Izvor: Mozzart sport | Nedelja, 08.09.2013.| 20:19

Srećko Jarić, nekadašnji košarkaški as - Umesto da budu originalni, naši treneri prepisuju od Željka!

Srećko Jarić (Foto: Mozzart sport)

Jedno vreme je spokojno živeo u senci košarkaških osvajanja sina Marka, da bi srpskim i inostranim medijima naglo postao interesantan od trenutka kada je njegov naslednik osvojio srce brazilske manekenke Adrijane Lime. Isprva je Srećko Jarić tu i tamo davao poneku izjavu u vezi s privatnim životom Jarića juniora, ali mu nije trebalo previše vremena da shvati kako mu se ta vrsta ljubaznosti prema predstavnicima sedme sile, naročito onim iz sektora "žuta štampa", nimalo ne isplati

Istrajan u nameri da zaštiti pravo na privatnost svoje porodice, nekadašnji košarkaški as Srećko Jarić na samom početku razgovora nas je zamolio da mu ne postavljamo pitanja u vezi s Markom i Adrijanom. Iz tog razloga, odmah smo opleli po košarkaškim temama, te smo Jarića seniora "vratili" u vreme dok je nosio dres Šibenke i period kad je zaslužio titulu košarkaškog oca nezaboravnog Dražena Petrovića...

– Dobro, činjenica da je on počeo da igra sa mnom u paru kad je Moka Slavnić otišao i stvarno je posedovao vanserijski, ekstremni talenat. Odmah se videlo da će pomoću velike volje i upornosti postati as. Iako klinac, posedovao je drskost koju može da ima samo neko ko mnogo veruje u sebe. Verovatno bi, da nije bio u Šibeniku, prošao mukotrpniji put dokazivanja, ali ovako je sjajno prihvaćen od nas iskusnijih igrača kojima nije bilo do samoisticanja, nego smo bili fokusirani na uspeh tima. U takvim okolnostima je dobio pravo na grešku, zapravo pravo na dosta grešaka, i tako je imao apsolutno sve uslove da se razvije kao igrač. Nešto slično se dogodilo Saši Đorđeviću koji je u Željku Obradoviću imao pravog mentora – kaže Srećko Jarić.

Kako ste se osećali pošto vam je nekoliko sati posle pobede u onom famoznom finalu nad Bosnom oduzeta šampionska titula?

– Mi smo na toj utakmici pobedili i gostujuća uprava, treneri i igrači nisu imali nikakve primedbe. Zna se da je to bila čista politička odluka i još dok su bili u avionu za Sarajevo, titula je dodeljena Bosni. Jednostavno, takva su vremena bila. Uvek imam neka lepa sećanja na taj period, međutim, to je dokaz kako je i tada bilo raznih mahinacija. Sramotna je to odluka bila i prvi put u istoriji se dogodilo da zbog jedne sudijske odluke bude poništena utakmica, a pritom se tvrdilo da je vreme isteklo. Onaj kotroverzni sudija Matijević je dokazao kako vreme nije isteklo, posle čega su govorili kako nije bio faul na Draženu. Samo godinu dana ranije naša fudbalska reprezentacija je na SP u Španiji pokradena od strane sudije Sorensena koji je izmislio penal, ali niko nije poništio tu utakmicu. Smatrali smo da smo pošteno pobedili i zato nismo hteli više da izlazimo na parket.

Može li da se uporedi ta usijana atmosfera na tribinama i sportska tenzija na parketu nekad i poslednjih godina?

– Mislim da ne može, jer danas su sportski tereni postali mesto gde ljudi izražavaju frustracije, nezadovoljstva, rečju – beznađe i očaj. Pogotovo ovi mlađi naraštaji. Nekada su gledaoci u hale i na stadione dolazili da gledaju igrače, prave asove i to je velika razlika. Kao što dan-danas na NBA utakmice ljudi idu zbog Kobija Brajanta i Lebrona Džejmsa, tako su ranije kod nas ljubitelji košarke uživali u potezima majstora. Normalno, bilo je i onda neprijatnih situacija i vređanja, međutim, sve je to bilo bezazleno u odnosu na sve ovo što se sada dešava.

Vratimo se ponovo u stara dobra košarkaška vremena. Jeste li oprostili Mirku Novoselu što je kao selektor više verovao u Moku Slavnića, nego u vas?

– Novosel je bio u pravu. Ne samo što je bilo njegovo pravo da bira, nego što je i Slavnić bio u istoj situaciji kad nije mogao da uđe u reprezentaciju koju je vodio Žeravica. Novosel je prepoznao njegove kvalitete i stavio ga u funkciju i Moka je opravdao ukazano poverenje. Tu nema nikakve dileme. A ko je i zašto bio bolji, stvar je ukusa, moralo bi da se diskutuje. Stvarno Moku apsolutno cenim kao izuzetnog igrača.

Kad smo već pomenuli Novosela, kako ste doživeli njegovu nedavnu izjavu tokom kontrolnog meča između Srbije i Hrvatske? Rekao je kako je od Srba samo Krstić talentovan igrač?

– Novosel je malo zarđao i nije više u košarci. Uostalom, ako on kao takav ima mišljenje o našoj reprezentaciji, zašto nije prokomentarisao svoju reprezentaciju koja je od tih netalentovanih izgubila sa 17 razlike. Ne razumem!

Hajde da se podsetimo i vremena kad je svaka titula i trofej morala da se overi na novobeogradskim terenima za basket...

– Tako je to bilo. Dobar si, ali ako u svom kraju to ne dokažeš, ništa ne važi. Na onom terenu kod Starog Merkatora se igrao basket na svetskom nivou. Pored Praje Dalipagića, Moke, moje malenkosti i Koprivice, bila je tu gomila igrača koji su stanovali u hotelu Putnik i samačkom hotelu, tako da su svi oni dolazili tu na testiranje. Taj test su prošli i Saša Đorđević i Krečković, ma čitava plejada asova.

Zašto pojedini treneri ne gledaju sa simpatijama na basket?

– Ne znam, ima trenera koji su čak zabranjivali igranje basketa, ali ja sam njegov pobornik, jer smatram da je basket osnov košarke. A, recimo, pokojni Dražen Petrović nije voleo da igra basket i to je za mene bilo neverovatno. Uz to, nije znao da igra fudbal, a u to vreme u košarkaškom svetu je vladalo nepisano pravilo da oni koji se ne snalaze u malom fudbalu, ne mogu da postanu veliki košarkaši. Dražen je tu teoriju oborio u velikom stilu.

U kojoj meri pratite događanja u vezi naše reprezentacije?

– Sport je ogledalo društva, tu nema nikakve dileme, a kod nas je rasulo u društvu i rasulo u sportu. Ti odnosi, ta prepucavanja, ta vređanja, pogotovo između košarkaških funkcionera, ispod svakog su nivoa i dostojanstva. U takvim okolnostima klubovi su prepušteni sami sebi, definitivno, osim Partizana koji ima višegodišnju sportsku priču. Svi ostali, uključujući i Hemofarm koji se nažalost ugasio, žive od trenutka do trenutka. Moj stav je da je najveći problem što je s raspadom Jugoslavije nestala jaka baza, i stoga više nema ekstratalenata. Dobro, ima igrača koji mogu da igraju na određenom nivou, ali pravih asova nema. A to znači da nemamo trenere koji mogu da stvore vrhunske igrače. Ipak, hajde da kažem da se u poslednje dve godine popravio kvalitet u Jadranskoj ligi, tako da ima utakmica koje mogu da se pogledaju.

Nije li možda srpska košarka krenula silaznom putanjom od SP u Indijanapolisu kad ono uzesmo meru Amerima?

– Sigurno nije, jer generacije koje dolaze takođe bi trebalo da imaju istovetan motiv i ponove taj uspeh. Te odnose su kreirali pre svega Savez i selektori. I ovo što se događa Dudi Ivkoviću je posledica onog njegovog odnosa prema igračima i kako ih je zvao i eliminisao. Ovi otkazi apsolutno predstavljaju revolt tih igrača koji više ne zavise od reprezentacije u smislu da im ona pomaže da naprave nove ugovore. Jednostavno, imali su loše iskustvo s nacionalnim timom i više neće da igraju za njega. Dakle, to nije revolt prema reprezentaciji ili državi, već prema određenim ljudima, konkretno prema selektoru. Ja to tako vidim i apsolutno stojim iza toga, pošto znam da su slične situacije bile i dok je Marko igrao.

(Foto: Mozzart sport)

Zbog čega se nikada niste oprobali kao trener?

– Iz razloga što je trenerski posao užasno težak. Od 22. godine sam trenirao dva puta dnevno, putovao i sad da nastavim kao trener, na primer, još 22 godine to isto, stvarno bi bilo previše. Uz to, ranije sam samo mislio o sebi, a kao trener bih morao da mislim za 12 "ludaka". U startu sam znao da mi to uopšte ne treba u životu.

Igrate li basket još uvek? Kako vas služi čuveni šut?

– Igram, zapravo, samo se malo pridodajem, jer pored mene, Zorkića, Tomaševića, zaigraju i ovi mlađi Varda i Dozet, na primer.

Dobro, ali verovatno mlađima ne dajete da previše polete?

– Ma oni više sami sebi ne daju da lete, nego što ih ja sprečavam u tome, a-ha-ha... Ja koliko mogu čeprkam, nisam tu neki faktor koji odlučuje.

Ne odgovoriste da li ubacujete trojke kao nekad?

– Dobro, to ide kad me puste. Lepo im kažem kako sam došao na rekreaciju, ali ne vredi. Ima tu momaka mlađih od mene po 30 godina koji ne vole da gube i onda kad im dam koš, načisto polude i kreću s presingom na mene po celom terenu.

Pratite li i fudbalska dešavanja u zemlji Srbiji?

– Gledao sam ove naše nesretne fudbalere u kvalifikacijama i stvarno je katastrofa. Uživam zato dok gledam utakmice Barselone, Bajerna, Real Madrida i engleske lige.

Na koji način još koristite slobodno vreme. Čitate li novine?

– Sticajem okolnosti sam bio u Sloveniji, žena mi je iz Hrvatske i početkom devedesetih godina sam stalno bio na putu, tako da sam mogao da vidim šta pišu ovi ovde za one tamo, a šta pišu oni tamo za ove ovde. I da bih izbegao nepotreban stres, a znao sam šta se događa i bez medija, odlučio sam da ne kupujem novine. Pogotovo ne ove današnje.

Vratili ste se nedavno s hrvatskog primorja. Kako je bilo?

– Odem tamo često na nekoliko dana, pa se vratim i praktično to ne doživljavam kao odlazak na more, nego sam faktički obilazio ženu malo. To mi je ono "kao more", a-ha-ha...

Izlazite li na reke?

– Kupio sam pre nekoliko godina skuter i baš sam dosta vremena provodio na Savi, čije sam čari otkrio posle 50 godina. Gradski pejzaž s vode mnogo lepše izgleda. Druga dimenzija totalno.

UMESTO DA BUDU ORIGINALNI, NAŠI TRENERI PREPISUJU OD ŽELJKA!

Pomenuli ste trenere... Šta mislite gde oni najviše greše?

– Najviše greše što niko ne pokušava da unese u rad nešto svoje, nego prepisuju, recimo, principe i način rada Željka Obradovića, zanemarujući da on ima selektiran tim koji košta 20.000.000, dok njihov vredi nekoliko hiljada! Suština trenerskog posla je da od igrača s kojima raspolažeš izvučeš maksimum i više od toga. E onda si dobar trener. A ako od 100 odsto od ekipe izvučeš 60 odsto, nemaš pojma, sve i da radiš na Željkov, Dudin ili način Peta Rajlija.

DANAŠNJI KLINCI NEMAJU IZRAŽEN SMISAO ZA IMPROVIZACIJU

Šta to današnji klinci nemaju, a što je krasilo nekadašnje majstore?

– Na prvom mestu to je pozitivna drskost, zatim smisao za improvizaciju i dobar šut koji nas je oduvek krasio. Danas imamo igrače koji ne mogu, tako da se izrazim, da "daju gol", a ne koš, a igraju za reprezentaciju na nekom nivou. Dalje, nemamo prave nosioce igre, igrače koji igraju u velikim evropskim klubovima i pritom osvajaju trofeje.

Piše: Milorad Plazinić

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.