s kupatilom) kao i nešto širi dijapazon usluga: jahanje i škole jahanja za decu i odrasle, kočije, gađanje lukom i strelom, vežbalište za golf, paint ball, vožnja biciklom, pečenje rakije, spremanje ajvara, svinjokolji...A sam Čenej je obuhvaćen projektom “Zelene staze” - Panonske staze mira za pešačenje, vožnju biciklom i trčanje. Uopšte, jedan od najvećih problema sa kojim se salašari sreću upravo je - kategorizacija. Svi naši sagovornici odreda misle da je klasična kategorizacija neodgovarajuća, pa predlažu suncokrete, đermove i slične simbole. No, mnogo važnije je pitanje standarda: jedna je stvar autentičnost i neponovljivost doživljaja, a druga minimum kvaliteta, garantovan određenim standardima.

U Vojvodini postoji nekoliko udruženja salašara. Jedno od najbrojnijih je Fond “Salaši Vojvodine” koji ima 120 članova i to ne samo vlasnika i ljubitelja salaša, nego i onih koji mogu da doprinesu edukaciji. Njegov predsednik, i sam vlasnik salaša Radoslav Katić kaže: “Salašarski turizam imaće budućnost tek kada se pronađe odgovarajući model ili se stvori zakonski okvir u kojem će salaši u postojećem stanju pronaći legalitet. To treba da bude samo jedna rečenica u zakonu, dozvoljava se rad salašima u oblasti prijema, smeštaja i ishrane. Trenutno se radi bukvalno ilegalno, a predlog da budemo ugostiteljski objekti nije dobar, jer to ne može biti adekvatna forma za ono što salaši pružaju. Kada je reč o saradnji sa turističkim agencijama, ona postoji, ali mi nismo među njima našli partnere koji bi eventualno bili spremni na ulaganja. Osim želje nije bilo kapitala, a za nas je najveći problem pravo pronalaženje izvora sredstava”.

Ono što mnogi vlasnici salaša nikako ne mogu da prihvate jeste da bi sa jedne strane mogli biti svrstani u ugostiteljske objekte, a sa druge da bi se, kako to oni shvataju, mogla promeniti sama suština autentičnog doživljaja, na primer ugradnjom kupatila ili zamenom nekih autentičnih elemenata, poput slamarica i sl.

Neće nimalo lako biti kreatoru novih propisa koji će morati da definiše status salaša, koliko zbog teškoće da se jasno definiše autentičnost, odnosno da se ona razdvoji od emocija ili nostalgije vlasnika i njihovog “žala za prohujalim vremenima”.

Jednako važno je da se pronađe način za podsticanje onih salaša koji prodaju sopstvene, kako na organski način proizvedene poljoprivredne proizvode, tako i rukotvorine u duhu i tradiciji starih zanata. “Vojvodina 100+1 salaš”

Kroz Strategiju razvoja turizma Srbije razmatraju se i neophodni preduslovi za kvalitetniji nastup na tržištu u oblasti ruralnog turizma. Pri tom se najpre pominju standardi, internet sajtovi i katalozi objekata. Nešto se uradilo samo kada su pitanju internet prezentacije, jer nekolicina salaša ima svoje prezentacije od kojih su neke čak jako dobre (pa daju mogućnost rezervisanja). Kada je reč o katalozima, uglavnom se radi o flajerima, a jedini objedinjeni, sa salašima oko Novog Sada i etno festivalima, uradio je Turističko-informativni centar Novog Sada, ali još 2004. i 2005. godine (u tiražu od po 5.000 primeraka).

Ono što Strategija predlaže kada je reč o salašima, jeste razvojni model “Vojvodina 100+1 salaš” koji podrazumeva najpre pristupanje revitalizaciji i obnovi postojećih, starih salaša. Programi vezani za ovaj razvojni model uključuju najpre profesionalni razvoj projekata, koji bi trebalo da radi Agencija za razvoj turizma, potom akviziciju i podršku ulagačima i najzad animiranje proizvođača usluga iz okolnih sredina

Posle najave Ministra ekonomije i regionalnog razvoja Mlađana Dinkića da će Agencija za razvoj turizma biti formirana, ostaje nada da se na početak njenog rada neće čekati dugo. A potom i da će razvojni model “Vojvodina 100+1 salaš” ubrzo doći na dnevni red.

Goran Petković : Pravilnik će biti gotov do kraja leta (Foto: b)

Oni kojima je itekako stalo da se prilike oko statusa salaša reše su i vlasnici turističkih agencija. Veliki broj agencija iz Novog Sada i nekoliko njih iz Beograda imaju u svojim programima i salaše. Biljana Marčeta, vlasnik i direktor agencije “Magelan” iz Novog Sada, prošlogodišnji dobitnik nagrade Beli anđeo, za Ekonomist kaže: “Mi smo prošle godine imali oko hiljadu stranih i za nijansu manje domaćih turista koje smo servisirali po Srbiji, najviše Vojvodini, sa smeštajem u Beogradu i izletima u Vojvodini, što je dvostruko više nego 2005. godine. A ove godine već smo na početku godine imali neke ugovorene grupe tako da očekujemo da ih ove godine bude bar duplo više u odnosu na prethodnu. Svi koji su zainteresovani da posete neka autentična mesta imaju posete nekoj etno kući ili salašu. Oni uglavnom nemaju zamerki, ali pošto mi pravimo selekciju a ne naši turisti, mi smo ti kojima smeta loša usluga, nepridržavanje dogovora sa domaćinima, kvalitet servirane hrane, nepripremljenost na goste bez obzira na blagovremenu najavu i slično. Za nas je važno”, nastavlja Marčeta, “da država edukuje domaćine tako da shvate da ne mogu sami prodavati svoje smeštajne kapacitete i da im je pomoć agencija neophodna. A da bi agencije prodavale te kapacitete, cena mora obuhvatiti proviziju kao naknadu za dovedene goste. Kada agencija dobija neto cenu od domaćina mora da je nadogradi kako bi naplatila svoje angažovanje, čime čak rizikuje da izgubi klijenta, kada ovaj shvati da je mogao proći jeftinije da je direktno zvao domaćinstvo. Dakle, cena po kojoj se smeštaj nudi agenciji mora biti ista kao cena koju bi gost platio kod domaćina. Jedino tako agencije mogu imati interes da prodaju seoska domaćinstva, a domaćinstva da dobiju široku prodajnu mrežu”.

U Vojvodini će se narednih meseci sa ogromnom pažnjom očekivati potezi novog Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, odnosno njegovog sektora za turizam, u nadi da će se pronaći pravi model koji bi omogućio uspešan rad vlasnicima salaša.

Cene

Kao i sami salaši i cenovnik je na njima prilično “unikatan” jer se cene kreću od, recimo, 1.660 dinara za prenoćište na “Cvejinom salašu” u Begeču, do 5.000 dinara za smeštaj u “Salašu 137”. Za smeštaj u “Salaš 84” u Kaću potrebno je izdvojiti čak 9.500 dinara, ali je ovaj objekat specifičan, jer se pod imenom salaša zapravo “krije” jedan niz u starom stilu novoizgrađenih luksuzno opremljenih apartmana.

poziv na pretplatu na

Goran Petković : Pravilnik će biti gotov do kraja leta (Foto: b)
Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.