Izvor: Mozzart sport | Petak, 23.12.2011.| 15:38

Igor Đorđević, glumac - Džaba ti talenat, ako izgubiš sebe

Moj stav je da privatni život ne sme da ima veze s nekim likom: iako je gluma umetnost, ona prevashodno mora da bude posao. Granica tu mora da bude jasna, inače čitava stvar može da bude opasna. Džaba ti sav talenat ukoliko izgubiš sebe

Jedan od najboljih učenika Vide Ognjenović, znalački koristeći ličnu harizmu, precizno interpretira najrazličitije dramske karaktere, ostavljajući bez daha publiku u beogradskom Narodnom pozorištu kao Albert Ajnštajn, Car Edip, Iže u "Ribarskim svađama" ili kao Don Krsto na sceni JDP. Status autentične i sve sjajnije zvezde prestoničkih dasaka koje život znače, Igor Đorđević je nedavno u velikom stilu opravdao tumačeći lik Kanjoša u "Kanjošu Macedonoviću" i Stavrogina u "Zlim dusima".

Bravure uz pomoć kojih prvo sebe, a potom i druge na koji sat izmešta iz vremena sadašnjeg, nisu ostavile ravnodušnim ni televizijske režisere, pa je talentovani Topolac dobio angažman u aktuelnoj seriji "Nepobedivo srce", koja se odnedavno prikazuje na Javnom servisu.

- Bio sam peti-šesti razred kad sam prvi put gledao "Radovana III", odmah sam ukapirao da je Zoran Radmilović pravi glumački šampion. Znao sam celu predstavu napamet, tako da sam u srednjoj školi napalio ceo razred da komuniciramo koristeći Radovanove replike. Bilo je nekih pokušaja da se napravi rimejk te kultne predstave, međutim, Zoran je autentičan i neponovljiv. Zato Radovana III nikako ne treba dirati - započinje Igor Đorđević razgovor za MOZZART Sport.

Da li si tokom odrastanja, pre nego što si odgledao "Radovana", na neki način ispoljavao smisao za glumu, posebno u trenucima kad je trebalo da se izvučeš iz neke nezgodne situacije?

- Svi mi glumimo. I to, čini mi se, više u zgodnijim situacijama nego u onim nezgodnijim. Nazvao bih to umetnošću samopredstavljanja. Hoću da kažem kako postoji i gluma koja je poželjna i koja nam je usađena vaspitanjem. Evo, na primer, kad ode u posetu baki i deki, dete dobije neki poklon i mi ga učimo da se obraduje i zahvali, iako mu se taj poklon možda i ne sviđa. Bilo kako bilo, kad god bi me neko od starijih pitao šta ću da budem kad porastem, odgovarao sam - glumac.

Kako si se osećao dok su ti kolege u garderobi, pošto si proglašen za najboljeg glumca na petom Pozorišnom festivalu u Zaječaru, skandirale: "Sad si uzeo Brk, Igore".

- Vrlo dobro se sećam da sam pomislio sledeće: "Aha, ovako se otprilike osećaju sportisti kad osvoje neki važan turnir". Vrlo je retko u glumačkom svetu da se neko iskreno raduje tuđem uspehu. Ipak, to skandiranje dokazuje da nije uvek tako i da je lako dobiti nagradu kad si voljen i okružen takvim ljudima kakve su moje kolege iz predstave "Kanjoš Macedonović".

Neko reče da je gluma jedno veliko čekanje. Da li si pred završetak fakulteta, uprkos potencijalu koga si zasigurno bio svestan, brinuo hoće li biti posla za tebe?

- Jesam, to je nekako prirodno. Ali, na moju sreću, nisam čekao previše dugo na prvi angažman. I kasnije sam imao posla, pre svega u pozorištu. Rekao bih, čak i previše za moj ukus.

Godinama unazad kolaju priče o postojanju glumačkih klanova. Kakva su tvoja iskustva po tom pitanju?

- Ne volim taj termin jer je naprosto preozbiljan. Osim toga, on unosi negativan prizvuk u nešto što je prirodno. A prirodno je da određeni reditelj voli da radi sa određenim glumcem i uzima ga kad god može u svoje podele. Ista je stvar i kada se određena grupa drži zajedno, zato što se razumeju i istog su senzibiliteta. Kao takvi, oni lakše dolaze do cilja koji su postavili pred sebe.

Šta je presudno da bi neko postao popularan i plaćen glumac: talenat, političke veze, sreća ili nešto četvrto?

- Stvarno ne znam šta bih rekao. Možda sve to skupa, mada, mislim da je najbitnije da sebe ceniš kao glumca, pa će vremenom i drugi početi da te cene. Moraš da budeš svoj, ma koliko to zvučalo kao standardni kliše. Isto tako, veoma je važno da postaviš sebi jasan nivo, i to ne onaj do kojeg možeš ići, već onaj ispod kojeg nikad nećeš otići.

Koristiš li specijalne tehnike uz pomoć kojih ulaziš u pojedine likove? Smatraš li genijalcima ili čudacima glumce koji u želji da briljiraju, jedno vreme i u privatnom životu ne izlaze iz kože pozorišnog ili filmskog junaka?

- Postoje raznovrsna učenja o glumi i tehnikama kako postaješ neki lik. Naša škola je oslonjena na učenje slavnog Stanislavskog, uz napomenu da je iz njegovog učenja proisteklo mnogo drugih metoda. Lično, uvek se trudim da do najsitnijih detalja izučim neki lik, kako bih ga na pravi način odživeo na sceni. Moj stav je da privatni život ne sme da ima veze s nekim likom: iako je gluma umetnost, ona prevashodno mora da bude posao. Granica tu mora da bude jasna, inače čitava stvar može da bude opasna. Džaba ti sav talenat ukoliko izgubiš sebe.

Kako bi opisao stanje duha i tela, po završetku predstave u kojoj se nisi štedeo od prvog do poslednjeg sekunda?

- Iznurenost. To je najbolja reč kojom bih opisao kako se osećam posle neke zahtevne uloge.

Postoje zemlje u kojima se glumci 24 sata posle predstave smatraju neuračunljivim. Koliko tebi treba da se vratiš u normalu i na koji način to činiš?

- To je vreme u kojem skidam kostim, perem lice i oblačim odelo u kome sam došao na posao. Dakle, vreme koje provedem u gardarobi jeste vreme tranzicije iz posla u privatnost.

Posle osvajanja pozorišne scene, prvo si otvorio front zvani film, a ubrzo si stao ispred TV kamera. Očekuješ li možda da u dogledno vreme na nekom projektu dobiješ glavnu rolu i tako malo "odmeniš" sveprisutnog Ivana Bosiljčića?

- Ne očekujem, niti tako nešto priželjkujem. Svako ima svoj put. Bosa je moj drug još iz studentskih dana, a čak smo bili i cimeri. Iz tog razloga uvek se interesujem i radujem svakoj njegovoj ulozi. Baš kao i on mojoj.

Da li si tokom detinjstva bio aktivan i na sportskom planu?

- I te kako. Najviše sam u uživao igrajući fudbal, ali sam jedno vreme trenirao i karate.

Za koga se navijalo u kući Đorđevića?

- Za Crvenu zvezdu, naravno.

Kada si prvi put bio na stadionu?

- Blizu moje kuće u Topoli, nalazi se stadion FK Karađorđe, tako da sam kao klinac veoma često išao na utakmice Šumadijske lige. Danas me ama baš ništa ne privlači ka tribinama. Verovatno zato što našeg fudbala ima puno više u crnim hronikama, nego u sportskim emisijama.

Kako koristiš slobodno vreme?

- Gledam da pobegnem iz grada. Obično na neku vodu, pošto uživam u pecanju. Supruga Zorana i ja najlepše se opustimo u selu Žabari, kraj Topole, gde je moja dedovina.

Dobijaš li voće i povrće na Kalenić pijaci po povoljnijoj ceni otkako si počeo da se pojavljuješ na malim ekranima?

- Eh, nisam još toliko poznat.

Imaš li omiljene restorane i kafiće u prestonici i koje jelo najčešće naručuješ?

- Volim da sednem u "Kalenić", "Šabački slatinac", "Užice" i "Proleće", a s vremena na vreme obavezno skoknem na roštilj "Kod Vukija". Sad sebi delujem kao neki boem iz 19. veka, ali zaista ta mesta najčešće posećujem. Što se tiče jela, poručujem u zavisnosti od godišnjeg doba. Trenutno je najaktuelnija sarma s kiselim kupusom, pa kolenica… Uglavnom ta niskokalorična srpska hrana…

A kad pojedeš i popiješ, koju "voleš" da zapevaš?

- Pesme koje naručujem zavise od društva u kojem se nalazim. Repertoar mi je širok, počinje, recimo, od "Kraj izvora bistre vode", preko " Haljinice boje lila", pa do "Milorade, bekrijo".

Šta gledaš na TV-u i da li bi prihvatio učešće u nekom rijalitiju?

- Gledanje televizijskog programa kod mene se svodi na emisije s kanala "Histori" i "Diskaveri". I, naravno, obavezan je Eurosport. U rijaliti programe nikad ne bih ušao, ali ne zato što bi mi to bilo ispod časti. Čak bih mogao da razumem pojedine kolege koje su to radile, međutim, sebe jednostavno tamo ne mogu da zamislim.

Šta misliš o glumcima koji su uplovili u voditeljske vode?

- Trbuhom za kruhom!

Maštaš li potajno o inostranoj karijeri?

- Ako se na tom planu dogodi nešto lepo, biće super, a ako se ne dogodi, onda ništa. Mi glumci smo ipak vezani za svoj maternji jezik, s tim što ima mojih kolega koji su uz veliki trud uspeli da taj problem prenebregnu.

Koji je za tebe najbolji strani, a koji najbolji domaći film svih vremena?

- Moj favorit je Bertolučijev "20. vek", iza koga bih naveo sva tri dela Kopolinog "Kuma". Od naših filmova za mene je broj jedan "Ko to tamo peva", posle čega na red dolazi "Sutjeska".

DAJTE DECI LIČNI PRIMER

Igor Đorđević i njegova supruga, takođe glumica Zorana Bećić, svojski se trude da njihova ćerkica Petra ima što srećnije detinjstvo.

- Život je veoma nepredvidljiv i zato, kad je vaspitanje deteta u pitanju, najbolje je davati lični primer. Nekakvo držanje suvišnih lekcija ne može da bude od bogzna kakve pomoći. Današnji klinci sve što se dešava oko njih upijaju kao sunđer i zato po pravilu postaju ono što ponesu iz kuće. Upravo iz tog razloga vodimo računa da Petra u svakom smislu ima super ambijent za odrastanje.

O SRPSKIM POLITIČARIMA

Naš sagovornik ne krije duboko razočaranje u "narodne tribune".

- Ko danas može da ima lepo mišljenje o političarima? Ja takvog čoveka ne poznajem! Čak sam uveren da ni oni sami za sebe ne mogu da kažu nešto pozitivno. Šteta što je tako, jer je politika u suštini vrlo uzvišena profesija. Kad se pojavila u antičkoj Grčkoj kao nauka, imala je za cilj služenje opštem dobru kroz adekvatnu organizaciju društva. Na žalost, kod nas se svelo na to da se od tog društva što više uzme. Zato me prosečan srpski političar neodoljivo podseća na Boba Roka iz Alana Forda.

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.