Izvor: Mozzart sport | Petak, 26.08.2011.| 13:17
Izdvojite članak Odštampajte vest

Vojin Ćetković, glumac - Pokaži mi zašto si plaćen

Vojin Ćetković (Foto: YouTube)
Ne volim kada se igrači ne trude. Kada daju sve od sebe i izgube – izgubili su, ali kada igraju onako... Oni jesu gladijatori i treba da budu gladijatori. Toliko su plaćeni da bi morali da igraju svih 90 minuta. Ozbiljno! Ja da radim ne znam koliko i ne znam gde, ceo svoj život ne mogu da zaradim koliko oni mogu za pola sezone. Pa daj, onda, pokaži mi to na terenu

Ekipa filma Montevideo, Bog te video vratila se s Tenerifa, gde su ekranizovali putešestvije fudbalske reprezentacije Kraljevine Jugoslavije na SP u Montevideu 1930. godine. Vojin Ćetković, koji tumači lik dr Mihajla Andrejevića, prvog sekretara Fudbalskog saveza Jugoslavije, inače najvećeg zagovornika ideje da naša reprezentacija ode na premijerni Svetski kup u Urugvaj, za Mozzart Sport govori šta ćemo gledati u nastavku filma, kako je proteklo snimanje, gde je "usidren" brod kojim su putovali... Prvo smo ga pitali kako je proteklo snimanje na Tenerifima?

- Fantastično. Osećao sam se kao glumci koji se time bave u nekim bogatijim zemljama. Nekada su se i kod nas tako snimali filmovi, ali već duže vreme, kako nema novca, mi pristajemo na razne kompromise. Ali to nije slučaj kada se radi o snimanju Montevidea. Izabrano je tačno sve što je najbolje za taj film.

Gde ste bili smešteni?

- U apartmanima koje drži neki naš čovek, 70-ak kilometara od lokacije na kojoj smo snimali. Bili smo izdvojeni od grada i mogli smo da se odmorimo. Za snimanje smo iskoristili dobar deo ostrva, a tek tamo sam saznao da na Tenerifima postoje tri-četiri velike produkcijske kuće, jer tu se snimaju brojni filmovi, od holivuske A produkcije do velikih evropskih filmova. Tako su i naši uradili.

Da li je bilo vremena za "morski" odmor?

- Naravno, čak mi je i porodica došla u jednom trenutku, što mi je mnogo značilo jer smo tamo bili duže od mesec dana. Priroda je fascinantna, čudna, s nepreglednim pustim delovima gde rastu samo kaktusi. Na plažama je crni vulkanski pesak, dok je drugi deo ostrva mesto s najviše mikroklima na tako malom prostoru. Viđao sam i lepše predele, ali mir koji tamo obuzme čovek je fantastičan. Način na koji žive ti ljudi, kako su mirni, ispunjeni... Da poželiš da živiš tamo.

Šta je bilo najkomplikovanije za snimanje?

- Uh, dosta toga. Skoro svakog dana imalismo bar 150 statista, mazge, konje... Celu ulicu su posipali šljunkom. Njihovi gradovi su baš zgodni za snimanje epohe, ali uvek postoji neki izlog koji je savremen, pa klime... Zato je naš scenograf otišao dva meseca pre nas i sve zamaskirao. Sve je izgledalo kao iz prve polovine prošlog veka... Voleo bih da film bude što gledaniji, da bi naši producenti i ljudi koji ulažu u film videli da novac treba da se uloži i da posle može da se vrati. Naravno, ta svota je smešna za holivudske filmove, ali za naše uslove... U drugom delu je za film pravljen i voz, i brod...

Brod kojim u Urugvaj putuje fudbalska reprezentacija Kraljevine Jugoslavije? Onaj što je u Barandi?

- Da, savršen je, a to selo je već postalo filmski grad.

Koliko je mlada španska glumica Karla Sančez unela pometnju u mlađi deo muške glumačke ekipe Montevidea?

- Nisam je upoznao, nisam snimao sa njom.

Ma ne pitamo za vas, već za mlade glumce.

- Neee, iskusni su oni momci. Mislim i da svaki od njih ima devojku. Uglavnom smo ih viđali kako šetaju s laptopom i traže vajrles.

Koliko je još ostalo da snimate Montevideo?

- Snimali smo već na brodu, ponešto je ostalo i treba uraditi deo s vozom. Možda ćemo morati da se vratimo na Tenerife, ali to ne zavisi od mene.

Ali od vas je zavisilo kojim ćete se sportom baviti u mladosti, zato hajde malo da pričamo o rukometu, koji je obeležio deo vašeg života izvan filma. Kada ste počeli da trenirate?

- U osnovnoj školi. Pratio sam sport, a u mojoj ulici u Kruševcu imali smo sezonu fudbala, klikera, stonog tenisa...

(Foto: Mozzart sport)

U čemu ste bili najbolji?

- Jedino u rukometu. Igrao sam za školu i fudbal i košarku, bavio sam se streljaštvom i stonim tenisom, ali kada je u sedmom razredu na red došao rukomet - kao da sam to već radio. Jako je bitno za klinca u tim godinama da je u nečemu najbolji. Ja sam bio najbolji u rukometu u mom odeljenju. Potom su me pozvali u klub.

Gde, u Napredak?

- Ne, kao junior sam igrao za Oblilićevo. Već u osmom razredu povremeno sam bio u prvom timu, a u srednjoj školi sam bio redovan prvotimac.

Da li je neko od saigrača nastavio profesionalnu karijeru?

- Dosta njih i iz Obilićeva, i iz Napretka. Najpoznatiji je Saša Perčević, branio je za reprezentaciju. Imao sam tu čast da sam igrao nekoliko prijateljskih utakmica protiv Veselina Vujovića i Jovice Cvetkovića, kasnije selektora naše rukometne reprezentacije. Bili su tada u sportskoj vojnoj četi u Kraljevu, pa smo dolazili kod njih na utakmice. Nihova generacija okupila je naše najbolje rukometaše svih vremena.

Jeste li i vi razmišlja o karijeri profesionalnog rukometaša?

- Normalno. Ali ja sam pored rukometa želeo da studiram, a to nisam mogao u Kruševcu. Mnogo je na moju odluku uticala povreda kolena, zbog koje je trebalo da odsustvujem s terena godinu dana.

Povredili ste se na utakmici?

- Brzo sam izrastao, nisu mi izdržala kolena jer smo trenirali i do tri puta dnevno. To je bilo pred kraj srednje škole. Poklopilo se, bio bih godinu dana van terena, a ne bih upisao fakultet… Zato sam i prelomio, a otad nisam uhvatio loptu u ruke.

Mislite na rukometnu? Zar ne igrate košarku onako rekreativno?

- Igramo često, skupe se glumci i reditelji, mi koji se znamo, da ne bi došlo do nekih povreda.

Jeste li tu među boljima?

- E tu nisam. Bitno mi je da razumem igru i da je ne kvarim, a nisam ni loš. Ima kolega koji su trenirali košarku, oni su mnogo bolji. Dragan Mićanović je trenirao u Loznici, Goran Šušljik i Andrej Šepetkovski takođe. Mogli bismo mi glumci, naročito iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta, komotno da igramo s nekim veteranima.

A uspevate li nekog od kolega da nagovorite da ide s vama na pecanje?

- Hoće oni, ali ima nekih nervoznih, kao što je Sergej Trifunović. On traži da ga odmah vratim kući.

Ako ne upeca ribu u prvih pet minuta?

- Nije njemu problem riba, nego ga ne drži mesto. Nebojša Glogovac voli da peca, vodio sam i njegove sinove na reku. Često povedem na pecanje i Nebojšu Milovanovića.

Gde je u blizini najbolje mesto za ribolov?

- U Vojvodini, ali najviše volim Zapadnu i Južnu Moravu. Tamo sam i počeo da pecam, taj miris mi je u nosu... Volim i Drinu, imam divne prijatelje u Perućcu, kada dođem, omogućeno mi je da odmah startujem s pecanjem.

Uz koga ste zavoleli pecanje?

- Moj otac je pecao pastrmku. To je sasvim drugačije pecanje, na mušicu, skakavca... On se šunja, prikrada, šta ne radi... Ja u tome nisam dobar. Mene su ujakovi prijatelji vodili na pecanje na Južnu Moravu. Kao mali išao sam s njima i na kampovanje. Sećam se, ja pecam kedere tri-četiri dana, a kada se vraćamo kući i mene računaju kao ozbiljnog ribolovca, pa se sva upecana riba deli na ravne časti. Tako sam kući donosio velike ribe i bio neverovatno ponosan. Ma to su divni ljudi, retko ko hoće da vodi dete od sedam-osam godina na kampovanje.

Je l" vi to sad vraćate, pošto rekoste da vodite sinove Nebojše Glogovca?

- Da, volim da ih povedem. To je dobar sport, čovek zavoli reku i nauči da je čuva. Drugo, ribolovom možeš da se resetuješ. To ili ti se mnogo sviđa, ili ti se uopšte ne sviđa. Nema sredine.

Kako vaša supruga Sloboda Mićalović stoji s ribolovom?

- Išla je i ona na pecanje. Njen otac je ribolovac, od malena je navikla na reku. Jedino što više voli da ode na pecanje kada nema komaraca.

Doduše, njih ima uvek pored reke, ali nećemo sada o tome...

- Nema svuda, verujte. Na Drini i na jezeru Ćelije kod Kruševca ih nema.

Hajd’ sad da nam kažete koliko je bila teška najveća riba koju ste upecali? Ali da ne bude "časna ribolovačka reč"!

- Sve je dokumentovano, imam i fotografije - uhvatio sam štuku od 12 kilograma. To je stvarno trofej.

Gde ste je ulovili?

- Na jezeru Joca, iza ribnjaka Ečka. Moj prijatelj, odbojkaš Vanja Grbić, stalno me vodio na destinacije gde sam pecao kapitalne primerke. On me prvi put i odveo na Drinu, pokazao mi je i jezero Joca... Vanja mi je guru u pecanju.

Pominjao je u ovoj rubrici vaš kolega Vuk Kostić da nekada idete zajedno, on u lov, a vi na pecanje.

- Vodio je Vuk i mene u lov, ali nisam hteo da nosim pušku. Nikada nisam ubio životinju, niti bih. Ja odem, prošetam se i potom pecam negde pored njegovog lovišta. Vodio me u Jabukovac kod Negotina, na tome sam mu veoma zahvalan.

Je l’ bilo i tu na ravne časti, vi njemu pola ulova ribe, on vama pola srndaća?

- Ne, čak se i naljutio na mene jer nisam hteo da se slikam pored mrtvog srndaća, a-ha-ha. Ne mogu ja to...

Dobro, ali pošto ste poznati i po tome da se odlično snalazite u kuhinji, verovatno postoji i riblji specijalitet "a la Vojin"?

- Bistra supa od smuđa. To retko ko pravi.

Uz koga ste naučili da kuvate?

- Sam. Kao mali pravio sam mom bratu doručak. Ne sećam se ni koliko sam tada imao godina. Uvek me je kuvanje zanimalo, a na studijama sam usavršio zanat. Bilo je to ono najteže vreme 90-ih, tako da sam od malo stvari umeo da napravim ručak. Svi s klase smo bili iz provincije, majke su nam slale pekete, a mi skupimo svu tu hranu i od nje pravimo ručkove.

Ogladnećemo, bolje da se vratimo sportu. Pratite li i dalje rukomet, fudbal, košarku?

- Kako da ne. Moram da se pohvalim, idem pred kraj meseca da gledam Barselonu. Sada su im došli najbolji igrači.

Ko vam je bio prva fudbalska ljubav – Zvezda, Partizan ili Napredak?

- Zvezdaš sam, međutim, dešavalo mi se da imam probleme. Na košarkaškoj utakmici su me navijači Partizana psovali, zato izbegavam da se deklarišem kao navijač. Gledao sam i Partizanove utakmice kada je bio u Ligi šampiona i navijao. Ali kada igraju Zvezda i Partizan, naravno da navijam za Zvezdu. Svi su oni moja publika, imam mnogo prijatelja koji navijaju za Partizan, ali od malena volim Zvezdu.

Jeste li dolazili iz Kruševca u Beograd na utakmice? Kada su vas prvi put pustili?

- Čak i dok sam bio u srednjoj školi još sam išao sa ocem, ujakom ili starijim bratom.

Taman ste došli u Beograd na Akademiju u Zvezdinim najboljim godinama…

- Trenirao sam rukomet u doba kada smo bili najači u tom sportu, a pratio sam fudbal kada je Zvezda bila najača.

Koju utakmicu pamtite?

- Zvezda – Bajern, naravno. To je najbolja utakmica na kojoj sam bio.

Ima li nešto što vas u srpskom sportu baš izbaci iz takta?

- Letargija. Ne volim kada se igrači ne trude. Kada daju sve od sebe i izgube – izgubili su, ali kada igraju onako... Oni jesu gladijatori i treba da budu gladijatori. Toliko su plaćeni da bi morali da igraju svih 90 minuta. Ozbiljno! Ja da radim ne znam koliko i ne znam gde, ceo svoj život ne mogu da zaradim koliko oni mogu za pola sezone. Pa daj mi onda pokaži to na terenu. I ja radim za publiku, kao i oni.

Mojkovačka bitka

na dedinom imanju

Delujete veoma uverljivo u ulozi pukovnika Vranića, koju glumite u seriji Moj rođak sa sela. Da li je neko iz familije bio uzor, neki ratnik...

- Moji preci jesu bili oficiri, naročito Popovići, po bakinoj liniji. Deda iz Kruševca, mamin otac, kao mali je bio u partizanima, a ujak mi ima visok čin u rezervi. Bio sam okružen njima, ali nije to bilo toliko presudno.

A Kolašinci, po očevoj liniji? Tamo su redom svi bili u nekom od ratova.

- Dvojica pradedova došli su iz Čikaga da poginu u boju na Mojkovcu. Deda je kasnije kupio imanje na kome se odigrala Mojkovačka bitka. Kao kinci smo se igrali u zaostalim rovovima, braća su nalazila i čaure od metaka.

Ravivoje Raša Ćetković

Čuli smo da svakom svom automobilu dajete ime. Kako se zove sadašnji?

- Ravivoje Raša Ćetković.

Kako Ravivoje, zašto ne Radivoje?

- Zato što vozim tojotu "rav 4",zato je od "rav" - Ravivoje, pa od toga Raša. A fića, koga sam dobio od majke, zvao se Veštica Ćetkoci. Imao sam i Snežanu, Srebrna, Tihomira...

Dva su po bojama, a mora da je Tihomiru bio dobar motor, pa prede dok ide?

- Ne, naprotiv. Dizelaš, radio je kao vršalica, zato sam ga krstio u Tihomira.

Bliznakinje

Šta primećujete kod ćerki bliznakinja? Koja je na vas, a koja na mamu Slobodu?

- Uh, ima i jednog i drugog. Minut starija voli loptu i da mudruje, a druga kako čuje muziku - cela igra. Ne pričaju, spoje možda dve reči, ali mlađa može da otpeva, odnosno da ponovi neku melodiju.

Znači, starija je na tatu, a mlađa na mamu?

- Tako je.

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.