Izvor: Ekonomist magazin | Petak, 20.01.2012.| 14:45

Velimir Bata Živojinović, glumac - Život bez dublera

Žanrovski se nije opredelio da bude filmski "ratnik", kako ga gledaoci najčešće pamte, ali je imao sreće da oni budu posebno uspešni. Nije na sve svoje filmove ponosan, ali ih se i ne stidi. Najmanje je zadovoljan kako se pokazao u ljubavnim filmovima, za koje mu je nedostajalo životno iskustvo koje bi pretočio u filmove

Velimir Bata Živojinović ni posle više od pet decenija na filmskom platnu ne gubi elan.

Nedavno je završio snimanje filma "Led" po scenariju Radoša Bajića, iz štampe uskoro izlazi monografija u koju će biti uvrštena 333 njegova filma, a u toku je i snimanje autobiografskog dokumentarca pod nazivom "Jednostavno Valter", u režiji Andreja Aćina.


"Do sada je završeno više od pola posla. Bili smo na Kubi pa ćemo ići u Kinu", kaže Bata i dodaje da bi najbolje bilo da u kineskim medijima uopšte ne bude objavljeno da dolazi. Njegova popularnost u Kini vremenom je nadrasla puko obožavanje i prerasla u mit. Mnogo toga su mu Kinezi nudili da postane njihov građanin, ali on to ipak nije prihvatio.

Kaže da su u toj zemlji i sada aktuelne srpske komedije. To, smatra on, pokazuje da je "Kinez smešan koliko smo mi smešni i tužan koliko i mi". "Pokazalo se da je reč o istoj ljudskoj psihologiji. Ima mnogo bliskosti između nas i razumemo dobro jedni druge. Oni nas obožavaju, a da mi to i ne znamo", kaže Bata.

Komičar u ratničkom odelu

U karijeri je snimio oko 350 filmova. Od toga, 333 će se naći u njegovoj monografiji. Za onih 17 koji su izostavljeni, kaže da je reč o vesternima snimljenim u Nemačkoj za koje ovde niko ni ne zna da su snimljeni. Nikada u karijeri mu nije bila potrebna podrška sa strane jer se, kako kaže, nametnuo. Nije na sve svoje filmove ponosan, ali ih se i ne stidi. Na pitanje kako se uopšte desilo da se njegov životni put ukrsti sa glumom, Bata Živojinović kaže da se sve desilo sasvim slučajno. Rođen je 1933. godine u selu Koraćici na Kosmaju, gde živi i danas. Televizija u to vreme nije postojala, a ni bioskopi, tako da naš sagovornik nije ni znao da postoji glumačka profesija.

"U to vreme sam čuvao ovce. Kada sam prvi put bio u bioskopu u Beogradu, pogrešno sam sedeo. Seo sam na pod ispred prvog reda u sali. Desilo mi se i da sam čuvao ovce nasred Terazija u uniformi milicionera. To je bio moj prvi film. Dakle, prvi glumački posao mi je bio ono što znam da radim. Onda je došao pravi milicioner i pitao me: Kolega, šta je ovo? Šta će ove ovce ovde?"

Kasnije je prvi posao dobio baš u miliciji i radio kao milicioner dve godine. Kad je otišao u penziju, zbog toga je dobio beneficirani radni staž.

Kao klinac je, kaže, sa svojim društvom lunjao po Beogradu, gde su jednom prilikom videli parter zgrade u kojoj je bio bioskop "Balkan". To je bila prekretnica.

"Prozori su bili otvoreni. Vidimo neke ljude koji unutra rade nešto što sam prvi put u životu video. Nisam znao šta rade. Muškarci i žene se jure, grle, biju se, ljube se, Bože me sačuvaj. Mi smo stajali i smejali se. Onda su oni prekinuli to što su radili i rekli nam ’Deco, molimo vas, ili se sklonite odatle ili uđite unutra’. I celo moje društvo je otišlo, a ja sam ušao unutra", kaže Živojinović.

Ispostavilo se da je to bila dramska sekcija KUD "Branko Krsmanović". Glumci su zapravo bili jedna od prvih klasa na Akademiji i u Balkanu su imali probe. Ta klasa je kasnije osnovala Beogradsko dramsko pozorište, a među njima su bili Soja Jovanović, Radoš Novaković, Mija Dedić kao i sijaset sjajnih glumaca poput Ljube Tadića, Olivere Marković, Olgice Stanisavljević…

Neko vreme posle ovog prvog kontakta sa glumom ništa se nije dešavalo. Međutim, na jednoj od vračarskih igranki, na kojima je vladao princip "dame biraju", Bata Živojinović, ponovo slučajno, dolazi do svoje prve prave prilike da se otisne u glumačke vode. "Nikada me niko nije birao na tim igrankama. Ostajao samo da sedim i jednom prilikom osetim kako mi šuška nešto ispod noge". Bile su to neke stare novine. U njima je pisalo da se raspisuje konkurs za glumačku školu u Nišu.

"Konkurisao sam i počelo je vrlo nesrećno. Posle godinu dana su me najurili, jer sam bio najgori u grupi. Prešao sam u Novi Sad, završio sam drugu godinu, ali su me i oni najurili. Treće godine je škola u Nišu rasformirana, pa sam ponovo išao u Novi Sad, a u međuvremenu sam konkurisao na tadašnjoj Pozorišnoj akademiji u Beogradu. Odbijali su me tri puta", priča Živojinović o svojim glumačkim počecima.

Hod po ivici

Na pitanje zašto ga pamte uglavnom po ratnim filmovima, Bata kaže da oni nisu pečat njegovog života, ali da je "imao sreću da su to bili uspešni filmovi". "To su filmovi u kojima nema politike iako su bili ratni, ali se jasno znalo ko protiv koga ratuje. Kada bih ja birao, prevaga bi bila na ovim drugim filmovima, koji nisu forsirani. Žanrovski se nisam opredelio da budem ratnik. Meni su najdraže komedije, jer sam njih najviše snimao", objašnjava on.

U karijeri mu, kako kaže, ništa nije bilo teško. Svojim najneuspešnijim filmovima smatra ljubavne filmove. Smatra da nije imao dovoljno životnog iskustva koje bi pretočio u te filmove, a ono se naročito vidi u detaljima. "U privatnom životu nisam takav. I jednostavan i složen u isto vreme, kao što je i život", napominje kroz smeh.

Jedan je od retkih glumaca koji nije dozvoljavao da ga na snimanjima zamenjuju kaskaderi i dubleri. Gotovo da nema kosti koju nije lomio bar jednom, a povređivao je čak i kičmu. Za brojne situacije uvideo je da su bile teške, bolne, ranjive, dovodile do fizičkog oštećenja organizma i mogle da budu smrtonosne tek kada je sve bilo završeno.

"Nisam to morao da radim, ali sam logično razmišljao: ako gledalac prati junaka koji ide prema sceni koja će biti izuzetno opasna i u kojoj je on akter, biće uverljivije ako se vidi da sam to ja. Postoji crvena linija koju sam ja prelazio i hteo sam ja da radim to što bi uradili kaskaderi ili dubleri".

Od njih je, priznaje, mnogo naučio, jer to što oni rade nije samo hrabrost, već i pamet. Oni su umeli da prebrode te vratolomije i da izađu nepovređeni iz njih. To sam ja radio. Autentičnost je bila cilj i nikada se nisam pokajao zbog toga", kaže Živojinović.

Tokom razgovora, njegov telefon neprestano zvoni. Dobro poznata melodija iz filma "Valter brani Sarajevo" uglavnom nagoveštava novi poziv nekoga kome je potrebna pomoć. Preko svojih veza na Kubi i u Kini, Bata Živojinović pomaže svim sugrađanima koji mu se obrate, u okviru svojih mogućnosti. Najčešće je u pitanju pomoć oko nabavke lekova.

"Ne mogu da kažem da je moje zanimanje sada pomaganje ljudima koji su bolesni, ali ovo je period kada je naš narod u takvoj situaciji da se ljudima mora pomagati vrlo konkretno. Bertold Breht je rekao: ’Živi i daj drugima da žive’, ukoliko sam uopšte u stanju da nekome nešto dam i pomognem".

poziv na pretplatu na

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.