Kristina Radenković, glumica i voditeljka - Fudbal je trauma iz mog detinjstva!

(Foto: mozzart sport)

TV lice najpopularnijeg kviza "Slagalica" pričala je o odrastanju uz oca Slobodana, potpredsednika FK Novi Sad, vratolomijama na skijama, ljubavi prema odbojci i mržnji ka fudbalu, te kako su nekada porodično pratili emisiju koju sada vodi i koliko je radeći, kroz kviz, naučila o sportu.

Otkako je počela da vodi TV kviz "Slagalica", atraktivna plavuša upisala se u listu zvezda prestonice. Na ulici je, kaže, redovno gledaju, ali ne i zaustavljaju. Desi se da joj klinci traže autogram, ali je uglavnom svi pozdravljaju preko nekih baka i deka. Uz vikend kaficu u snegom zatrpanom gradu, u kafeu "Drinka", priču smo počeli, naravno, baš od "Slagalice".

– To svakako jeste emisija koja mi je dala najviše medijskog prostora, to je kviz sa najdužom tradicijom, emituje se svaki dan i najgledanija je emisija u Srbiji. Uvek je kada se meri gledanost na jednom od prva tri mesta. Ali gleda je poseban soj ljudi, pa nisu navalentni – uz osmeh počinje priču za MOZZART Sport Kristina Radenković.

Jeste li vi u kući gledali Slagalicu?

– Tata Slobodan i ja smo je gledali. Bilo mi je mnogo smešno što se tata uvek smejao ljudima koji ne znaju. Sada, kada sam i sama u studiju, vidim zašto nešto ne znaju. Stresno im je. Prvi put dođu pred kamere, a 20 ljudi se šeta oko njih. Ipak je to drugačije nego kada kod kuće gledate kviz. Sećam se tatinih komentara kojima me mnogo zabavljao: "Vidi ove tupsone! Ovaj ne zna ništa... Kakvo kompromitovanje..."

Šta je u to vreme bila vaša uža specijalnost?

– Asocijacije. Ostalo kako-tako, a "Ko zna-zna" me je bilo stramota da igram. Desi se da ponekad znam odgovor na samo jedno pitanje.

A kako vam idu sportska pitanja?

– To je uglavnom poslednje pitanje u igri "Ko zna-zna" i vodeći Slagalicu dosta sam naučila o sportu.

I tu je otac bio bolji?

– Naravno, stari fudbaler, potpredsednik FK Novi Sad, znao je odgovore na sva sportska pitanja.

Jeste li išli na utakmice s njim?

– Kada sam bila mala, redovno me vodio. Zato i ne volim fudbal, jer sam s njim na stadionu provela, čini mi se, pola svog života. Grickala sam semenke i nikada mi nije bilo jasno zašto svi trče za loptom.

Otac vam se profesionalno bavio fudbalom?

– Ne, on je bio arhitekta, igrao je mali fudbali i u jednom periodu je bio potpredsednik FK Novi Sad. Bio je veliki fan fudbala, čak i kada se razboleo nije odustao od igre, bio je golman svoje ekipe.

Jesu li vas drugarice molile da ih upoznate s nekim od fudbalera FK Novi Sad?

– Ma kakvi... Nisam se ja hvalila time šta moj tata radi. Nikada to nisam pominjala, jer fudbal je uistinu trauma iz mog detinjstva. Stalno sam bila s njim na stadionu. Najviše sam volela proleće. Tada tamo postave luna park, pa sam imala gde da gubim vreme dok je on na utakmici.

Da li je vas otac nagovarao da nešto trenirate?

– Naravno. Vodili su me na tenis dok ih trener nije zamolio da me više ne dovode, jer sam mnogo lenja i neću da trčim.

Zar je bila baš takva katastrofa?

– Stalno su nas terali da skupljamo loptice i pitala sam se kakve to uopšte ima veze s tenisom? Zašto da trčim za tim lopticama? A kada me nešto ne zanima, umem da budem baš lenja. To je bio jedini roditeljski pokušaj da naprave sportistu od mene. Kasnije sam sama odabrala džez balet i igrala ga do 16. godine.

Zato što nije bilo loptica?

– Da, nisam morala da trčim za njima, a volim da igram...

A odete li sada ponekad u teretanu?

– Ne mogu, mnogo mi je dosadna teretana. Do nisu počela ova česta snimanja, išla sam u Akademiju Kočević. Ići ću i dalje, ali sada ne mogu da se nateram posle celog dana snimanja. Oni imaju program koji mi najviše prija.

(Foto: mozzart sport)

Jeste li u kući bili podeljeni na Zvezdu i Partizan ili ste se svi povinovali očevoj direktivi?

– Nismo mi u kući bili neki veliki navijači. Ako bih baš morala da se odlučim, rekla bih Partizan. A tata je navijao za FK Novi Sad i svoj klubić malog fudbala...

A bilo je u FK Novi Sad nekih fudbalera koji su kasnije prešli u veće klubove...

– Nikoga ja tu nisam gledala, nikada me fudbaleri nisu privlačili. Više su me interesovali košarkaši i rukometaši, pa ko mi zapadne...

Da li je u pitanju visina?

– Nije, više averzija prema fudbalu zbog stalnog boravka na terenima. I kada odemo na selo, u Bumbarevo Brdo, a svako leto sam tamo provodila mesec dana, odmah do kuće je bilo igralište FK Partizan... Strašno... Ne podnosim fudbal, ne znam ime niti jednog fudbalera...

Uz toliku averziju sve miriše da ćete se udati za nekog fudbalera?

– Nema šanse. A i nemam gde da upoznam fudbalera.

Kako je došlo do toga da upišete glumu?

– U srednjoj sam bila u francuskoj dramskoj sekciji, a potom sam bila kod Milana Pletana Plendže, asistenta profesora Pere Banićevića, koji u Novom Sadu drži čuvenu dramsku sekciju odakle su ponikli mnogi glumci. Dosta mi je pomogao, kako se u glumi kaže, otvorio me. On me je i nagovorio da upišem glumu. A i kao mala sam pokazivala sklonosti ka njoj, uvek prva recitovala, prva pevala... Neprestano sam nekog imitirala. Skupe se mamine drugarice, pa naručuju: "Imitiraj ovoga, imitiraj onoga..."

Koja pevačica vam je bila omiljena, koju ste najbolje imitirali?

– Moja čuvena tačka bila je Lepa Brena. Kako se ona pojavi na televiziji, ja sam oblačila svoju posebnu suknju.

Srebrnu, kao Brenine čuvene vruće pantalone?

– Ne, moja je bila plava, mini, na žute i crvene na tufne. Katastrofa.

Koja vam je njena pesma, onako, baš išla?

– Mislim daje bila "Mile voli disko"... Ne sećam se šta još, ne slušam narodu muziku i sramota me koliko ne znam. Zapravo, moji nisu slušali tu vrstu muzike, pa otuda ni ja ne znam. Odatle ni sada ne volim kafane, tamburaše, ne uživam u toj vrsti muzike...

Kako onda vodite "Šljivik", emisiju narodne muzike na RTS-u?

– "Šljivik" je ipak nešto drugačije. Tu se pevaju izvorne narodne pesme koje dobar deo ljudi nikada nije ni čuo. To je, shvatila sam vodeći "Šljivik", jedna posebna nauka. Pre mi nije bilo jasno zašto ljudi studiraju Etnomuzikologiju, a sada i sama znam kako su nastajali koji instrumenti... "Šljivik"je emisija koja zaista neguje našu tradiciju, prosto me u prvoj sezoni snimanja bilo sramota koliko ne znam.

Ih, sigurno ima nešto što se bar pevalo kod bake i dede na slavi?

– Ma, ne! U selu "prolazi"samo turbo folk, a u "Šljivik" dolaze kulturno-umetnička društva, bave se time godinama, prenose znanja sa kolena na koleno...

Ako vas i vaše drugarice kao tinejdžerke nisu interesovali sportisti, da li su vam glumci bili interesantni?

– Nisu ni oni. Jedno vreme sam pratla veliki uspeh odbojkaša Vojvodine i znala sam imena svakog igrača. Bio je to zlatni period 1994-95, kada je Vojvodina postala popularna zbog odbojke. Išli smo na sve utakmice i to nas je baš radovalo. Naravno, bilo je drugarica koje su se zaljubljivale u neke odbojkaše. A nisam ja neki tip da mi dečko mora biti sportista, zato sam valjda uvek i završavala sa sportistima. Kada ih ne juriš, ne zanimaju te, onda ti dođu.

(Foto: mozzart sport)

Ko vam je od kolega glumaca bio neka vrsta uzora, bolje reći koga biste izdvojili po nečemu?

– Nebojša Glogovac je neprevaziđen. I tu bih stavila tačku. On je kralj glume, kako na filmu, tako i u pozorištu.

Da li biste se, kada bi se ukazala neka dobra ponuda, vratili glumi?

– Snimala sam nekoliko serija na RTS-u, ali svesno sam to presekla. Znala sam da rad na televiziji dovodi do toga da sam u umetničkom smislu završila karijeru. Dugo sam bila u pozorištu, dosta sam igrala i prelomila sam. Nekada sam mislila da bih umrla da nema pozorišta, a sada i ne razmišljam o predstavama.

Ima li, nakon ovih nekoliko godina otkako ste se iz Novog Sada preselili u Beograd, nešto na šta nikako ne možete da se naviknete u srpskoj prestonici?

– Nema. Mnogo sam ga zavolela, a pre sam govorila da je Beograd grad u kome nikada neću živeti. Moj tata je iz Beograda i on ga nije voleo. Od njega mi je prešlo da govorim da ne volim Beograd. Imala sam averziju: siv, velik, kada kod bake dođem na nekoliko dana, nikako da zapamtim gde je šta... A sad sam se zaljubila u njega. Pre sam svaki vikend bežala u Novi Sad, a sada me ne mogu naterati da odem.

Ono što sve interesuje jeste da li je Milka Canić pričljiva osoba. Mi svi, svako veče, čujemo samo njeno, već legendarno, "dobro veče".

– Milka Canić je kraljica! Meni je toliko žao što kaže samo "dobro veče". Kada je posle snimanja vozim automobilom, svi mi skaču na kola. A kada bi ljudi tek znali kakva je, bila bi još popularnija. Ona je neverovatno zabavna. Kada ona govori, ne izgovara psovke, već ih tako kulturno upakuje, da je to presmešno. Od svih nas koji radimo "Slagalicu" Milka ima najviše "nepristojnih" ponuda, a-ha-ha.

Piše: Biljana Bošnjak Draganović

izvor :