Marko Pavlovski, fudbaler i kapiten omladinske reprezentacije Srbije - Fontana sreće

Srbija je omladinski šampion Evrope, a kapiten sjajne generacije koja je u Litvaniji napravila čudo je Marko Pavlovski, momak iz čuvenog novobeogradskog kvarta. Upoznajte talentovanog vezistu OFK Beograda koji se prošle godine u ovo vreme grčevito borio za mesto pod suncem u našem fudbalu.

Do titule prvaka Evrope na omladinskom fudbalskom šampionatu u Litvaniji Srbija je stigla potpuno neočekivano i apsolutno zasluženo. Svaki od 18 pulena selektora Ljubinka Drulovića može da bude ponosan do neba zbog učinjenog, a prvi među jednakima je kapiten Marko Pavlovski, momak sa novobeogradske Fontane. Zato nas uopšte nije začudilo što tokom našeg druženja ofanzivni vezista OFK Beograda nije skidao osmeh sa lica, kao da se tek pre koji minut završila finalna utakmica protiv Francuske.

Taj osmeh oslikava ogromno zadovoljstvo i nadoknadu za sve što je prošao u poslednjih 12 meseci. Prirodno, kao tinejdžer koji je u februaru napunio tek 19 leta, Pavlovski ne može da se pohvali sadržajnom biografijom, ali "pasus" u kojem stoji "omladinski šampion Evrope" u njegovim godinama nisu imali mnogi od slavnih prethodnika.

Na početku razgovora pitali smo ga koliko je svestan rezultata koji je sa 17 drugara iz reprezentacije ostvario u Litvaniji?

– Gledajući reakcije u javnosti, čini mi se da tek sada shvatam šta smo uradili. Takođe, mnogo je lepo kada te ljudi sretnu na ulici i ne kriju emocije zbog nečega što si ti sa grupom vršanjaka napravio. To je istorijski uspeh!

Kada ste shvatili da možete do titule?

– Dva koraka su bila važna. Prvi u meču s Turskom, a sledeći u polufinalu protiv Portugalije. Skapirali smo da možemo mnogo posle pobede nad Turskom, do tada se osećala tenzija koju smo pokušavali da smanjimo čestim razgovorima. Turci su po mnogima bili glavni favoriti za titulu. Polufinale s Portugalijom je bilo pakleno, 120 minuta na terenu, kao da smo trčali maraton. Još je većina nas pre toga odigrala sve tri utakmice u grupi. Lično, mislim da mi je to najteži meč u karijeri. Nisam mogao da dišem, temperatura je bila 37 stepeni na početku, a na kraju 33. Portugalija je po meni bila najjača ekipa na prvenstvu i teže je bilo polufinale od finala.

Možeš li bar malo da nam dočaraš vaš šok prilikom intoniranja pogrešne himne uoči meča s Portugalijom?

– Pogledali smo se i nismo verovali šta se dešava. Ćutali smo i slušali, svi osim Mitrovića. Okrenuo se prema orkestru koji je bio iza nas i rekao: "Alo, šta radite to vi, jeste li normalni?!" Posle toga smo se skupili po običaju i spontano otpevali "Bože pravde".

Svi ste nosili podjednak deo odgovornosti, ali traka je tebe ipak stavljala u prvi plan, kao lidera generacije. Kapiten ne može da bude bilo ko?

– To je velika čast i obaveza, ogromno iskustvo. Za nas je najvažnije sada da ne poletimo, moramo da ostanemo na zemlji. Tek nas očekuju dokazivanja, borba za mesto u klubovima. Mnogo više će se pratiti naš učinak, da ne kažem kroz lupu. Imamo šansu i moramo da se nosimo sa pritiskom.

Imao si gol iz slobodnog udarca protiv Francuza za prvo mesto u grupi, pa stativu u penal ruletu protiv Portugalijom. Na kraju si prvi podigao istorijski pehar prvaka Evrope?

- Samo mogu da budem zadovoljan. Uključujući i kvalifikacije odigrao sam osam utakmica na visokom nivou. Na tako velikom takmičenju nije lako biti konstantno u formi. Šta da kažem za gol protiv Franucza? Znaš da te svi gledaju u Srbiji, da roditelji i prijatelji navijaju za tebe, osećaj je mnogo lep. Gol je ušao u izbor za tri najlepša na šampionatu. Stativom protiv Portugalije nisam bio toliko razočaran, jer sam šutnuo najbolje što sam mogao. Bio je to školski udarac, nekad se od stative odbije van gola, nekada u gol... Rekao sam i pre polufinala da bih potpisao da budem najgori na terenu, samo da prođemo. A podizanje pehara – to je jednom u karijeri. Neopisivo!

Vrlo je malo onih koji su prognozirali visok plasman Srbije na Evropskom prvenstvu, pre svega zbog rezultata iz kvalifikacija na kojima ste u konkurenciji Švajcarske, Irske i Slovačke samo zahvaljujući gol-razlici prošli dalje?

– Meč protiv Slovačke je praktično predstavljao prvu utakmicu koju je većina nas odigrala zajedno. Nije bilo tada realno očekivati bolje igre. Ne može da bude pod konac posle svega nekoliko dana zajedničkih treninga. Sve se srećom dobro završilo i otišli smo na završni turnir. Bilo je bolno prilikom polaska u Litvaniju. Osim porodica, nije nas mnogo ljudi ispratilo. I da smo najgori, odlazak na Evropsko prvenstvo nije mala stvar. Ali dobro, možda je to bio dodatni motiv i dokazali smo koliko vredimo. Malo mi je žao što titulu nismo podelili sa navijačima na balkonu Gradske skupštine ili negde drugde, jer smo čuli da su sve utakmice iz Litvanije bile vrlo gledane i da smo mnoge obradovali.

Nisi bio u sastavu kroz maltene kompletan pripremni period. Tačnije, sve do kvalifikacionog turnira u Jakovu i Beogradu?

– Dobio sam prvi put poziv vrlo brzo od kada je Drulović postao selektor. Odigrao sam dva meča protiv Rusije, dosta dobro po opštem mišljenju. Posle toga našao sam se na spisku i za turnir u Litvaniji na kojem sam za četiri utakmice odigrao osam minuta. Zatim me nije bilo, nije mi bilo jasno zbog čega. Ali ćutao sam i nastavio da radim. Prolazilo je vreme, prolazile su utakmice i dalje sam se nalazio po strani. Nisam bio ni na generalnoj probi pred kvalifikacije u meču protiv Gruzije.

Pred početak kvalifikacija dobio si poziv od Fudbalskog saveza Makedonije za A tim?

– Za tako nešto je postojala mogućnost zbog mog dede. Videli su šansu, što je bilo i logično, jer dugo nisam bio ni u jednoj reprezentativnoj selekciji Srbije. A uporedo sa pozivom iz Makedonije konačno je ponovo stigao poziv i za omladinski tim Srbije. Stvorila se dilema, lomilo se mnogo toga i posle brojnih razgovora s porodicom dobio sam odrešene ruke da sam odlučim. Presudilo je srce i ljubav prema Srbiji. Hteo sam da pomognem drugarima. Otišao sam na pripreme i nisam znao šta me čeka. Posle tako duge pauze dobio sam mesto u startnoj postavi i kapitensku traku. Tome je prethodio razgovor sa selektorom u kojem mi je rekao da veruje u mene i da me vidi kao vođu ekipe. Nadam se da sam opravdao poverenje. Verovatno je rano o tome govoriti, ali posle svega, možda je odluka da igram za Srbiju ključna u mom životu.

Kako bi ocenio prošlu sezonu u OFK Beogradu?

– Moja psiha je u dobrom delu sezone bila na ozbiljnom testu. Na početku šampionata nisam imao nikakvu minutažu, vraćen sam u jednom trenutku čak i u omladince. Bili su to teški udarci za mene i moju porodicu. Međutim, sedam kola pre kraja igrali smo protiv Novog Pazara, dobio sam šansu poslednjih 15 minuta i to sticajem okolnosti, na inicijativu pomoćnog trenera Marka Perovića. Predložio je šefu da me ubaci. Ušao sam na 0:0 i odigrao odlično, recimo da sam bio ključni igrač za pobedu od 1:0. Od tada je krenulo nabolje. Sjajna utakmica na Marakani, pa golovi protiv BSK-a, Spartaka... Proglašavan sam četiri puta igračem utakmice. Isplatili su se rad i upornost. Morate imati veru u sebe i ostalo će doći. Pre neki dan baš sam se video sa saigračem iz prošle sezone Petrom Grbićem koji mi je čestitao na tituli i rekao da mu je baš drago, jer zna koliko sam se trudio i borio.

Momci u tvojim godinama, bez obzira na to da li su sportisti ili ne, često odlaze na splavove, u diskoteke, kafiće... Ti slobodno vreme provodiš malo drugačije?

– Imam društvo iz osnovne škole, to je pravo drugarstvo. Miki, Buki, Stole, Jakov i Cvele, na čijoj terasi često igramo karte, pijemo sok, sedimo, pričamo, provodimo uveče vreme... To mi baš prija da se opustim i odmorim se od fudbala. Dugo sam s devojkom Ninom koja je sastavni deo našeg društva. Ponekad odemo i na Cveletov brod na Savi, gde nam je super za opuštanje.

Kako su te dočekali porodica i prijatelji?

– Na aerodromu su bili mama, tata, Nina, Stole i Cvele. Miki i Buki nisu mogli da dođu, jer nije bilo mesta u kolima, dočekali su me kod kuće. Iskreno, malo ko se okupio u pola pet na aerodromu. U toku dana je bio klasičan ručak i večera za porodicu, prijatelje, možda bih izdvojio komšiju Ćomija koji je došao za zastavom i šeširom. Iznenađenje se dogodilo uveče, tu kod terena na Fontani. Krenuo sam s Ninom u šetnju i odjednom je grupica počela da skandira moje ime. Gomila drugara iz kraja! S svima sam se pozdravio, čestitali su mi i onda je na terenu počeo vatromet. Na kraju je na terasi doneta velika torta na kojoj je pisalo Step by step i Dream come true (na engleskom "korak po korak" i "ostvarenje sna"). To je naravno smislila Nina. Mnogo je bilo lepo, kao i sva pažnja koja se dogodila posle titule. Međutim, život ide dalje. Napravljen je tek prvi korak u karijeri, nadam se da ću je nastaviti u inostranstvu. Ima dosta ponuda i interesovanja, pa ćemo videti.

Mlad si momak, možda za kraj i nešto o tvojim fudbalskim uzorima?

- Ronaldinjo je fudbalski mag. Izmislio je uživanje u fudbalu. Impresionira me Inijesta, igra kao vanzemaljac. Neprevaziđen smisao za igru. Dodao bih i Rojsa iz Borusije kao uzora...

Sećaš li se debija u A timu OFK Beograda?

- Imao sam 17 godina i... Šta da vam kažem, neverovatan osećaj. Trener je bio Švaba Đurđević, igrano je poslednje kolo u prvenstvu protiv Čukaričkog. Počeo sam utakmicu, dobili smo sa 4:0. To je sigurno jedan od momenata u karijeri koje neću zaboraviti. Debitant sa 17 godina, velika privilegija i čast.

Da li bi možda posebno izdvojio nekog od trenera s kojima si radio od kada si u OFK Beogradu?

- Za mene je uvek bio tu kondicioni trener omladinaca Zoran Zdravković. Vrlo važna ličnost u mom životu. Inače, ne radi samo s fudbalerima, kod njega se spremaju teniseri, atletičari, košarkaši, možda bih eto pomenuo Bobana Rajkovića, Đokovića, Troickog... Prijatelj za ceo život! Čujemo se svakodnevno, pričamo o raznim stvarima. Prati me od kada sam stigao u OFK i radi sa mnom od početka na fizičkoj pripremi, što je kod mene prepoznao kao nedostatak.

ROMANTIKA PRE VEČITIH

Već nekoliko godina nosiš dres OFK Beograda u seniorskoj konkurenciji, pre toga si igrao i za mlađe kategorije. Kako se dogodio dolazak među Romantičare?

– To bi moj otac mogao detaljno da opiše, ne sećam se najbolje. Uglavnom, znam da sam imao ponude Crvene zvezde i Partizana, ali eto tata je dobro procenio. Smatrao je da ću imati veću mogućnost da redovno igram u OFK Beogradu i to se ispostavilo kao pun pogodak. Moj klub je poznat po radu sa mladim igračima i to ukoliko govorimo o svetskom nivou. Bio je to pravi potez zbog kojeg mogu samo da se radujem. Učio sam od sjajnih trenera i stručnjaka, među kojima je i Dževad Prekazi s kojim sam često, dok sam bio u omladincima, ostajao posle treninga i vežbao slobodne udarce.

Da li je bilo komplikovano organizovati odlaske i povratke sa Novog Beograda do Karaburme?

– Sticajem okolnosti sada me brat vozi na treninge, ali do tada sam išao autobusom i to nije bilo jednostavno. Bio sam stvarno mlad. Trebalo mi je vremena da se naviknem na ritam od dva treninga dnevno. Mnogo se potroši vremena u putu. Imao sam veliku podršku porodice. Ukoliko mi je trening bio u pola deset, ustajao bih u sedam ili pola osam i sat vožnje do Karaburme. Posle treninga sledi povratak kući, odmor, pa opet nazad. I tako non-stop. Ali sve se to, bar se nadam, negde vrati. Otac Bogi, majka Mirjana i brat Nikola su mislim više od mene zaslužni za sve što mi se do sada dogodilo.

TALENAT PREPOZNAO ĐORĐE UKOVSKI

Kako si se odlučio za fudbal?

– Prve korake sam napravio na terenu kod Fontane, gde se održava jedan od najboljih turnira u malom fudbalu u Srbiji. Mislim da je dobio i nagradu kao top-projekat. Praktično sam počeo u Školi fudbala Novi Beograd. I dalje se sećam Mini-maksi lige u "Balaševiću". Kasnije sam prešao u Radnički sa Novog Beograda.

I tu je postalo ozbiljnije zahvaljujući treneru Đorđu Ukovskom?

– Možda je i najzaslužniji za sve što sada znam u fudbalu. Bukvalno je prepoznao talenat u meni. Moj fudbalski potencijal je usmerio na usavršavanje tehnike, pregled igre, tako da sam od starta igrao na poziciji iza špica. Vrlo je značajajna osoba za mene. Igrao sam za godinu dana stariju generaciju, Uroš Spajić je bio jedan od saigrača. Dobri smo drugari. Imali smo dosta uspeha, stalno smo bili u vrhu, a Ukovski nas je učio disciplini. Brzo je od dečaka pravio ljude.

ZAMALO PONAVLJAO ZBOG FIZIČKOG?!

Što se tiče obrazovanja, završio si Sportsku gimnaziju. Da li je bilo razumevanja za tvoje obaveze u klubu?

– Ne bih imao diplomu bez Katarine Tešić, moje razredne. Užasno je teško uskladiti obaveze oko odlaska na trening, odmora, škole, učenja... Možda je to organizaciono i moguće, ali fizički i psihički nije. Profesori nisu baš imali razumevanja, iako je gimnazija sportska. Morao sam da odgovaram kao drugi đaci. Hvala drugarima na pomoći, skriptama, sveskama i svemu ostalom. Ali razredna je bila glavni faktor u pričama s ostalim nastavnicima da mi se izađe u susret koliko god je moguće. Borila se kao laf za mene!

Bio si i na ivici da ponoviš treći razred zbog, koliko god smešno zvučalo, fizičkog ?!

– To je teško objasniti... Traženo je da se pojavim i da radim polaganje koje se sastojalo od sklekova, trčanja, zgibova i nekih apsurdnih stvari. I tu je bila razredna koja je pitala profesorku da li je moguće da se od profesionalnog sportiste i reprezentativca traži tako nešto?! Sličan problem je imao i Lazar Marković. Na kraju smo morali da se pojavimo bar pet puta na stadionu Partizana, odnosno u Vojnoj gimnaziji, gde smo imali fizičko vaspitanje. Sve se dobro završilo.

Piše: Milan Vuković

Izvor:

OFK Beograd

Mozzart d.o.o. Beograd

Stepanović & Šipka Beograd

Stepanović i Šipka

Marko Pavlovski

Marko Pavlovski biografija

fudbal

fudbaler

OFK Beograd

Ljubinko Drulović

Fudbalski savez Makedonije

Zoran Zdravković

Dževad Prekazi

Bogi Pavlovski

Mirjana Pavlovski

Nikola Pavlovski

Đorđe Ukovski