Matija Bećković, književnik - Novak je sastrugao rđu s loše slike sveta o nama

Akademik Matija Bećković pesničku crtu u karakteru počeo je da ispoljava još u ranom detinjstvu, nadahnut kreativnim prenosima legendarnog Radivoja Markovića koji je od svake fudbalske utakmice pravio svojevrstan "sudar titana". Iz tog razloga, mali Matija je majstore najvažnije sporedne stvari na svetu doživljavao i zamišljao kao zmajeve koji lete s jedne na drugu stranu terena i mogu s loptom da urade šta im je volja!

Matija Bećković, veliki majstor u žongliranju rečima i dokazani "paker" do tada nepoznatih jezičkih izraza i kovanica koje je roditeljski utopljavao u svojim brojnim pesmama i monodramama, iskazao je zavidnu formu i u ekskluzivnom razgovoru za "Mozzart Sport". Gospodin Bećković se s velikom radošću u mislima vratio u vremena kada naši najveći klubovi nisu zazirali ni od "Reala", ni od "Barselone", niti od ostalih evropskih veličina kojima su na krilima navijačke pesme redovno uzimali meru. U svežem pamćenju je našem sagovorniku ostala i utakmica na kojoj je prvi put počeo da osluškuje šta to pevaju i skandiraju navijači, što mu je bio pouzdan znak da je naše loptanje krenulo stranputicom.

Ipak, pojava Novaka Đokovića vratila je kod Matije Bećkovića veru u srpski sport i stav da i mali narodi i njihove male kulture i jezici, imaju pravo na šampionski tron. Ali krenimo po redu, od fudbala...

– U periodu posle Drugog svetskog rata klubovi su bili nešto kao zamena za političke stranke. Mogli ste da navijate za različite timove, a da ne stradate zbog toga. Fudbal je bio možda jedina stvar gde se rezultat nije znao unapred, dok su igrači bili kao neki živi junaci iz crtanih filmova koji tada nisu postojali – kaže akademik Matija Bećković.

Po čemu naročito pamtite te dane?

– Po Radivoju Markoviću, nezaboravnom reporteru "Radio Beograda" i njegovim čuvenim prenosima. Slušajući ga, igrače sam zamišljao kao zmajeve na terenu i čak sam mislio da oni i ne sleću na travu! Zanimljivo, kada su i počeli da odlaze na stadion, ljudi su nosili sa sobom tranzistor i slušali Radivoja. Nekako im je bilo zanimljivije ono što on priča, nego ono što oni vide dole na igralištu. Na taj način, on je stvorio mnogobrojne igračke legende.

Šta je bilo posebno upečatljivo u njegovim brojnim komentatorskim minijaturama?

– On je čitav jezik koji se koristio, na primer za opisivanje Kosovske bitke i bitke kod Vaterloa, preneo na fudbalsko igralište. Tako da je on dočaravao kakvo je vreme, kakva je atmosfera na tribinama, kako izgledaju akteri koji stoje ispred tunela... E onda, čim bi se lopta zakotrljala sa centra, pravio bi neviđenu dramu i neizvesnost. U tome mu je pomagao njegov specifičan glas, tako da je sve to izgledalo kao izveštaj s nekog bojišta. Sećam se, prilikom prenosa onog istorijskog meča sa Rusima, ime nekog Bobrova je izgovarao kao da je sam Gilgameš. Reporteri su preuzeli čitavu leksiku iz rata, zbog čega se, na primer, merilo ko ima više, a ko manje "smrtan" šut. Vlasnici tih ubitačnih nogu morali su zapravo da imaju oružani list za njih, a-ha-ha.

Kako je došlo do toga da "Crvene zvezda" postane simbol opozicije?

– Odmah je došlo do podele na zvezdaše i partizanovce i "Zvezda" je važila za opozicioni klub, bez obzira što ga je vodila UDBA, a "Partizan" Generalštab. Uprkos tome, narod niko nije mogao da uveri kako na "Marakani" nije leglo opozicije. Recimo, Rajko Mitić je imao razdeljak na desnu stranu, kao kralj Petar, i to je bio znak da se čuva sjaj Kraljevine, pošto to nije bio razdeljak na bilo čijoj glavi!

U kakvom pamćenju vam je ostao prvi meč koji ste odgledali uživo?

– Razočarao sam se, pošto je sve odudaralo od slike koju sam stvorio u glavi čitajući izveštaje sportskih novinara Ljube Vukadinovića i Ljube Lovrića, kao i knjige koje su oni pisali. A prva koju sam pročitao bila je od Ljube Lovrića: "Nije lako biti golman". U njoj je pisao o najboljim čuvarima mreže na svetu i oni su mahom imali čudna prezimena. Na primer Zamora ili Beara, čije je fantastično prezime zvučalo kao da je lik iz nekog romana.

Da li ste i njega doživljavali kao zmaja između stativa?

– On je bio kao krilati čovek koji je umeo u vazduhu da promeni smer i uhvati loptu. Igrom slučaja, prvi put sam ga gledao čim je iz "Hajduka" prešao u "Zvezdu" i na toj utakmici je primio gol kroz noge. Nisam mogao da verujem da je tako nešto moguće.

Jeste li se kasnije družili s nekim od fudbalera "Crvene zvezde"?

– Šekularca sam upoznao jednom prilikom kada je došao kod svojih Vasojevića u Crnu Goru i posle toga smo se zbližili i dosta družili. U to vreme je imao garsonjeru kod dvorane "Pionir". Sećam se kada je jednom protiv "Dinama" spustio loptu niz leđa i petom je prebacio Šanteku preko glave. Dok je igrač Zagrepčana izgubljenim pogledao tražio loptu, ceo stadion je zbog tog poteza bio pod nekom vrstom narkoze, tako da ste mogli svakom da izvadite zub i niko ne bi ništa primetio.

Da li to što ste se družili sa Šekijem, znači da ste navijač "Zvezde"?

– Da, a zvezdaš sam postao praktično ne znajući šta je "Zvezda". Naime, kao gimnazijalac sam došao u Slavonski Brod iz Crne Gore. Tamo su svi navijali za "Dinamo" i jedini važan događaj je bio kad u goste dolazi "Crvena zvezda". Opredelio sam se za "Zvezdu" i tek onda se raspitivao o čemu se tu radi, a-ha-ha. Zavoleo sam fudbal i ubrzo sam mogao da prepoznam svakog igrača, samo ako bih mu video pola nosa.

Da li ste pratili i igre reprezentacije?

– Kako da ne! Tadašnji sastav državnog tima je ličio na stihove neke himne. Beara, Stanković, Horvat, Čajkovski, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec... Zvučalo je to kao "Hej, Sloveni...". Na političkoj sceni je vladalo sivilo i jednoumlje, tako da su filozofske debate i sučeljena mišljenja prebačena na teren fudbala. U svakom gradu su zvezdaši i partizanovci vodili žustre rasprave koje su mogle da traju 1.001 noć.

Na koji način ste doživljavali večite derbije?

– To su bili svojevrsni revanši iz Drugog svetskog rata! Upravo do tih razmera je to išlo. Režimski ljudi su obraćali pažnju na svaki detalj, poput onog kada se neki igrač prekrsti pred početak utakmice, što se smatralo proskribovanim gestom. A to je radio Bleki Bogićević. Nešto kasnije, kad je Šekularac u Kanadi zaigrao za" Bele orlove", po štampi se danima pisalo kako je to najstrašniji čin neprijateljske propagande. Ime kluba "Beli orlovi" izgovaralo se šapatom i smatralo se za simbol onoga što smo pobedili u ratu.

Kada ste prvi put pomislili da se našem fudbalu ne piše ništa dobro?

– Dogodilo se to na onoj utakmici kad sam počeo više da pokazujem interesovanje za događaje na tribinama, da pratim šta to navijači pevaju i skandiraju, nego na ono što se dešavalo na terenu. Delovalo mi je sve to kao da publika nevidljivim štapovima igra bilijar, dok su dole na travi igrači kao kugle. To je bila velika promena, uz koju je stigla i ona vezana za pojavu odmeravanja budžeta. Odjednom, više nije važilo pravilo da, iako smo siromašni, možemo bez problema da pobedimo "Real" i "Barselonu", nego je plasirana priča da smo nemoćni i da nas niko ništa ne pita i da novac odlučuje o svemu. Takođe, uopšte nije postojala opcija koju sad možete da čujete na svakom koraku, a koja glasi: "Spremam se da idem, jer ovde nemam šta da tražim." Sve se svelo na prodaju talentovane dece.

Kako biste u tom kontekstu protumačili fenomen Novaka Đokovića?

– Miroslav Radojičić, legendarni dopisnik "Politike" iz Londona, izveštavajući o jednom od turnira na "Vimbldonu", poslao je vest kako je jedan Srbin uspeo da kupi kartu i nađe se na tribini. U tom trenutku to je bio najveći domet srpskog tenisa! A danas, imamo Novaka Đokovića koji je u toj meri poremetio odnos snaga u belom sportu, da se usuđujem reći kako će u dogledno vreme vimbldonski turnir biti ukinut!

Zašto?

– Jednostavno, tenis je zamišljen kao sport za bogate i kao takav ne podrazumeva pobede sirotinje, bilo s koje strane sveta da dolazi. Dakle, Novak nije predviđen da bude tu gde jeste, međutim, snašao se toliko dobro da je postao najbolji i to je velika sreća za nas. Uradio je u 20 i nešto godina života više za Srbiju nego svi ministri zajedno!

Znate li da je kao petogodišnjak izjavio u jednoj emisiji na "Studiju B" da će biti najbolji teniser na svetu?

– Znam i mislim da takav slučaj ne postoji, bar ne zabeležen kamerom, da neko tako mlad izjavi tako nešto i onda to sprovede u delo. To je istinski presedan u bilo kom sektoru ljudskog delovanja, a ne samo u sportu.

Šta vas posebno impresionira kod našeg teniskog asa?

– Oduševljava me kako je posle svih iskušenja i pobeda ostao ceo i čvrst, kao neki dijamant. Uspeo je da trijumfuje zahvaljujući pre svega svojoj fizičkoj i mentalnoj kondiciji, samosvesti, pribranosti, zrelosti i naravno, ogromnom daru. Verujem da u njegovoj familiji niko nikad nije držao reket, nego nekad davno neko držao sablju, i na ovaj način Novak je oživeo junačku tradiciju svojih prađedova. Istovremeno, Đoković je toliko rđe sastrugao s loše slike sveta o nama, da se sad taj isti svet pita gledajući u njega, da li je moguće da on potiče iz naroda koji su gađali bombama i zaprašivali osiromašenim uranijumom kao bubice! Blago nama ako nas sada zamišljaju po njemu.

Možete li Novaka, po završetku karijere, da zamislite kao predsednika Srbije?

– Znate, ima ona čuvena anegdota kad je poznati poljski pijanist Padagerski došao u Pariz. U nekom hotelu se sretne s prijateljem koji ga upita kada ima koncert, pošto nije video najavu. A maestro mu odgovori kako ovoga puta nije došao da svira, nego je tu kao predsednik poljske Vlade. A on mu odgovori:"Ooo, kel degradans" , što je značilo "Ooo, kakav pad!"...

PITAM SE, GLEDAJU LI SRPSKI IGRAČI LIGU ŠAMPIONA!?

Gledate li utakmice "Lige šampiona"?

– Naravno i dok posmatram šta ti veliki igrači rade na terenu, pa posle gledam ove naše, upitam se da li oni ikada gledaju kako ti majstori igraju fudbal? Ovdašnji fudbal me podseća na onu priču kada je u Crnu Goru stigla prva lopta i onda su Crnogorci odgonetali šta li se radi s tim rekvizitom. Na kraju su zaključili da ne može biti ništa drugo, nego ko će je više šutnuti u vazduh. A posle kada su počeli da igraju, jedan se čudio zar su tolika sirotinja da njih toliko trči samo za jednom loptom, a-ha-ha.

MITIĆ I BOBEK SU MORALI DA BUDU POČASNI GRAĐANI BEOGRADA!

Da li ste se, iako deklarisani zvezdaš, družili i sa igračima "Partizana"?

– To je vrlo važno i moram da kažem – ako bi neko nazvao nekog hrvatskog fudbalera ustašom, uvek bi se začuo glas koji bi podsetio na neki njegov gol ili majstoriju. Jedan od onih koji je najviše opanjkavan na taj način bio je Stjepan Bobek. Bobek se pokazao ne samo kao majstor, nego i kao heroj. Zvali su ga da se vrati u Zagreb i da ga potope u zlato, ali on je ostao veran ovim ljudima ovde, jer je video da se dive onome što mu je bog dao. Ja sam svojevremeno predlagao da se Bobek i Mitić proglase počasnim građanima grada Beograda i da se na taj način ispoštuju dvojica asova i dva velika čoveka koji se više ne mogu roditi, ni stvoriti.

Doživljavate li kao kakvu-takvu utehu to što se stadion "Crvene zvezde" sada zove po Rajku Mitiću?

– Pa dobro... Sada su se setili tako nečega, ali bilo bi bolje da se to dogodilo ranije.

Piše: Milorad Plazinić

Izvor:

Mozzart d.o.o. Beograd

Stepanović & Šipka Beograd

Galerija nauke i tehnike Sanu Beograd

FK Partizan Beograd

FK Crvena zvezda Beograd

Matija Bećković

Radivoje Marković

fudbal

FK Real

FK Barselona

navijači

Novak Đoković

tenis

UDBA

Marakana

Ljuba Vukadinović

Ljuba Lovrić

Nije lako biti golman

Zamora

FK Hajduk

Šekularac

FK Dinamo

Beara

Stanković

Horvat

Čajkovski

Boškov

Ognjanov

Mitić

Vukas

Stjepan Bobek

Zebec

Bleki Bogićević

Miroslav Radojičić

Vimbldon

Padagerski

Liga šampiona