Izvor: Mozzart sport | Petak, 03.09.2010.| 11:09

Suzana Ćebić, odbojkaška reprezentativka Srbije Šetnjom do mira

(Foto: Mozzart sport)

Kad god ima neki problem ili oseti nervozu, Suzana Ćebić pronalazi izlaz u šetnji. Ume malo i da pretera, pa se šeta i po nekoliko sati. Libero naše ženske odbojkaške reprezentacije kaže za sebe da je promenljivog raspoloženja, pa voli da bude sama u želji da nekom ne upropasti dan. Onda ode u prirodu, sedne, razmišlja, uživa u pogledu i trudi se da sredi misli

Kosjerić, gradić u blizini Zlatibora, s okolnim selima broji petnaestak hiljada žitelja, ali ovo nije priča o toj opštini, već o devojci koja je tu rođena. Uspešna sportiskinja, nasmejana, vesela, samouverena - Suzana Ćebić, libero odbojkaške reprezentacije Srbije.

Ekipa Mozzart Sporta nije ovog puta, kao što ste možda navikli u nekim prethodnim brojevima, obišla rodni grad aktera rubrike, ali je na neki način osetila delić onog što je Suzana donela iz svog kraja. Tu pre svega mislimo na mir, tišinu i potrebu da bude u okruženju koje nije blizu urbanih i prometnih sredina. A sve to ima u Košutnjaku, plućima Beograda, u kom se Suzana u trenucima slobodnog vremena opušta u dugim šetnjama, kao što je to nekad činila u Kosjeriću.

Nismo je ipak pratili u dugom hodanju, možda zato što baš i nismo u kondiciji kao profesionalni sportisti, ali smo s njom proveli dva sata u kafiću Beogradska staza koji, kažu, ima najlepši pogled u prestonici.

– Kad god imam neki problem ili osetim nervozu, pronalazim izlaz u šetnji. Tako je bilo u Kosjeriću, Užicu i sad u Beogradu. Umem malo i da preteram, pa se šetam i po nekoliko sati. Zanesem se, a-ha-ha... U svakom slučaju, dešavalo mi se da po čitav dan provedem negde u prirodi. Pre nekoliko godina počela sam da dolazim u Košutnjak. Prvi put sam bila s nekim prijateljima na izletu, a aktivni posetilac postala sam prošle godine. Promenljivog sam raspoloženja, te iz želje da nekom ne upropastim dan, volim da budem sama. Onda odem do nekog kafića, kao što je Staza, sednem, razmišljam, uživam u pogledu i trudim se da sredim misli… I inače nisam za gužvu. Izbegavam galamu, volim opuštenija mesta.

Dosta vremena Suzana provodi baš s devojkama o kojima ste čitali u rubrici "Stvari lagane" pre nedelju dana, sa Zoranom i Jelenom Arunović. Izuzetno su bliske prijateljice. A nismo se preko Zorane i Jelene dogovorili da se vidimo s liberom našeg nacionalnog tima… Da se druže, saznali smo tek u razgovoru sa Suzanom.

– Upoznale se sasvim slučajno. Pre četiri godine Zorana i ja bile smo nominovane za "Sportovu" nagradu u kategoriji "Najbolji mladi sportista". Nisam se pojavila na svečanosti jer sam u to vreme morala da budem u Užicu, a Zorana mi je posle objasnila da je još tada želela da se upoznamo. Onda smo 2008. uspostavile kontakt preko interneta i od tada se redovno viđamo. Svaki slobodan trenutak provodim sa sestrama Arunović. To znači da, kad god bih došla u Beograd, pošto sam poslednje dve godine bila i u inostranstvu, prvo bih svratila kod Zorane i Jelene, a onda bih otišla kući. Nekoliko puta su me dočekale i na aerodromu.

Suzana obožava da pije kafu. Nekad baš i pretera. Espreso s mlekom uglavnom, uz doručak često i tursku. A osim sa Zoranom i Jelenom, kafu pije i s prijateljima iz detinjstva, iz Kosjerića, Užica, reprezentacije… Posebno s Jovanom Brakočević, s kojom je cimerka u reprezentaciji.

– Družim se i s Nađom Higl. Ne viđamo se tako često kao što se, recimo, viđam sa Zoranom i Jelenom, ali smo dobre drugarice. Čujemo se, izađemo, popijemo kafu… Inače, nisam toliko otvorena prema novim osobama koje pokušavaju da mi se približe. Posebno posle uspeha koji smo ostvarile na Svetskom prvenstvu.

Prošlu sezonu Suzana je provela u Rumuniji. Godinu pre toga iz Jedinstva se preselila u Španiju – u klub Tenerife. Taj angažman neće pamtiti samo po lepom. Ne toliko iz profesionalnih razloga koliko zbog privatnih problema. Razbolela se i prekinula s igranjem odbojke na nekoliko meseci. Dogodilo se to u zimu 2009. godine.

– Uf, koliko stresa za mene… Nisam mislila da sam se razbolela. Prvi simptom lajmske bolesti, koju prenosi krpelj, jeste malaksalost. Upravo tako sam se i osećala, ali sam pomislila da je to od prečestih treninga. Mislila sam da nije strašno. Otišla sam kod lekara i dijagnoza me je, malo je reći, iznenadila. Period rehabilitacije sam započela u Španiji. Bila sam u bolnici dvadeset pet dana, svakog dana dobijala sam infuziju. Tada mi je mnogo pomogla Branka Sekulić, saigračica u klubu. Stalno je bila uz mene. Onda sam se vratila u Srbiju, početkom marta 2009. godine. Raskinula sam ugovor, bilo mi je najvažnije da se vratim kući, budem uz porodicu i da se oporavim. Lečenje se završilo negde u maju, ali sam tek u junu počela da treniram. Hvala i ljudima iz reprezentacije. Nisu me zaboravili kad mi je bilo baš teško.

(Foto: Mozzart sport)

Zahvaljujući poverenju saveznog selektora Zorana Terzića, Suzana Ćebić je posle lečenja od lajmske bolesti uspela da već na početku sledeće sezone pronađe novi profesionalni angažman. Potpisala je jednogodišnji ugovor s rumunskom ekipom Galaci. Terzić je upravo tamo bio trener.

– Hvala mu mnogo na tome. Imala sam veliku pauzu i normalno je da se izgubi samopouzdanje. Radom sam uspela da dođem do nekog nivoa na kojem sam bila. Vratila sam se u formu i sad nemam nikakvih problema. Ugovor s Galacijem je istekao, a ovu sezonu provešću u klubu iz Nemačke koji se zove Zul, a nalazi se u blizini Frankfurta. U maju sam završila sve oko ugovora, bilo je super. Provela sam tamo tri dana, bila sam i na konferenciji za novinare na kojoj su predstavile nove igračice i oprostile se od starih.

Iznenadila sam se kad sam videla da je svečanosti prisustvovalo čak dvesta ljudi.

Zul je budućnost, Galaci prošlost. Pre nego što smo nastavili razgovor u nameri da saznamo zbog čega se uopšte opredelila da postane odbojkašica, zanimalo nas je gde se to nalazi Galaci. Suzana nam je objasnila na isti način kao što su to uradili i kad je ona postavila isto pitanje.

– E ovako: prođeš celu Rumuniju, ideš ka Ukrajini. Voziš se, voziš, voziš… I još se voziš. Kad pomisliš da nema kraja i da si stigao ne znaš ni sam gde, ti nastaviš dalje. E tamo negde se nalazi Galaci.

Dalje nas je zanimalo zbog čega i kako je odbojka ušla u krv Suzane Ćebić. Kako se i kad odlučila da ode iz malog Kosjerića, gde je uživala u šetnjama u potrazi za ostvarenjem sopstvenih ambicija i ciljeva...

– Odbojku sam upoznala uz rođenu sestru, koja je trenirala je u Kosjeriću. Bila sam i u školskim selekcijama. Od prvog razreda srednje škole postalo je ozbiljnije. Tada sam zacrtala sebi da ću uspeti u ovom sportu. Tri godine sam igrala u Kosjeriću, zatim potpisala šestogodišnji ugovor s Jedinstvom iz Užica. Prvi profesionalni ugovor, bio je to nov početak, odlazak iz malog mesta u veću sredinu. Bilo mi je teško u početku, ali sam imala strahovitu želju da napredujem. To se i dogodilo uz trenera Darka Zakoča. Već prve sezone stigla sam do reprezentacije. Bilo je neminovno da odem iz Kosjerića.

Suzana nikad sebe nije mogla da zamisli kao nekog ko će sedeti u kancelariji i imati radno vreme. Opcija rada od devet do pet nije dolazila u obzir. Jeste da je završila ekonomsku školu, ali je već u toku srednjoškolskog obrazovanja shvatila da kalkulacije, predračun i završni račun nisu srećan izbor.

– Ma nema teorije, uvek mi je bilo lepše da jurim za loptom. Četvrtu godinu sam čak završila vanredno. Imala sam zaista i veliku podršku svih u Kosjeriću. Malo je mesto i, kad neko ima mogućnost da ostvari uspeh, izlazi mu se u susret. Roditelji su me uvek podržavali, kao i prijatelji. Dobar je osećaj kad počneš sam sebe da izdržavaš još dok si mlad, ne zavisiš od drugih, niti ih opterećuješ.

Suzana je racionalna devojka. Ima cilj i želi da ga ostvari. Pre dve godine uspela je u jednom – kupila je stan u Beogradu. Sređivanje je trajalo nešto duže, a useljenje se očekuje uskoro.

– Ne razbacujem se novcem. A što se tiče stana, pa u trenutku kad sam ga kupovala još sam igrala u Jedinstvu. Plate ovde nisu velike, ali sam imala sreću da smo u tom trenutku osvajale medalje, dobijale priznanja, bilo je tu nagrada i, eto, uspela sam da uštedim dovoljno. Na Svetskom prvenstvu proglašena sam za najboljeg libera i dobila novčanu nagrau. Imala sam razne savete, ali sam dobijeno ostavila sa strane. Nisam od onih devojaka koje će potrošiti sve na garderobu ili nešto slično. Ne mogu sebe da dovedem u situaciju da ostanem bez novca, a pri tom sam otišla od kuće. Stan se nalazi u Žarkovu, kod Ibarske magistrale, a oko sređivanja uglavnom su vodili računa sestra i zet. Imam puno poverenje u njih. Znaju šta hoću, dok ja prihvatam i sugestije, pa smo se jednostavno dogovorili.

Piše: Milan Vuković

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.