Izvor: Mozzart sport | Subota, 22.12.2012.| 14:01

Maja Spenser, književnica - Kafa s Makijavelijem, čaj s Gandijem

(Foto: mozzart sport)
(Maja Spenser)

Mlada beogradska književnica objasnila nam je zbog čega je bilo potrebno da napiše roman "Nepotrebna razmišljanja o potrebama" koji je baziran na stvarnim likovima i događajima. Atraktivna spisateljica dugo je nabrajala sve muzičko-sportske talente koje poseduje i požalila se da je dan isuviše kratak da bi sve što je naumila da uradi stigla i da realizuje.

Debitantskom knjigom "Nepotrebna razmišljanja o potrebama" u kojoj je čitaocima, iznoseći na uvid traumatična iskustva osoba koje je lično poznavala, ponudila niz odgovora na večito pitanje i dilemu da li sticanjem materijalnog bogatstva čovek automatski stiče i pravo na sreću, Maja Spenser, mlada beogradska spisateljica, ustalasala je duhove na minulom Sajmu knjiga u Beogradu. Podjednako s efektnim naslovom i kvalitetom svog literalnog čeda, rođena Zvezdarka je pažnju skrenula i atraktivnim izgledom, ali joj, kako sama tvrdi, naslovi tipa "Seksi književnica", nisu ni najmanje zasmetali.

Na početku intervjua Maju smo upitali za poreklo njenog zvučnog prezimena...

– Bilo je dosta nedoumica u vezi s mojim prezimenom koje je muževljevo. Prvo, zašto u knjizi piše Spenser sa S, a u štampanim medijima kojima sam davala intervjue pisalo je Spenser sa C? Vrlo prosto, to je strano prezime i u originalu se piše sa c, dok ga mi pišemo sa S. To je irsko prezime, a tako se kao devojka prezivala princeza Dajana, ali nismo u srodstvu. Baš kao ni sa Badom Spenserom, poznatim holivudskim glumcem i Herbertom Spenserom, poznatim filozofom i sociologom – kaže Maja Spenser.

Sigurno je bilo dosta onih koji su pomislili da ti je to pseudonim?

– "Pseudo" stvari ne volim i ništa na meni, ni u vezi sa menom, nije pseudo. Nema nikakve potrebe za tim. To je moje udato prezime.

Završila si Fakuletet političkih nauka i očigledno imala neke drugačije vizije u životu. Kako se rodila ideja o spisateljstvu?

– Htela sam da budem politički analitičar ili savetnik, ali sam zapravo najviše želela da se bavim bezbednošću koja je moja velika strast. Danas bezbednosti pristupam s nekih drugih strana i koristim je za pisanje. Interesuje me strah koji je sastavni deo bezbednosti, kako lične, tako i međunarodne. U svakom slučaju, oduvek je kod mene bila prisutna želja za pisanjem.

Da li ti je prva inicijacija bila neka pročitana knjiga?

– Ne, kod mene se to dogodilo stihijski. Mnogo sam volela da pišem još kao klinka u osnovnoj školi. Jednostavno, javi mi se neka ideja ili misao i ja to moram da zabeležim. Jeste da to pisanje nije imalo konkretnu svrhu, u smislu da sam davala nekom da čita, ali sam ipak pisala. Naravno da sam dosta čitala, da bih kasnije počela da pišem na engleskom jeziku za razne strane veb sajtove. Napisala sam do sada nekoliko hiljada članaka iz raznih oblasti. Akcenat sam pritom stavljala na tekst, a ne na sebe.

Da li si vodila računa šta čitaš?

– Nekako su sve te knjige spontano dolazile u moje ruke. Radoznala sam po prirodi i stoga nisam birala koje će štivo biti, pošto nisam isključiva i ne volim apriori sudove. Ako nešto nije kvalitetno, moram lično da se uverim u to i zato ne bežim od određenih knjiga.

Navedi imena autora koji su na tebe ostavili poseban uticaj?

– Na prvom mestu to je Milan Kundera, zatim Ivo Andrić čiju "Travničku hroniku" obožavam i svaki put se isto smejem dok je čitam. Dostojevskog volim i prilično me pogađa ono o čemu piše, a povremeno čitam prozu Čarlsa Bukovskog. Sve u svemu, moram da priznam da sam stalno u "društvu" autora koji nisu među nama i ubuduće ću to morati da promenim.

Koliko ti je bilo potrebno vremena da napišeš "Nepotrebna razmišljanja o potrebama"?

– Godinama sam sakupljala materijal iz jednostavnog razloga što je priroda knjige takva. Radi se o delikatnim, intimnim događajima u životima ljudi i neophodno je bilo da ih sačekam kako bi se otvorili. Prethodno sam morala da zadobijem njihovo poverenje. Uspela sam u tome i vrlo sam srećna zbog toga.

Ima li autobiografskih momenata?

– Nisam dovoljno vešta za autobiografiju koja naprosto nije moj fah. Osim toga, verovatno bi bila dosadno za čitanje.

Dakle, radi se osobama koje si lično poznavala?

– Tako je i to su informacije iz prve ruke. Identiteti svih likova su zaštićeni i da nije tako, knjigu ne bih ni objavila. Uglavnom, te priče zaslužuju da budu ispričane i nađu se u jednoj ovakvoj knjizi. Sam proces pisanja mi je predstavljao pravo zadovoljstvo.

U koji književni žanr bi svrstala svoje prvo literarno čedo?

– Niti je beletristika, niti je stručna literatura. Nazvala bih to analizom kroz pripovedanje, pošto bi ljudima sigurno bilo dosadno da čitaju analizu sa stručnom terminologijom. Mislim da sam skrojila sve kako treba da bi štivo bilo čitljivo i interesantno.

Kako si rešila problem izdavanja i plasmana knjige? Je l" bilo muke s tim?

- Nisam očekivala da ću imati toliko sreće i da će se odjednom pojaviti izdavači. I to dva izdavača.

Mora da si imala neku vezu?

– Nekad umem da kažem kako bi valjalo za neke stvari da sam imala vezu, međutim, posle ovog iskustva, ubeđena sam da je bolje što nisam. Ako se sam boriš za nešto, onda mogućnost neuspeha ne postoji. Naprosto, knjiga je nekako spontano došla do dvojice izdavača kojima se dopala. Odmah sam uvidela da je bolje da prva knjiga ima izdavača, kako bih izbegla problem zvani distribucija.

Jesi li zadovoljna nastupom na Sajmu knjiga? Da li si imala tremu u okruženju književnih vukova?

– Svaki početak je divan, a ja volim izazove i nikada se ne osećam kao da sam među vukovima. Čak i kad jesam, nemam svest o tome, što i nije tako loše. Ljudima ne pristupam na taj način.

Ima li sujete u svetu pisaca?

– Sujetnih ljudi ima svuda. Sujetni su čak i oni koji ništa ne rade, jer je sujeta negde u svakom čoveku i kada dođe na položaj i dobije neku moć, aktivira se taj njen okidač. E tad se najbolje vidi šta je čovek i to kroz onu Makijavelijevu tezu (Cilj opravdava sredstvo. prim.aut.) u koju verujem bez rezerve.

(Foto: mozzart sport)

U jednom intervjuu si izjavila da voliš i Gandija, čija filozofija baš i nema dodirnih tačaka s Makijavelijem. Kako ih spoji?

– Smatram da ne postoje nepomirljive stvari, suprotnosti se i te kako mogu pomiriti. Iz tog razloga sam rekla da bih volela da popijem kafu sa Makijavelijem i čaj sa Gandijem. To su dve strane moje ličnosti. Bar dve, a- ha-ha.

U jednim novinama je osvanuo naslov: "Seksi književnica na sajmu knjiga". Da li ti je zasmetalo to skretanje pažnje na tvoj atraktivan izgled?

– Meni apsolutno ništa ne smeta, sve je u očima posmatrača. Ako neko smatra da sam ja seksi, možda to nema veze sa mnom, nego on vidi nešto što ja ne vidim. I taj neko ima pravo da vidi seksepil ako želi, odnosno ako je u njegovoj svesti ili očima. Ne mislim da sam nešto preterano seksi, ajde sad da ne kažem da sam baš ružna, a-ha-ha. Bilo kako bilo, sve informacije sa strane procesuiram i razmislim o njima, posle čega ih ili uvažim ili odbacim. U svakom slučaju, poštujem svačije mišljenje.

I slobodu govora...

– Primetila sam da mi često mešamo slobodu govora i nekulturu. Sloboda govora nije ako ja tebe izvređam i svašta ti kažem, nego kad ti na fin, uljudan način objasnim zašto se ne slažem sa tvojim stavovima.

Zašto si promenila imidž? Imala si prilično dugu kosu.

– Pa možda iz razloga da proverim da li ću i sa kratkom kosom biti seksi, a-ha-ha.

Šta dalje, planiraš li da živiš od pisanja?

– Ja već živim od pisanja, tačnije jedne vrste veb menadžmenta, a od ovog pisanja videćemo šta će biti. Da budem iskrena, ovu knjigu nisam ni napisala da bih nešto zaradila, već da bi poruka doprla do ljudi. Potrudila sam se da kroz različite priče ponudim odgovore i ako samo jedan pasus bude nekom od pomoći, biću presrećna. I da se malo pohvalim, dobila sam veliki broj pozitivnih komentara, što me takođe veoma raduje. Već imam ideju i materijal za novu knjigu i počeću uskoro s radom na njoj.

Strahuješ li od eventualnih loših kritika?

– Ne. Kritika od kompetentnih ljudi može samo da koristi i učine me boljom.

Imaš li još neka interesovanja?

– Nedavno sam počela da sviram gitaru, ali nemam dovoljno vremena za vežbanje. Violinu i violončelo sviram od šeste godine, a posebno obožavam klavir, jer, kako u šali uvek kažem, taj instrument omogućava čoveku da udara po njemu i da na taj način proizvede nešto lepo.

Garantovano znaš i da pevaš!

– Da, da, znam da pevam i čak sam jedno leto, dok sam bila student, nastupala sa bendom i pevala džez i bluz. Stvarno smo bili dobri. Posedujem jedan sirov snimak koji odlično zvuči.

Dobro, Majo, ima li šta da ne znaš?

– Ima, a-ha-ha. Ne znam da igram argentinski tango, ali ga s instruktorom koji ima energije i živaca za mene, fanatično učim. Tango je divan.

Baviš li se s nekim vidom klasične rekreacije?

– Praktikujem trčanje deonice od 10 do 15 kilometara i uživam u gađanju iz pištolja. Naprosto, pucanje je za mene vrsta meditacije, pošto mora da se se usaglasi disanje, smirenost, čvrsta ruka i koncentracija. A kad sam bila mala trenirala sam karate.

POLITIKA JE ZANIMLJIVA KAD JE PRATIŠ SA STRANE

Odvajaš li neko vreme za prikupljanje informacija u vezi s političkim dešavanjima kod nas i svetu?

– Ja sam diplomirani politikolog za međunarodne odnose i politiku poznajem kako u fenomenološkom, tako i u praktičnom i u svakom drugom smislu. Baš iz tog razloga se i klonim politike. Politika je, ako je posmatrate sa strane, veoma zanimljiva stvar i tu se i zadržavam kad je ona u pitanju. I vrlo sam srećna što imamo takav odnos.

PIT-BULOVI SU ŽRTVE PREDRASUDE

Pisci obično imaju kućne ljubimce. Imaš li ih i ti?

– Imam štene argentinske doge i štene pit-bula kojih sam do sada imala nekoliko. Moram da kažem da su ti psi žrtva predrasuda kojima je ljudska rasa veoma sklona. Negde sam skoro pročitala izjavu čuvenog Milana Sezara u kojoj je dobro rekao kako su osamdesetih godina bili krivi dobermani, devedesetih nemački ovčari, dok su danas krivi pit-bulovi. A kad će ljude da okrive, na kraju je upitao. Pit-bulovi su veoma pametni, dobri za dresuru i odani. Kao što se borim protiv svih predrasuda, tako bih volela da se i ova bar ublaži, ako ne može da se razbije.

Piše: Milorad Plazinić

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.