Dnevnik jednog direktora: Sastanak sa sobom

(Foto: Zaretska Olga/shutterstock.com)

Ko još da razmišlja o drugim sastancima. Tako je radila osam godina. Mislila je u početku da kada se bude uhodala posao će manje tražiti od nje, ali ništa od toga. Svi su bili zadovoljni njenim radom i kao nagradu je dobijala još više posla, a manje osoblja. Odazivala se svima, nikada nije bila na bolovanju, čak je i slobodne dane provodila u bolnici. Na sve sastanke je stizala, osim na onaj najvažniji. Sa sobom.

Kako se to desilo, ni danas joj nije jasno. Pela se na te pokretne merdevine hiljadama puta. Odlagala je kartone pacijenata, za trenutak se propela na prste da dohvati najvišu policu. Šta se dalje dogodilo, ne seća se. Samo se seća gipsa na nozi i osmeha doktora Milenovića:

"Biće to u redu, Marina. Malo ćeš pauzirati. Vidimo se na kontroli za mesec dana. Izvoli i štake. Obezbedio sam ih sa odeljenja, čuvaj ih…"

Tako je Marina provela narednih nekoliko nedelja u krevetu. Sama sa sobom. Imala je dovoljno vremena da razmišlja o poslu, o sebi, o onome što želi. Čitala je, razgovarala sa prijateljima. Sada nije morala da žuri.

Kako je vreme prolazilo, svoj posao je posmatrala iz drugog ugla. Poželela je promenu. Za početak-posla. Već je bila sigurna u sebe i svoje znanje, vreme je bilo da to i naplati. Počela je da gleda oko sebe i ubrzo je dobila poziv od Ane, vlasnice privatne klinike, da radi kod nje. Plata je bila daleko bolja, a kolektiv manji. Klinika nova, savremena oprema, jasna podela rada. Marina je ponudu oduševljeno prihvatila.

Marina je bila zadovoljna. Najzad je imala osećaj da se njen rad poštuje i ceni. Vredna, kakva je uvek bila, ni ovde se nije štedela. Nekako joj je bilo prirodno da radom uzvrati za sve što je dobijala. Klinika je rasla, Marina je napredovala. I u poslu, ali i u plati. Vlasnica je imala u nju ogromno poverenje. Nakon izvesnog vremena, Marina je bila osoba koja je vodila kompletno poslovanje klinike. Za svaki problem svi su pozivali Marinu, čak i nakon radnog vremena. Uz sebe je imala službeni telefon, koji je zvonio non-stop. Čak i za vreme retkih večera sa porodicom. Na godišnje odmore odlazila je u domaće banje. Da ne bude u romingu. Provela bi nekoliko dana u Vrnjačkoj Banji, zajedno sa suprugom. Šetali bi držeći se za ruke.

U drugoj ruci mobilni telefon i razgovor šta se tokom dana događalo na klinici. Izdavala bi Marina naređenja, planirala naredni dan na klinici, sve je bilo besprekorno organizovano. Ne bi ni primetila da su se vratili iz šetnje, a da nijednu reč nije progovorila sa suprugom.

A onda poslednjeg dana boravka, otišli su na bazen. Dešava se to svakom, klizave su pločice. U prvom trenutku, mislila je da je samo iskrenula članak. Kako je počela da joj otiče noga, znala je i sama da je teža povreda. I ponovo gips. Ponovo višenedeljno odsustvo sa posla. Ponovo sastanak sa sobom. U tom periodu Marina je počela da razmišlja o onome što je odavno želela. Da ima svoju službu za pomoć i negu starim licima. Kao zdravstveni radnik znala je dobro sa kakvim problemima se suočavaju pacijenti i šta može da ponudi kao uslugu.

Vratila se na posao i saopštila vlasnici da planira odlazak i da će biti u klinici onoliko koliko joj bude bilo potrebno da pronađe zamenu. Istovremeno, pripremala je papire za otvaranje svoje ambulante, tako da je završetkom radnog odnosa u privatnoj klinici, započela svoju privatnu praksu koju i danas sa uspehom vodi. Izgleda da je, nekako, ipak, došla do onoga što stvarno želi u poslu.

Verujem da mnogi od nas, isto kao i Marina, imaju skrivene želje i planove. Neko unutrašnje biće što nas doziva i moli da zastanemo i da ga pogledamo. Da obratimo pažnju na njega. Neki sićušan glas što nas zove na sastanak. Da ga saslušamo. Da porazgovaramo.

Neretko smo u gužvi. Ne stižemo da razmišljamo o njemu, imamo preče obaveze. Moramo prvo da završimo sve one poslove koji nas čekaju, koje smo obećali drugima. A to naše biće, ljubazno pošalje poziv. Sačeka nas neko vreme. A onda, ukoliko odgovora nema, primora nas da ga saslušamo.

Zato, odazovite se tom pozivu na sastanak, molim vas. Prošetajte s vremena na vreme sami i razmišljajte šta želite od posla.

Greota da lomite noge i da se razboljevate, samo da bi obavili tako prirodnu i jednostavnu stvar.

Da bi popričali sa sobom.

(Više informacija o blogu - www.dnevnikjednogdirektora.com)