Tihomir Stanić, glumac - Kozarački Holivud

Bio u Kozarskoj Dubici neki Dom kulture, sagrađen posle Drugog svetskog rata. Kako to kod nas obično biva, meštani iz dva sela nisu mogli da se dogovore gde da ga sagrade, pa ga postaviše između, po sred srede. Tu je bio i matičar, pošta i prodavnica. Kada se porodica Stanić uselila u Dom, beše napušten i ruiniran. Radila je samo prodavnica u kojoj je Tikina majka dobila posao. Stanići su ga prvo osposobili za život, a zatim su napravili i salu za igranke i bioskopske projekcije.

U salu je dolazio pokretni bioskop. Neki su u njemu videli dva sata razbibrige, neki prozor u svet, a Tihomir Stanić prvu stanicu na putu do Holivuda i osvajanja Oskara

Nekom je u srpskoj kinematografiji dodeljena uloga ljubavnika, drugom giliptera ili kokošara koji vazda nešto ispod žita valja, a naš sagovornik, Tihomir Stanić, može da se pohvalida mu gospoda, vladaoci i najveći srpski intelektualci baš leže. Čini nam se, samo je naočari menjao da bi bio isti Ivo Andrić, kralj Aleksandar Obrenović i, uz dodatak bradice, nešto šireg odela sa okraćim nogavicama i rukavima, Borislav Pekić... A bio je on i Stevan Sremac, Miloš Crnjanski, Branko Radičević, Stojan Protić, Jovan Sterija Popović, Milan Obrenović... Od svih mu je, kaže, najbliži Andrić. Voli da igra Andrića i "da se igra Andrića". Nakon Šotrinog filma "Lajanje na zvezde" i drame "Znakovi" Petra Zeca, zaigraće se Stanić uskoro Andrića i u 30-ak kratkih epizoda "Znakova pored puta".

Dečak iz Laktaša, odrastao u Kozarskoj Dubici, ipak se nije toliko zaigrao u velikom gradu da zaboravi odrastanje u Potkozarju. Prihvatio je mesto umetničkog direktora u Narodnom pozorištu iz Banjaluke, doveo je prvo velikane srpskog glumišta u taj grad, a potom u Kozarsku Dubicu preselio filmadžije. U produkciji Stanićevog "Balkan filma" snimljeni su u gradu njegovog detinjstva filmovi "Turneja", "Neke druge priče" i "Neprijatelj", čiju premijeru očekujemo u februaru.

Da nije bilo novogodišnjih i božićnih praznika, našli bismo Tihomira Stanića negde između Beograda i Dubice. Tada bismo za razgovor najviše imali vremena u autobusu, a ovako, nađosmo se u Beogradu. Kako i sam voli datume jer vidi u njima simboliku, a kao producent mora da ih poštuje, zapisaćemo: " Na Badnji dan 2011. godine razgovarali smo u Srpskoj kafani."

U kojoj fazi je snimanje filma "Top je bio vreo"?

- Počeli smo da snimamo 26. decembra. Snimaćemo do 24. februara, ako sve bude išlo po planu. I prethodni film, "Neprijatelj" u režiji Dejana Zečevića, radili smo na Kozari. Drugi dan snimanja na planinini bila je oluja kakva se ne pamti. Polomila je repetitor Televizije Republike Srpske i skoro odnela naš objekat. Izgledalo je da nećemo moći dalje da radimo, a već narednog dana smo nastavili. Snimanje filma "Top je bio vreo" ide po planu, a prevazićićemo i sve prepreke i otpore na koje ovaj film nailazi.

Kakve prepreke?

- U sarajevskim medijima bilo je neistinitih informacija o sadržaju filma i našim namerama.

Kada je u planu snimanje u Sarajevu?

- Sedište "Balkan filma" je u Kozarskoj Dubici, tamo pravimo i filmski studio u gde planiramo snimanje filma "Top je bio vreo". Krajem februara snimićemo samo nekoliko eksterijera u Sarajevu. Spremni smo i za snimanje filma "Falsifikator", čije snimanje počinje u maju, a spremamo i film o Jasenovcu, o Diani Budisavljević, gospođi koja je spasila 12.000 dece iz ustaškog logora, a do skora se o njenom podvigu malo znalo.

U filmu "Top je bio vreo" igraće i Ivica Vidović, poznati hrvatski glumac koga dugo nismo videli u srpskoj kinomatografiji. Otkud sad on tu?

- Ivica Vidović je jedan od idola mog detinjstva, pamtim ga još kao Servantesa iz serije "Velo misto". Srećan sam što sam posle toliko decenija kao producent mogao da utičem da on igra u filmu koji radim i da je gost u Dubici, u kojoj sam odrastao i gde sam ga gledao na televiziji. S tim u vezi pomenuću i "Turneju", prvi film koji sam radio kao producent u koprodukciji s "Testament filmom" Svetozara Cvetkovića, koji mi je, pored uspeha, važan i zbog činjenice da je snimljen u kući u kojoj sam odrastao, u kojoj sam se spremao za Akademiju i gde sam na televiziji gledao mnoge od glumaca s kojima danas igram. A gledao sam ih i na bioskopskim projekcijama, puštanim s balkona našeg stana.

Kada je Veljko Bulajić snimao film "Kozara" vi ste imali tek dve godine, a kasnije reditelji baš i nisu svraćali u Potkozarje…

- U "Kozari" sam mogao da glumim samo onu bebu skrivenu u lišću. Nikakav kontakt s filmom i pozorištom nisam imao dok nisam došao u Novi Sad na Akademiju. Slavku Štimcu, koji igra u svim filmovima koje radim, i koji je takođe junak mog detinjstva, svaki put kada se vidimo kažem: "Da je Branko Bauer došao u moje selo a ne u tvoje, sada bi ti bio producent, a ja filmska zvezda".

A znate li za neku anegdotu sa snimanja "Kozare"?

- Dok smo radili "Turneju", bili smo u hotelu "Prijedor", u kom je 60-ih bila i ekipa filma "Kozara". Goran Marković nam je prepričavao ono što je čuo od majke Olivere Marković. Između ostalog, kako je reditelj Bulajić doveo sve hotelske konobare, pokazao na Oliveru i rekao: "Ovoj osobi više nikad nećete dati ništa da jede". Bilo ga je strah da se ne ugoji tokom snimanja.

Nego, vi malo pre rekoste da ste imali bioskop u sopstvenoj kući?

- Bio je to u stvari Dom kulture, sagrađen posle Drugog svetskog rata. Kako ljudi iz dva sela nisu mogli da se dogovore gde da ga sagrade, napravili su ga između dva sela. U njemu je bio matični ured, pošta i prodavnica. Kada smo se mi 1968. godine uselili, bio je već napušten i ruiniran. Radila je samo prodavnica u kojoj je mama dobila posao. Osposobili smo stan za život, a kada se tata vratio iz zatvora, pokrenuo je akciju da se osposobi i sala za igranke i bioskopske projekcije. Sigurno zato da mi deca ne bismo lunjali po okolnim selima na igrankama. U tu salu dolazio je pokretni bioskop.

Koji film vam je ostao u pamćenju?

- Prvi koji smo tu gledali – "Slavica", Vjekoslava Afrića. Ljudi su od kuće donosili stolice, pa ih posle projekcije filma vraćali... Kada sam 2007. godine došao u istu tu kuću da snimam film "Turneja" ponovo je, kao i 1968, bila ruinirana. Sada u njoj pravimo filmski studio.

Da li ste kao učiteljev sin imali protekciju u školi?

- Imam mnogo uspomena na taj period. Prerano sam pošao u školu, sa pet godina. Bio sam sin direktora škole, mažen i pažen. Sećam se, ispred škole je bila ljuljaška, a iza nje red dece koja su čekala ne da se ljuljaju, nego da mene ljuljaju. Jako brzo sve to se promenilo.

Koliko ste godina imali kada vam je otac otišao u zatvor zato što je delio meštanima svedočanstva o završenoj osnovnoj školi kada je došao zakon da je obavezna?

- Sedam godina. Onda sam na dnevnoj bazi dobijao batine od istih onih što su čekali da me ljuljaju. Kasnije, na Akademiji, jedna od vežbi dikcije bio je govor iz "Memoara" prote Mateje Nenadovića, a završavao je rečima: "To je, deco, večna promenjivost života. Iz te promenjivosti naučite da se ne treba u sreći gorditi i u nesreći očajavati". Rano sam spoznao tu promenjivost. I danas, u svim ekstremnim situacijama u kojima se može naći jedan producent usred krize i tranzicije, pokušavam da primenjujem pouku tog govora.

Šta vam je majka rekla kada je čula da će Goran Marković postaviti dramu "Falsifikator", inspirisanu životom vašeg oca, i da vi igrate glavnu ulogu?

- To je bila delikatna situacija. Imam četiri brata, neki od njih su se strašno naljutili na mene, ali kada su videli prestavu shvatili su da je to bila predrasuda. Jedan brat još uvek nije video predstavu. U toj predstavi se eksplicitno kaže: "Ti si, Anđelko, najbolji čovek u celoj Jugoslaviji". Moj otac se zvao Nedeljko i umro je mlad, sa 56 godina, ali u sredinama u kojima smo živeli ljudi ga pamte i spominju kao jako dobrog čoveka

Šta vam je otac rekao što ste odlučili da postanete glumac?

- Kao dete od tri godine, govorio sam da ću biti glumac. To se nikada nije dovodilo u pitanje.

Kako je mala sredina reagovala na tu vašu dečju želju?

- Mala sredina uvek ima isti problem. Kada sam pre pet godina otišao da budem umetnički direktor Narodnog pozorišta u Banjaluci, prva pomisao većine bila je: "Evo ga, propao u Beogradu. Zašto bi inače dolazio". Odveo sam u to pozorište Svetlanu Bojković, Petra Kralja, Mišu Janketića... Ljude od kojih sam mnogo naučio igrajući s njima.

Zašto ste se odlučili baš za njih?

- U tim krajevima oni su najomiljeniji zbog uloga koje su igrali u raznim serijama. Vrh su srpskog glumišta, nosioci najviših esnafskih nagrada, a uz to su kvalitetni ljudi spremni da se žrtvuju za nešto što smatraju dobrim za pozorište. Imaju pozorišni moral, onaj sve ređi, koji nestaje pod naletima estrade.

Pozorištu u Banjaluci je trebala spona, a to ste bili vi...

- Osećao sam to svojom obavezom.

Kada planirate da počnete snimanje filma "Falsifikator"?

- Verujem da će to biti 25. maja. U scenariju ima scena u kojoj gine drug Tito, a posle podmetnu lažnog. Volim da se igram brojevima i simbolima. Verujem da tu scenu treba snimiti baš 25. maja, na lažni rođendan druga Tita. Film o Jasenovcu počećemo da snimamo 28. maja 2012. godine. Ako ne stignemo 2012, onda 28. maja neke naredne godine.

Zašto baš 28. maja?

- Na taj dan 1945. godine Diani Budisavljević je komunistička vlast oduzela dokumentaciju, kartoteku o spašenoj deci. Snimanje koje bi počelo 28. maja omogućilo bi nam i da u realnim klimatskim uslovima snimamo scene koje su osnova filma - 9,10. i 11. juli 1942. Godine, kada je Diana prvi i jedini put bila u Jasenovcu. Odatle je otišla u logor Stara Gradiška i uspela da bukvalno ispod noža otme prvi konvoj srpske dece.

Koje priče o Jasenovcu i danas pamtite?

- U Kozarskoj Dubici je 52 odsto stanovnika stradalo u Drugom svetskog ratu. To je bila kolektivna trauma. U gradu nije bilo kafane, pa se u prodavnici u kojoj je radila moja majka pilo i pušilo iako je na zidu stajao natpis "Zabranjeno piti i pušiti u prodavnici". Svi su tamo imali slična iskustva, a ona se svode na sledeće: "od nas 15 pobijeno je 10, od nas 15 pobijeno je 13..."

Znate li nekog iz Dubice koga je Diana Budisavljević spasila?

-Da. Samim tim, uz priču o Diani Budisavljević film će pratiti sudbinu Brigite Fistrić, sada Knežević, koja je sa dve godine odvedena u Zagreb i usvojena, a tek 1982. saznala ko su joj pravi roditelji, da je rodom iz sela pored Dubice i da se preziva Bundalo.

Da nije preko časopisa "Arena" saznala svoje poreklo? Godinama je taj magazin imao akciju spajanja ratom rastavljenih porodica.

- Upravo preko "Arene". Brigita nam pomaže u radu na scenariju.

Da li je u pričama iz prodavnice pominjana Diana Budisavljević?

- Ne. Naknadno sam saznao da je 1989. po scenariju Arsena Dedića i Lordana Zafranovića bio spreman film "Djeca Kozare". U tom scenariju se pominje Diana Budisavljević. Njen dnevnik štampan je 2003. godine u 700 primeraka, a naša javnost je tek zahvaljujući feljtonu u Večernjim novostima saznala više o njoj. Fascinirala me činjenica da je tog 9. jula 1942. godine došlo u logor 10 žena u mantilima Crvenog krsta, na čelu s Dianom Budisavljević, i uspelo da otme odande decu. Ona je bila dobro situirana, udata za hirurga. Tako počinje i njen dnevnik: "Čula sam od svoje služavke da tamo stradaju neka deca". Mogla je i da ne čuje...

Da li je neko iz vaše porodice bio u Jasenovcu?

- Ne, majka mi je iz porodice koja se iz Crne Gore kolonizirala u Vojvodinu. Porodica mog oca je iz Laktaša i okoline, ali njih je neko poveo u zbeg na planinu Grmeč. Nisu išli na Kozaru, pa su ih ta stradanja zaobišla.

Da li i dalje stoji odluka da Đorđe Kadijević režira taj film?

- Da.

A ko radi scenario?

- Piše ga nekoliko ljudi. Pregovaramo i s nekim oskarovcima, ali zasad neka to ostane tajna.

Kad pomenuste oskarovca, niste li pre nekoliko godina izjavili da će te 2016. dobiti oskara i da već birate odelo i vežbate govor? Do tada će biti završen i veliki projekat o Jasenovcu.

- Sve te izjave, pa i ta o Oskaru, su iz vremena kada sam bio samo glumac, dok nisam trošio društvene pare i bio odgovoran za tako osetljive teme. Ovo čime se poslednjih godina bavim prevazilazi značaj bilo koje ličnosti, pa i moje.

Nećemo imati ništa protiv da vi ipak 2016. dobijete Oskara.

- Neću ni ja.

Autoperionica Bernija Eklstona

I Milorad Dodik i vi ste rodom iz Laktaša, a i sličnih ste godina. Jeste li se družili u detinjstvu?

- Moj brat kaže da smo se družili dok smo tokom gimnazije jedno vreme živeli u Laktašima, ali ne sećam se toga. Verovatno ni on.

Nisu li i Filip Cepter i Slavica Eklston iz Kozarske Dubice?

- Milana (Filip Cepter, prim. aut) sam upoznao u Beogradu. Zahvalljujući tome što je otvorio hotel u Dubici, glumačka ekipa ima gde da boravi tokom snimanja. Slavica je iz Laktaša, znam da dolazi tamo, ali ja je nisam nikada video. Komšije u Laktašima pričaju kako se Slavica dobro udala jer joj "muž ima ličnu autoperionicu". To je mera uspeha u našim krajevima.

Skokovi s vrbe

- Od sportskih disciplina najbolje mi je išlo plivanje. Ako se u sport računa preplivavanje Une da bi se došlo do neke cure s hrvatske strane, onda sam ja odličan sportista. Bio sam takođe odličan u skokovima u vodu. Kada su dolazile devojčice iz grada, mi, dečaci sa sela, nismo mogli da ih fasciniramo drugim do da sa što više vrbe skočimo u što pliću vodu. Često smo posle tih podviga završavali odranih grudi i stomaka, sa čvorugama na glavi. To su bile dominantne sportske discipline mog dečaštva.

Ples, kolo i šiz

Poslednjih godina ste zbog posla sve češće u Bosanskoj Dubici. Vidite li se sa članovima grupe "Lutalice s Une", u kojoj ste svirali?

- Jedan je umro, jednog sam sreo dva tri puta, a viđam Branu Mijatovića, koji je bio šef grupe i koji me uveo u taj posao.

Kako je to bio posao? Imali ste zaradu?

- Igrao sam ulogu bas gitariste, iako nisam znao da sviram bas. Ulogu sam dobio jer mi je mama bila šef prodavnice. Kod nje su mogli da uzmu gajbe piva i sokova na veresiju i na igrankama to preprodavaju po tri puta većoj ceni. To je bio osnovni izvor prihoda. Od ulaznica se nije moglo živeti. Mogli bi to da shvate i ovi iz pozorišta.

A koju vrstu muzike ste svirali?

- Ples, kolo i šiz.

izvor :

Atelje 212

NARODNO POZORIŠTE REPUBLIKE SRPSKE Banja Luka

Stepanović & Šipka Beograd

Mozzart d.o.o. Beograd

Tihomir Stanić

pokretni bioskop

Ivo Andrić

kralj Aleksandar Obrenović

Borislav Pekić

Stevan Sremac

Miloš Crnjanski

Branko Radičević

Stojan Protić

Jovan Sterija Popović

Milan Obrenović

Zdravko Šotra

Lajanje na zvezde

Znakovi

Petar Zec

Znakovi pored puta

Narodno pozorište Banjaluka

Balkan film Kozarska Dubica

Turneja

Neke druge priče

Neprijatelj

Top je bio vreo

Dejan Zečević

Kozara

filmski studio

Falsifikator

Jasenovac

Diana Budisavljević

Ivica Vidović

Testament film Beograd

Svetozara Cvetković

Slavko Štimac

Goran Marković

Svetlan Bojković

Petar Kralj

Miša Janketić

Stara Gradiška

Đorđe Kadijević

Milorad Dodik

Filip Cepter

Filip Zepter

Slavica Eklston

Milan Janković

Lutalice s Une