Dnevnik jednog direktora: Uputstvo za rad

Pre nekoliko nedelja, poznata kurirska služba zasula je moj komšiluk plakatima i flajerima, sa željom da nas obavesti da je usluga koju pružaju postala mnogo dostupnija za korisnike. Sklopili su ugovor sa kioscima, od kojih je jedan i u našem kraju, i tamo možemo da predajemo pakete, a oni će se pobrinuti za njih. Zaposleni u kioscima će nam popuniti obrasce, a mi ćemo njima platiti. Svima lepo.

U subotu sam rešio da probam uslugu. Hitno sam trebao da pošaljem plakate za Šid. U sredu tamo držim predavanje. A kada je hitno, onda je tu brza pošta. Nisam zaboravio da imam prijemno mesto u blizini, marketing je dobro odradio posao.

- Da li je i dalje kod vas prijemno mesto za brzu poštu? Hteo bih da pošaljem jedan paket – upitao sam gospođu za pultom u trafici.

Umesto odgovora, dočekuje me zapanjen pogled. Viđao sam ga često. Obično kod zaposlenih koji je zaborave da predaju izveštaj na vreme i smišljaju izgovore na licu mesta. Priprema traje sekund-dva i nakon toga izlazi rečenica koja vas više podseća na vožnju toboganom u zabavnom parku, nego na proizvod najvažnijeg organa u ljudskoj glavi.

"Paaaa… ne radimo više. Hoću reći radimo, ali ne znam, nisam to odavno primala, morala bih da pogledam uputstvo. A ono je baš komplikovano. I taj program za štampanje, čim ga pokrenem on se ugasi, pa jadna moram sve ispočetka, a ništa nam nisu objasnili, samo su nam rekli da je sve u uputstvu…kao da nemam dovoljno posla i bez tih paketa…" pokunjila se gospođa, gleda u pod i povremeno podiže pogled nadajući se da je mušterija izbačena iz šina tokom ove vratolomne vožnje rečima.

Međutim, mušterija i dalje stoji ispred pulta i čeka rešenje.

Gospođa tada prelazi na drugu vožnju. Možda nije pročitala uputstvo o prijemu paketa, ali jeste uputstvo kako voziti upornu mušteriju.

"A šta treba da šaljete?" pita gospođa, ovog puta radoznalim glasom.

Pokazujem urolane plakate.

Skrušeni izraz lica odjednom smenjuje širenje ramena i trijumfalni osmeh: "A ne, ne… Ne možemo, ne možemo…Znate, nemamo kesu za takvu pošiljku. Imamo samo ove manje. A rekli su nam da sve mora da bude lepo upakovano. Žao mi je, žao mi je…"

Zatečen stojim ispred pulta i razmišljam kako da rešim problem. Gospođa je iskusno i to primetila i nečekajući u tren oka predložila rešenje. Baš prema uputstvu koje je proučavala, po svemu sudeći, godinama.

"Znate šta. Najbolje je da odete u poštu. Oni rade do tri. Sigurno će vam primiti i bolje upakovati, a i jeftiniji su od nas…"

Nisam stigao ni da klimnem glavom, a gospođa me je blago pratila do vrata, kao kad majka šalje sina u školu. Samo što mi još i užinu nije dala. Rastali smo se lepo. Gospođa nije morala da se muči sa programom za prijem pošiljki. Mušterija, zadovoljna što je dobila priču za blog, nije pravila problem.

Jedino ovi iz marketinga kurirske službe i dalje lupaju glavom zašto na prodajno mesto u mom bloku niko ne dolazi. Kako je moguće kada je marketing dobro odrađen? Potrošili su silne novce da privuku mušterije, odštampali plakate, ubacili letke u sandučiće i opet ništa se ne događa. Niko ne dolazi da ostavi pakete.

Neka ih. Neka još razmišljaju. Možda nauče da nije sve u reklami. Da nije sve u novcu koji se potroši. Da nije sve u programu. Mnogo toga je i u čoveku.

A za njega, uputstva retko pomažu.

(Više informacija o blogu - www.dnevnikjednogdirektora.com)

Dnevnik jednog direktora

Uputstvo za rad

konslating

marketing