Milutin Milošević, glumac - Mislio sam kako treba da glumim tipa s fantomkom!

Milutin Milošević (Foto: mozzart sport)

Glavna uloga u filmu "Beogradski fantom", u kojoj je tumačio autentičan lik Vlade Vasiljevića, beogradskog šmekera, koji je te davne 1979. godine na trgu Slavija ponoćnim vratolomnim vožnjama ukradenim "poršeom" izluđivao narodnu miliciju, najavila je Milutina Miloševića kao novu potencijalnu zvezdu srpskog filma. Harizmatični Čačanin, buntovničkog izgleda, preko noći je stekao takvu reputaciju, iako u ovom ostvarenju nije izgovorio nijednu reč, a kamoli repliku, što je njegovom talentu, u očima kritičara, dalo naročitu dimenziju.

Na krilima dobro obavljenog posla, nedugo zatim, uhvatio se u koštac sa zahtevnim rolama koje su mu dodelili režiseri u filmovima "Sveti Georgije ubiva aždahu" i "Uber life". A da je zaista dečko koji obećava, beogradskoj publici konstantno dokazuje i na pozorišnim daskama BITEF teatra i Narodnog pozorišta.

Na početku razgovora za MOZZART Sport Milutin se prisetio gimnazijskih dana, za vreme kojih mu je kliknulo da upiše glumu i na taj način pobegne od "velikih knjiga":

– Ideja o upisu Akademije i odabiru glume kao profesije desila se u srednjoj školi, u drugom i sve više trećem razredu gimnazije. Gluma mi je delovala kao jedino što me zanimalo toliko da se bih se time studiozno bavio. Mislim da se ni na jedan drugi fakultet ili školu ne bih dovoljno koncentrisao i na kraju diplomirao. Imao sam paniku od velikih knjiga.

Da li si bio u dilemi šta da radiš, pošto si verovatno bio svestan činjenice da se posle diplomiranja mali broj glumaca u potpunosti afirmiše?

– Kada sam otišao na konsultacije koje se održavaju pred prijemni ispit, tadašnji asistent naše buduće profesorke upozorio nas je kako se od 12 ljudi koji upišu Akademiju dvoje na kraju, posle dužeg niza godina, bave tim poslom. Tako da sam znao da sigurno neće biti baš opušteno kad diplomiram.

Na čijoj klasi si bio, s kojim kolegama i po čemu pamtiš prve studentske dane, a po čemu one završne?

– Bio sam u klasi kod profesorke Gordane Marić sa još 11 kolega. Prve dane pamtim uglavnom po raznim dobrim stvarima, ali i upoznavanju s onim što nisam imao predstavu da je zapravo gluma. A kraj studiranja mi je ostao u sećanju po odlasku u Meksiko na Festival dramskih škola.

Da li se vremenom tvoji glumački uzori menjaju ili ih možda nisi ni imao?

– Imao sam, a i dalje imam glumce koje volim da gledam. Međutim, nisam imao idola u klasičnom smislu. Ono "da sam hteo da budem kao on kad porastem", ali ima dosta njih od kojih može mnogo da se nauči.

Šta je presudno za dobijanje posla: suvi talenat koji ne može da ostane neprimećen, sreća da se u pravo vreme nađeš na pravom mestu, preporuka ili smatraš da je institucija kastinga zaživela i u Srbiji i da najbolji dobijaju najbolje uloge?

– Mislim da je sve to zajedno ponekad neophodno da bi ulogu dobio. Ali ipak verujem u to da ukoliko imaš neku potrebu koju možeš da artikulišeš kroz osobine nekog karaktera, neminovno će ti takva uloga ubrzo i doći.

Da li si u startu predosetio kako je uloga u "Beogradskom fantomu" kao stvorena za tebe?

– Nisam, jer u tom trenutku nisam imao nikakvog posla i kada mi je drug pomenuo da će me verovatno zvati na kasting i da rade priču o nekom fantomu, ja sam zamislio nekog tipa sa "fantomkom" i bio srećan. Ma super, samo oči da mi se vide, sve može. Kasnije sam shvatio o čemu se radi, koja je priča u pitanju i oduševio se naravno. Ali, srećom, tek pred premijeru sam imao najveće uzbuđenje i odgovornost, jer je taj čovek postojao.

Već na početku karijere si dobio priliku da od glumačkih oružja koristiš samo mimiku lica, što je obično privilegija starih asova. Kako si uvežbavao ovu ulogu?

– Prvo, kada sam se upoznao s rediteljom, razgovarali smo o koncepciji filma i osobinama lika. Imali smo probe, rekao mi je sve što zna i dao mi je da pogledam nekoliko sati materijala koji je snimljen za dokumentarni deo filma, snimljen sa ljudima iz okruženja Vlade Vasiljevića. I tako sam, prikupljajući što više informacija, počeo.

Da je Fantom u filmu trebalo da izgovori bar jednu rečenicu, kako bi ona glasila?

– Meni je ovako najbolje, bez ikakvog teksta! Mislim da tako koncipiran film to i zahteva i da bi višak bio da on bilo šta kaže. Mnogo bi veliki značaj dobila ta jedna rečenica u tolikom odsustvu teksta.

U kojoj meri ti je iskustvo iz "Fantoma" bilo od pomoći kad si snimao sledeći film – "Sveti Georgije ubiva aždahu"?

– Što više snimanja doprinosi da glumac bude u dobroj formi i kondiciji. Tako je isto i u pozorištu, kada si češće na sceni, kao glumac se osećaš bolje i zaista možeš da poveruješ da ti je to profesija, a ne hobi.

Uživaš li više dok radiš u pozorištu ili kad si pred filmskim kamerama?

– I jedno i drugo mi predstavlja izazov dovoljno veliki i nisam siguran da bih mogao, ako bih morao da se odlučim, šta mi donosi više uživanja.

(Foto: mozzart sport)

U kojim predstavama i gde trenutno igraš?

– U Bitef- u igram u dve predstave – "Patriotik hipermarket" i "Fakebook", a u Narodnom pozorištu u "Zlim dusima" i u predstavi "Krunska 54". To su trenutno aktivni naslovi na repertoaru.

Jedan od najpoznatijih Čačana u Beograda, scenarista i režiser Puriša Đorđević, svojevremeno je igrao fudbal u Borcu. Jesi li i ti ispoljavao talenat za neki sport?

– Sada više nego kao klinac. Trenirao sam kao mali sve pomalo: tenis, karate, a najviše košarku. Ona je u Čačku neizbežna i igrao sam basket na košu ispred zgrade. A fudbal sam počeo da igram tek s ekipom filma "Beogradski fantom" i nastavio doskora svake nedelje.

Šta te u glavnom gradu na jedan izvede iz takta, a šta te obično oraspoloži?

– U svakom, pa i našem glavnom gradu – ljudi. Sad ovako na prvu loptu, ali mnogo je korisnije i zato se trudim da me češće oraspoloži i lepo iznenadi ono što vidim.

Odlaziš li u Čačak kad se umoriš od beogradske vreve?

– Da, kada imam vremena i to je najčešće leti.

Gledaš li televiziju i imaš li omiljene emisije?

– Nemam televizor u kući!

Kako sebe zamišljaš za 10 godina?

– Uh, teško pitanje, ne znam ni kako zamišljam sebe večeras. Ali voleo bih da radim posao koji me u tom trenutku najviše čini srećnim, uz dobre, vredne i talentovane ljude. I možda da, ako bude moguće, provodim više vremena na moru u dobrom društvu.

SLATKE MUKE NA SNIMANJU

Šta bi rekao o angažmanu u prvom srpskom interaktivnom filmu "Uber life" i ulozi koja je pisana specijalno za tebe?

– To da ulogu pišu samo za mene je veliko zadovoljstvo i čast, iako je to bilo jedno od napornijih snimanja koje sam do sada imao, a bilo je posle "Svetog Georgija" i svih godišnjih doba koje smo na tom snimanju preživeli. "Uber life" je fizički bio naporniji posao, zbog scena borbi koje su ponavljane više puta zbog uglova kamere. A naročito teško bilo je podvodno snimanje. Ali, bez obzira na sve, to su bile slatke muke. Drago mi je da je taj eksperiment napravljen i da sam bio deo toga.

Piše: Milorad Plazinić

izvor :