Izvor: eKapija | Utorak, 08.09.2020.| 15:42
Izdvojite članak Odštampajte vest

Zašto svet baca hranu u vrednosti od 1 biliona dolara i kada će u Srbiji biti ukinut porez na donacije namirnica

(Foto: Pixabay/Engin Akyurt)
Zamislite da trećinu svoje plate svakog meseca bacite. Ne ide? Pa opet, svake godine, svet baci trećinu proizvedene hrane. Drugim rečima, na deponije nepovratno ode 1 bilion (1.000 milijardi) dolara. Istovremeno, svake večeri, 800 miliona ljudi odlazi u krevet gladno. Svi oni bi mogli da budu nahranjeni kada bi se sačuvala samo četvrtina hrane koja se baci u SAD, Velikoj Britaniji i Evropi.

Otpad od hrane jedan je od najvećih problema savremenog sveta. Kako slikovito opisuju Ujedinjene nacije, da je otpad od hrane zemlja, bio bi treći najveći emiter gasova staklene bašte, posle SAD i Kine. Bacanje hrane je ekonomski, ekološki i moralni problem, slažu se svi, pa ipak, uprkos alarmantnim brojkama i deklarativnom obavezivanju većine zemalja da će smanjiti otpad od hrane za 50% do 2030. godine, deluje kao da se nismo mnogo pomerili sa početne tačke.

Prema podacima UN, 1,3 milijarde tona hrane godišnje završi u kanti za smeće. Kad je reč o voću i povrću, cifre su još poraznije, jer se 45% baci. Bačena hrana u industrijalizovanim zemljama vredna je 680 mlrd USD, dok se u zemljama u razvoju baci upola manje, 310 mlrd USD. Godišnji otpad po glavi stanovnika u Evropi i Severnoj Americi je 95 do 115 kilograma, dok potrošači u Podsaharskoj Africi, južnoj i jugoistočnoj Aziji bace samo 6 do 11 kilograma hrane godišnje.

Za uzgoj hrane koja će kasnije biti bačena potrebna je površina zemljišta veća od Kine i 25% svetskih zaliha sveže vode. Da bi se uzgajio samo jedan paradajz, potrebno je 13 litara vode, a za jednu pomorandžu, čak 50 litara vode. Tu su i ostali resursi - rad poljoprivrednika, gorivo potrebno za transport, pakovanje - koji su izgubljeni zajedno sa pomorandžom koju smo bacili u smeće.


Francuska zabranjuje supermarketima da bacaju hranu

U zemljama u razvoju, 40% gubitaka događa se u periodu posle žetve i u proizvodnji, tako da bi investicije u infrastrukturi, prevozu i pakovanju mogle da smanje otpad. U razvijenim zemljama, s druge strane, hrana se mahom gubi u kasnijim fazama lanca snabdevanja - u domovima potrošača i u samim supermarketima. Nerazumevanje rokova, izrazi poput "najbolje upotrebiti do" i "upotrebljivo do", zbunjuju potrošače zbog čega bacaju hranu savršene nutritivne vrednosti. Problem su i standardi koji prednost daju izgledu hrane umesto hranljivosti. Impulsivna kupovina je takođe razlog koji naročito dolazi do izražaja u nesigurnim vremenima, poput početka pandemije koronavirusa kada smo gledali ljude širom sveta kako prazne rafove supermarketa.

Kako je na individualnom nivou sve manje-više prepušteno savesti pojedinaca, tako ni na nivou država nema jasnih i obavezujućih pravila. Cilj UN je da se do 2030. godine bacanje hrane u svetu smanji za 50%, ali sistemskih rešenja nema, ni u Evropi, ni u SAD.

Podaci Evropske komisije iz 2016. godine ukazuju da se u EU godišnje generiše 88 miliona tona otpada od hrane, ili 173 kilograma po osobi, a troškovi su procenjeni na 143 mlrd EUR. Francuska je otišla najdalje u rešenju problema, usvajanjem zakona kojim je zabranila supermarketima da bacaju hranu ili da neprodate namirnice uništavaju. Francuska je ovaj zakon, koji se odnosi samo na supermarkete veće od 400 kvadratnih metara, donela 2016. godine. Italija je iste godine donela zakon koji olakšava trgovcima da doniraju hranu dobrotvornim ustanovama.

Ni u Americi ova oblast nije sistemski uređena. Prema podacima Ministarstva poljoprivrede SAD, otpad od hrane koji Amerikanci naprave u toku godine vredi 161 mlrd USD a prosečna četvoročlana porodica baci 1.600 USD. Američka Agencija za zaštitu životne sredine procenjuje da 94% hrane koju bacimo završi na deponijama. A tada, hrana proizvodi metan koji je višestruko opasniji od ugljen-dioksida. Zato neke američke države, poput Kalifornije, Konektikata, Masačusetsa ograničavaju količinu hrane koja može da završi na deponijama.

Deo rešenja je u bankama hrane koje spajaju ugroženu populaciju sa društveno odgovornim proizvođačima i trgovcima koji žele da doniraju namirnice. Sve je više inicijativa da se smanji otpad, pa tako najveći svetski proizvođač voća i povrća Dole pravi grickalice od ananasa, dok nemački lanac supermarketa Edeka primenjuje inovativne tehnike koje će produžiti vek voća i povrća na rafovima. Takođe, razvijaju se aplikacije, poput one Too Good To Go, koje omogućavaju restoranima i samouslugama da prodaju višak hrane po sniženim cenama.


U Srbiji se više isplati baciti hranu nego je donirati

Prema nezvaničnim informacijama, u Srbiji se godišnje baci 250.000 tona hrane ili 35 kilograma po glavi stanovnika. Najnovije istraživanje NALED-a pokazuje da je taj broj, ako se gleda otpad "od njive do trpeze" višestruko veći - godišnje se generiše gotovo 900.000 tona otpada od hrane. Najvećim delom otpad stvaraju domaćinstva, ugostiteljski i javni sektor. NALED ukazuje da 99% otpada koji nastane u ugostiteljskim objektima završi na deponiji odakle se u vazduh oslobađa metan i ugljen-dioksid. Samo 1% se iskoristi za biogas, kompost, hranu za životinje i donacije.

Doniranjem hrane se od 2006. godine bavi humanitarna organizacija Banka hrane Beograd koja prikuplja namirnice od proizvođača hrane i trgovinskih lanaca prehrambenih proizvoda. Zatim namirnice posredstvom socijalnih ustanova i drugih organizacija deli ugroženim kategorijama. Najveći partner je kompanija Delez Srbija, koja je sa Programom Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) najavila digitalnu platformu koja će spojiti supermarkete sa udruženjima za doniranje hrane. Cilj platforme je olakšanje procesa spajanja donatora i ugroženih i povećanje količine hrane koja se donira.

Po trenutnim propisima, ipak, zbog obaveze plaćanja poreza potencijalnim donatorima je isplativije da bace hranu nego da je doniraju. Zato se predlaže da se donacije hrane oslobode od PDV-a, što bi trebalo da reši Zakon o viškovima hrane na čije se usvajanje još čeka. Još ni Nacrt Zakona nije napravljen, iako je Radna grupa oformljena 2015. godine.

Takođe, među sugestijama je i predlog o promenama pravilnika o deklarisanju hranu, kako bi određene grupe namirnica mogle da se doniraju i pošto prođe rok u kom ih je najbolje upotrebiti.

M. Dedić
Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.