Izvor: Mozzart sport | Ponedeljak, 05.11.2012.| 15:41

Aleksandra Jeftanović, TV voditeljka - "Loženje" na fudbalere je deo bezveznog folklora

Aleksandra Jeftanović (Foto: mozzart sport)

Atraktivna voditeljka Televizije Pink za Mozzart sport priča o odrastanju u Šapcu, Beogradu devedesetih, profesionalnim počecima i otkriva kojim će se temama baviti u sve popularnijoj autorskoj emisiji "Pink target"

Prva sećanja koja je vezuju za televiziju dolaze iz najranijeg detinjstva, kada je opčinjena serijom "Vruć vetar", koju su netremice pratili njeni ukućani, najozbiljnije izjavila: "Kada porastem biću Vesna Čipčić!" Kao devojčica bila je fascinirana holivudskim divama Gretom Garbo, Elizabetom Tejlor i Natali Vud, međutim u to vreme nije znala da će se i sama jednoga dana pojavljivati na televiziji.

Bilo joj je dvadesetak godina kada je na nagovor, u to vreme najbolje drugarice, a kasnije i kume, otišla na audiciju za voditelje na televiziji Pink. Pošto je mrzelo da čeka, ušla je preko reda na "neku foru", onako bez šminke, u farmerkama, starkama i nekoj najobičnijoj majici. Da joj nije uspelo, kaže, istoga trenutka bi se okrenula i otišla. Tako je između 1.500 kandidata baš ona izabrana za voditeljku emisije "Siti".

Danas Aleksandra Jeftanović, jedna od najatraktivnijih voditeljki na malim ekranima, iza sebe ima 16-ogodišnju novinarsku karijeru, u koju je, kako kaže, smestila sve što je želela dodajući da izazova ipak ne manjka. Ovih dana je gledamo u autorskoj emisiji "Pink target", u kojoj na sasvim originalan i pre svega nepretenciozan način raspliće aktuelne teme. Uz opasku da je prezadovoljna dosadašnjim rejtinzima i celokupnom realizacijom, u jednom beogradskom kafiću otkriva nam kojom će se temom baviti u sledećoj emisiji:

– U sledećoj emisiji, koja pada na moj rođendan, baviću se temom straha od starenja, brzog prolaženja života i vremena. Nije istina da se samo žene opterećuju godinama. To je univerzalni, ljudski osećaj – objašnjava nam nasmejana Aleksandra i dodaje da bi se od holivudskih zvezda, u ovoj temi, možda najbolje snašla Demi Mur.

– Ona bi bila idealna za razgovor na ovu temu. Inače, interesantno je da sam do sada radila dve emisije sa anonimnim ljudima i da su obe imale sjajan rejting, čak bolji od nekih u kojima su gostovale estradne ličnosti. Gledaoce, pre svega, interesuju dobre priče. Ovo je idealno mesto da parafraziram Ivu Andrića: "Neverovatna je nežnost sa kojom ljudi govore sami o sebi"... Mislim da je to vreme prošlo. Ljudi su željni da na malim ekranima vide stvarni život.

I lepe voditeljke... Važite za jednu od najatraktivnijih. Kako održavate dobar izgled?

– Trčim, šetam, radim neke od aerobnih vežbi u teretani...Vežbam jogu. Od četiri osnovne vrste joge najviše mi prija ona najdinamičnija. Dobra je za istezanje, vretenasto oblikovanje mišića, balans tela i duha. Moj pokojni deda Momčilo, pored kojeg sam odrasla, svako jutro je disciplinovano radio jogu. Uz njega sam stekla prva saznanja o jogi koja sam kasnije upotpunila iz knjiga čuvene Jasmine Pulje.

Kako stojite s sportovima? Da li barem pratite neki?

– U mojoj kući su svi navijali za Partizan. Interesantno je da sam sticajem okolnosti ceo život pratila fudbal i da ga evo i dan-danas pratim, iako ga nikada istinski nisam volela. Odrasla sam s dedom koji je obožavao sport. I moj sadašnji partner ga prati... Potpuno mi je nezamislivo da muškarac ne voli sport. Inače, odrasla sam u Šapcu, rukometnom gradu. Sa dedom sam najradije išla na košarkaške utakmice. Bilo je to zlatno vreme košarkaškog kluba Partizan, koje je obeležio Aleksandar Đorđević. Uzgred, u svemu sam srčana, pa i u navijanju. Otud mi se često desi da odustanem od gledanja utakmice samo da se ne bih nervirala. U takvim trenucima obično odem da perem sudove ili jednostavno radim bilo šta drugo kako bih se zamajala.

Pomenuli ste dedu uz kojeg ste odrasli. Bilo je to u Šapcu?

– Moj deda Momčilo mi je bio i ostao jedini autoritet u životu... I danas sebe smatram prvenstveno Šapčankom, iako sam veći period života provela u Beogradu, jer sam u tom gradu sazrela i stekla neka važna saznanja o životu. Moje detinjstvo je bilo lepo, ušuškano, sigurno, sa tradicijom nedeljnog ručka, odlazaka u pozorište, čitanja knjiga. Mnogo vremena i ljubavi su baka i deka uložili u mene. Dok je baka svoju ljubav iskazivala preko hrane, deka je bio stub kuće i apsolutni autoritet. Nakon rata, u kojem je izgubio brata, oženio se mojom bakom i njih dvoje su pored svoje odgajali i decu dekinog brata. Bio je načelnik Uprave državne bezbednosti, penzionisan zajedno s Aleksandrom Rankovićem. Nikada nije mirovao. Imao je običaj da ustane ujutru, odradi jogu, uradi sve šta treba i onda i po dvadesetak kilometara vozi bicikl. Jednom reči, muškarac starog kova.

(Foto: mozzart sport)

Po završetku srednje škole dolazite u Beograd. No, kod vas nije bilo one uobičajene provincijske fascinacije glavnim gradom?

– Te vrste fascinacije nikako nije moglo da bude, jer sam često dolazila u Beograd. Ili u šoping, ili sa mamom u vikend posete njenim prijateljicama... I prva simpatija mi je bila iz Beograda. Imala sam, međutim, fascinaciju kada sam kasnije, devedesetih, u vreme sankcija otišla iz Beograda u inostranstvo. No, to je već druga priča.

S obzirom na porodičnu tradiciju, od vas se nekako očekivalo da u Beogradu upišete Pravni fakultet?

– Svi sa tatine strane su pravnici. Bilo je logično da upišem prava, iako to nikada nije bio moj izbor. Upisala sam studije u Beogradu, ali sam istovremeno radila i na radiju u Šapcu. Naime, u vreme suludih ratnih godina čitav sistem vrednosti se drugačije pozicionirao, i na površinu su isplivali neki drugačiji ljudi. Od svega toga jedna sjajna ekipa ljudi, u kojoj sam se i sama obrela, sklonila se u taj otvoreni radio u Šapcu. Baš u to vreme, jedan dan, pozove me moja buduća kuma, tada jedna od najboljih drugarica, da skoknemo do Beograda, uz opasku zašto je ne pitam kojim povodom idemo? Uzvratila sam joj da sam mislila da idemo da kupimo nešto. Tu mi ona objasni da televizija Pink, koju, uzgred budi rečeno, u to vreme nisam ni imala kod kuće, pravi audiciju za voditelje. Na audiciji sam se pojavila bez šminke, u farmerkama, starkama i nekoj najobičnijoj majici. Mrzelo me je da čekam, pa sam na neku foru ušla preko reda. Da mi nije uspelo, istoga trenutka bih se okrenula i otišla kući. Tek kada sam kroz dva dana saznala da sam izabrana između 1.500 kandidata, javila sam mojima da u Beograd ustvari nisam išla u šoping, a-ha-ha

Gde ste se oblačili tih devedesetih?

– Bile su to strašne godine kada se, na primer, dezodorans nabavljao iz Mađarske, a kupovao na tezgama u Bulevaru. Sećam se da je mama išla u Segedin da nabavi dimljeni sir i da mi kupi"nivea" mleko... E u takvo vreme smo mi koji smo radili izuzetno popularnu i potpuno drugačiju emisiju "Siti" imali sreće da putujemo, da sebi priuštimo nešto što roditelji nikada ne bi mogli da nam priušte. Neću nikada zaboraviti kada nam je kao voditeljima emisije stigao prvi džak stvari iz tada popularnog "Gasa" da ih reklamiramo. Uz sve to sam i uživala u svom poslu. Istovremeno sam se zabavljala i radila.

Koju ste muziku slušali, gde ste izlazili?

– Nisam slušala popularnu muziku devedesetih, baš kao ni narodnjake. Ustvari niko živi nije slušao narodnjake. U mojoj generaciji smo se delili na one koji slušaju kul muziku i one koji slušaju domaći pop iz osamdesetih. Ja sam bila među ovima prvima, koji su obožavali rok stvari iz sedamdesetih: grupu Dors, Dženis Džoplin... Za mene je Džim Morison bio najbolji frajer na svetu! Te ’96, kada smo počeli da radimo "Siti", pojavili su se sjajni domaći mejnstrim bendovi poput Plejboja, K2, Montenigersa, Li mena, Tap 011... U tom trenutku smo imali dobru scenu i slušala se mnogo bolja muzika nego danas. Izlazili smo u "Zvezdu". A pošto mi je praktično posao bio da izlazim, bio je jedan period od možda dve godine u kojem doslovce nisam u kuću ulazila, a-ha-ha. Išli smo i u "Industriju", čuveni klub "Četiri sobe". I dan-danas kada vidim jednog od vlasnika tog kluba Đorđija Stajkića imam običaj da kažem: "Evo ga čovek kojem sam dala svoju mladost!"

Uz koje filmove je rasla vaša generacija?

– Sećam se u osnovnoj školi pidžama žurki koje sam pravila vikendom sa drugaricama. Uzele bismo gomilu filmova iz videoteke i onda ih jedan za drugim gledale po celu noć. Bila sam možda osmi razred kada sam gledala "Drakulu" i izjavila da je to najlepši ljubavni film koji sam gledala u svom životu! Malo kasnije, u jeku sankcija, nisam propuštala najnovije blokbastere koje je prikazivala televizija "Politika". Sa spiska omiljenih trenutno mi padaju na pamet ostvarenja "Blejd Raner", "Tru Romens", "Fajt klab"... Ne mogu da zamislim kako žive ljudi koji ne vole filmove, muziku, knjige... Mora da je takvim ljudima život prazan i bez boja.

Sećate li se snimanja prve emisije "Siti" na Pinku?

– To prvo snimanje je trajalo veoma dugo, a-ha-ha. Naime, ja uvek govorim ono što mislim u tom trenutku i ne pripremam se mnogo. Mogu da napišem teze, ali nisam od onih koji s papira čitaju svaku reč koju će izgovoriti. Tokom tog prvog snimanja, em me je pojela trema, em je trebalo da govorim tekst koji nije moj, a meni je uvek interpretacija tuđih reči predstavljala veliki problem. Sećam se da je kamerman bio moj kolega Mane Šijan i da sam pomislila: "Bože, ovome se sto posto po glavi vrzma nešto u fazonu ’Ova će brže izaći nego što je ušla‘"! Onda sam ukapirala da treba da kažem da mi tako ne ide i da radim kako mi je lakše. I sve je ispalo kako treba.

Koliko su se u televizijskom poslu promenila pravila igre od kada ste počeli da se bavite voditeljskim poslom?

– Danas se sve meri rejtingom. Eto to je jedina promena.

Dugo ste radili izuzetno gledan rijaliti šou program "Farma". Koji sukob iz te emisije nikada nećete zaboraviti?

– Svaki rijaliti program po svojoj definiciji igra na ljudske slabosti i koncipiran je kao klasičan zatvor, bez sata, dakle vremenske odrednice, što ne može da nema psihološku pozadinu. Meni je, recimo, strano da neko može do te mere da izlaže svoj život javnosti. Ja ne volim ni da pričam o svom privatnom životu, a kamoli da me snimaju 24 časa. No, poštujem izbore drugih. Interesantno je i da skoro svi učesnici rijaliti programa ostanu negde u glavi zarobljeni u tom vremenu, misleći da je to nešto veoma važno! Ne shvataju da se brzo živi i zaboravlja i da rijaliti treba da shvate kao dobru zabavu ili način da nastave estradnu karijeru.

(Foto: mozzart sport)

Jedno vreme ste živeli u Madridu. Šta vas je nagnalo da se vratite u Srbiju?

– Prvo sam jedno vreme živela u Sloveniji, pa u Madridu. Slovenija je kao mala Švajcarska, u kojoj je sve organizovano "pod konac" – od trave do glave svakog Slovenca koji ima petogodišnji plan. Španija je, s druge strane, monumentalna! U Madridu tačno možete da osetite da je to nekada bio u svakom smislu i segmentu centar sveta. Ono što mi je nedostajalo bili su moj posao, porodica i prijatelji. Ja sam od onih ljudi koji se ne određuju prema tome gde im je udobnije. Ja se vezujem za ljude, a ne za mesto. Nisam mačka, a-ha-ha.

PREDRASUDE O NOVINARKAMA

– Veoma volim da putujem i uvek se trudim da na svojim putovanjima spojim lepo i korisno. Tako sam prošle godine bila na utakmicama na stadionu Barselone i Real Madrida i čuvenoj Mestalji u Valensiji. Uzgred, imam dioptriju minus dva i ne vidim ništa, te i da sam htela, nikada nisam mogla da budem jedna od onih žena koje pikiraju nekog fudbalera na terenu, pa zbog njega gledaju utakmicu. Šalu na stranu, uvek mi je loženje na fudbalere bilo deo nekog bezveznog folklora. Inače, ne podnosim predrasude o ženama koje se bave novinarstvom, a kojih ima prilično... Naročito onu, prema kojoj novinarke navodno koriste svoj posao ne bi li se upoznale sa frajerima. To je totalno suludo!

OGNJENA I MENE VEŽE KUMSTVO

Sa Ognjenom Amidžićem se družite od osnovne škole. Kakav je bio kao dečak?

– To poznanstvo ima izvesnu predistoriju. Naime, moj i Ognjenov deda su iz istog sela, a vezuje nas i staro kumstvo. Nas dvoje smo intenzivno počeli da se družimo u petom razredu osnovne škole. On je već tada bio šmeker, jedan od četvorice glavnih mangupa u našoj generaciji. Sećam se da ga je interesovao sport. Bavio se rukometom, bio je duhovit, radoznao i dobar dečko.

Piše: Katarina Vuković

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.