Izvor: Mozzart sport | Ponedeljak, 11.01.2010.| 10:09

Lazar Ristovski, glumac - moj klan je moja publika

(Foto: YouTube)
Kao sedmogodišnji deran ušao je u zgradu zadružnog doma vojvođanskog Ravnog Sela, gde je kao hipnotisan piljio u belo bioskopsko platno. Od tog dana Dunavom i Tisom proteklo je dosta vode, ali Lazar Ristovski, ikona srpske kinematografije, danas s istim žarom veruje i živi za magiju koju nudi film. Odrastao u siromašnoj radničkoj porodici, na početku nije maštao o velikoj glumačkoj karijeri. Opredelio se za Učiteljsku školu i bio nadomak diploma, kada je tokom jednog predavanja osetio čudesnu lepotu tišine koju je među ostalim učenicima izazvao njegov glas.

Na početku razgovora za MOZZART Sport, "Laza nacionale" se s velikom radošću prisetio lepih dana svog detinjstva i onih sudbonosnih trenutaka u kojima je prepoznavao koloseke i životne vozove koji će ga odvesti u pravom smeru:

- Detinjstvo pamtim po nemanju. Po velikom nemanju svačega. Jedino smo hleba imali u izobilju. Sećam se hleba kao jedine hrane iz detinjstva. Hleb s vodom i šećerom. Hleb s mašću. Hleb s mašću i alevom paprikom. Hleb s alevom paprikom i lukom. Hleb s marmeladom u prašini. Hleb udrobljen u mleku bio je poslastica koja je došla kasnije. Ipak, sećam se tog siromaštva kao velike kolektivne sreće u kojoj su svi ravnopravno učestvovali. Čovek se menja kroz vreme, ali ono što mu je zapisano u genima i ono što doživi u detinjstvu - trajno ga obeleži. Porodica mi je bila srećna, harmonična. Mislim da je i moja danas takva.

Postoje li slike iz doba odrastanja koje su se naročito urezale u vaše srce?

- Otac je bio pružni radnik. Kad se vraćao s terena posle nekoliko dana ili nedelja, svi smo ustajali i ljubili se s njim. Mirisao je na katran i vozove. Na putovanje. Na prolaznost. Kada smo jeli, čekalo se da on prvi počne. U slučaju da nešto zgrešimo, čekali smo prvo batine od njega, zatim milovanje od majke. To je bilo vaspitanje. Red batina, red ljubavi. Ništa komplikovano! Majka je, kao što to majkama i pripada, ostala zauvek domaćica. Žena na kojoj je opstajalo domaćinstvo. Žena koja nas je izrodila i o nama brinula da postanemo ljudi, a oca savetovala kako da ostane čovek u svakoj prilici i neprilici. Detinjstvo mi je bilo protkano velikim mladalačkim prijateljstvima i istraživačkim odnosom prema životu. Još uvek osećam ukus vojvođanske prašine koja se dizala do neba i ostajala do večeri ispred kuće, a mi smo se, kao Indijanci, namazani vodenim bojama krili u njoj i plašili jedni druge.

Imate diplomu Učiteljske škole. Jeste li ikada radili u prosveti ili ste učitelj (drug Raja u filmu "Tito i ja") bili samo ispred kamera?

- Da, u Somboru sam završio Učiteljsku školu. Radio sam kratko, dok sam polagao predmete na petoj godini. Onda sam shvatio da me "pale" ti javni nastupi. Ja pričam, a svi me slušaju. Predstava ti je kao i držanje predavanja. Ako nisi dobar i zanimljiv glumac, publika se odmah meškolji i kašljuca. Tako je bilo i na časovima u školi. Teško je biti dobar učitelj, kao što je teško biti dobar glumac. U drugu Raji sam uživao. Branio sam taj lik do poslednjeg metka. I bez kapi krvi. Drag mi je Raja.

Sećate li se kada ste prvi put pokazali interesovanje prema filmu i kako ste doneli odluku da upišete FDU?

- U zadružnom domu, u mom rodnom Ravnom Selu, u sred sale, među drvenim stolicama, jednog dana montirana je sprava iz koje je potekla, kao reka, jaka bela svetlost… Za njom je, u obliku pokretnih slika, krenula put belog platna najveća prevara koju je čovek ikada smislio. Prevara u koju smo mi deca, kao i stariji od nas, poverovali bezrezervno. Počeo je film. Ljudi su brzinom svetlosti prelazili put od te sprave do platna, trepćućim i svetlim tragom kojim su lebdele čestice prašine kao jedini znak da se nalazimo u kakvoj-takvoj stvarnosti. Bila je to očigledna i slatka prevara koja traje i danas. Poverovali smo tim davno nestalim ljudima i prošlim događajima, tim duhovima, ljudskim senama koje paradiraju ispred naših očiju. Pošto smo im poverovali, počeli smo da im pomažemo iz mračnih sala koliko god možemo.

Na koji način ste to činili?

- Tako što smo se čvrsto držali za drvene stolice znojavim dlanovima, plašeći se da im se nešto ne desi. Grizli smo usne strahujući, ili se radujući njihovim uspesima, kako u životu tako i na filmu, kao da su naši. Saginjali smo se u mračnoj sali da njih ne pogodi metak. Zatvarali smo oči u ljubavnim scenama, zamišljali sebe na njihovom mestu, a onda smo lili suze ne bi li oplakali njihove nesrećne ljubavi. Verujem i danas u tu prevaru, čini mi se sve više. Verujem u tu laž, zvala se ona nemi, komični, vestern, melodramski, ratni, avanturistički, akcioni, naučno-fantastični, američki, evropski, ruski ili autorski film. Verujem njihovim junacima, bili oni Čaplinovi, Džona Forda, Orsona Velsa, Trifoa, Felinija, De Sike, Bergmana, Kurosave…

Da li ste imali glumačke idole i, ako jeste, da li su se menjali tokom vašeg umetničkog sazrevanja?

- U selu smo imali specijalni naziv za glavnog junaka u filmu - mladić. To "mladić" značilo je nešto više od glavne uloge. Na korzou, pre filma, pitali smo jedni druge: "Ko je večeras mladić u filmu?" ili "Ko večeras igra mladića?" Nije bilo bitno koliko mladić ima godina i kog je žanra film, kakva je priča i poruka filma. Slučaj da je mladić bio devojka, bar u mom selu, nije zabeležen. Američki vesterni u kojima su mladići kauboji u poodmaklim godinama, kao Džon Vejn ili Gari Kuper, zadavali su nam najviše muke, jer smo mi klinci iz ulice svi listom navijali za Indijance. Možda samo zato što nam je bilo lakše da napravimo strele nego pištolje, a možda i iz sasvim drugih razloga. Danas je slučaj obrnut. Prvi filmovi, pa tako i prvi mladići kojih se ja sećam, a na koje smo mi klinci u prvom činu svog života mogli da se ugledamo, bili su Mihailo Strogov i Čapajev… Rusi. Kasnije su u drvenim kutijama, okovanim gvožđem, u kojima su filmovi slati na teren i izbacivani iz autobusa u vožnji kao jedini putnici, u selo silazili "mladići" iz Italije, Francuske, pa onda domaći mladići u liku Bate i Smokija i, na kraju, "mladići" iz Amerike koji i danas haraju bioskopskim dvoranama. Taj "mladić", kao univerzalni lik, bio je moj jedini idol.

Da vam je neko na početku karijere rekao da ćete odigrati više od 3.000 pozorišnih predstava i snimiti 40 filmova, šta biste mu odgovorili?

- Rekao bih mu da poveća malo taj broj, jer imam nameru da tek uradim najbolje stvari. Ali ima tu još jedna zanimljivost u vezi s mojim zanimanjima. U Beograd sam došao s namerom da studiram DIF. Za one neupućene, to je Fakultet za fizičko vaspitanje. Hteo sam da budem trener. Sport je u mojoj krvi na ovaj ili onaj način. Ako ne bukvalno, ono u mojoj večitoj želji da prevaziđem sebe, da uvek budem bolji. Jednom je reditelj Goran Marković rekao za mene da sam kao Sergej Bubka: stalno dižem lestvicu za koji centimentar više. Zato se i ne vraćam u pozorište. Postavio sam neke repere, pa neka se mlađi malo trude. Uglavnom, DIF nisam završio, iako sam položio pola traženih normi, jer sam u međuvremenu primljen na pozorišnu Akademiju.

Zašto u razgovorima o filmu volite da koristite fudbalsku terminologiju?

- Fudbalska utakmica je kao pozorišna predstava. Taj stav je delio i Žan Pol Sartr, čuveni francuski književnik i filozof. Vođa na terenu je važan kao što je na filmu važan reditelj. I danas igram fudbal, i to uvek napred. Volim da dajem golove. Društvo me zeza da više volim da dam gol, pa makar mi ekipa izgubila, nego da pobedimo a da ja nisam nijednom zatresao mrežu. To je skoro istina, s tim da se, kad osetim da možemo da izgubimo, povlačim u odbranu i onda teško onom ko mi se primakne.

Možete li da izdvojite neku ulogu u kojoj ste baš prevazišli sebe?

- Uloge je teško izdvajati. One mi dođu kao deca. Ja sam ih porodio. Realan sam čovek i ne smatram da je sve što sam napravio odlično. Ima tu i promašaja koji su bili inspirativni. Naveo bih ih sad, ali ne mogu da ih se setim! Drage su mi uloge zastavnika Save u "Belom odelu", Crnog u "Podzemlju", Kovača u filmu "Do koske", Pavla u "Original falsifikata", mala rola u velikom filmu "Bure baruta", a jedna od najšarmantnijih je svakako uloga učitelja Raje koju već pomenusmo. Tu je i "Mali svet" Miloša Radovića, rola u filmu "Vizantijsko plavo" Dragana Marinkovića. Ima još mnogo toga… Dakle, vidite da to nikada ne može biti samo jedna uloga.

To je što se tiče filma. A kako stoje stvari s pozorištem?

- Pozorišne uloge su, kao i filmske, bile različitih žanrova. Od drama kakva je "Hamlet" u režiji oskarovca Jiržija Mencla, koga sam igrao u Dubrovniku, preko "Mocarta", pa do izrazitih komedija, kao što su "Dugo putovanje u Jevropu", gde sam igrao kralja Nikolu, ili predstave "Mala" "Zvezdara teatra", gde sam improvizacijama produžavao predstavu i za 15 minuta. A ako baš moram da se odlučim za jednu ulogu, onda neka to bude Petar Popara iz filma "Andergraund".

U Americi i pojedinim evropskim zemljama zakon štiti glumce na taj način što ih smatra neuračunljivim određeno vreme posle predstave ili snimanja filma. Imajući to u vidu da se u svoje likove unosite "do daske", koliko vam vremena treba da "izađete" iz nekog lika?

- Eh, kada bi to bila istina, već bih ja neke odrobijao pod tim olakšavajućim okolnostima! Istina je da postoje trenuci uživljavanja i da vraćanje iz tih prostora nije lako. To zvuči pomalo staromodno, jer današnji mladi glumci ne kopaju tako mnogo po sebi i ne udubljuju se previše u karaktere koje tumače, pa su moja objašnjenja u vezi s "ulaženjem" i "izlaženjem" iz likova po njihovom mišljenju verovatno prevaziđena. Kako god, to je škola po kojoj sam se vaspitavao… Mislim da nije prevaziđena. Reč je o "sistemu Stanislavski" kao udžbeniku glume. Po tom sistemu manje-više rade i glumačke škole u Americi. Kao studio "Li Stazber", iz kojeg su izašli mnogi veliki američki glumci. Ali postoje prostori koji se otvaraju samo odabranima. Oni koji nisu bili u njima, ne mogu o njima ni da govore.

O postojanju glumačkih klanova priča se godinama unazad. Nastaju li oni isključivo voljom političke elite ili se formiraju i opstaju na još neke načine?

- Glumački klanovi ili klanovi filmskih i pozorišnih delatnika su uvek postojali. Svako pozorište je jedan mali klan. Ja nikada nisam pripadao klanovima i zato je moje osećanje slobode veliko. Možda je to samo osećanje, ali me ono ipak čini nezavisnim. Nekada je postojao klan "Jugodrpa", pa Ateljea 212, pa klan Udruženja filmskih umetnika, pa klan po partijskoj pripadnosti koji funkcioniše i danas. Nisam član nijedne partije, niti sam ikada bio. Ni komunističke, niti demokratske. Za sebe imam običaj da kažem kako sam narodni glumac u pravom smislu te reči. Mene narod voli i ja mu vraćam najbolje što mogu, ulogama koje su prepoznatljive i bliske našem gledaocu. Da, ja sam narodni glumac. Znači da pripadam svima. Moj klan zove se publika! Moji klanovi su moje uloge i glumačke istine. Uzajamno se volimo i cenimo, nismo jedni prema drugima popustljivi. Svaku ulogu koju prihvatim, a mnoge sam odbio, radim kao da mi je poslednja. Tako i živim. Filmski klanovi, kao i svi drugi kod nas, ujedno su i politički. Pošto ja nikada nisam pripadao nijednoj partiji, samim tim nisam bio u klanovima. Inače, s klanovima je lakše. Brže se napreduje, umetnik brže postaje uspešan. Ima, međutim, tu jedna opasnost: pripadnik klana ubrzo gubi objektivnost, pa misli da je za njegov uspeh zaslužan samo njegov genijalni talenat.

Do kada će naše filmadžije, kako ste se jednom prilikom metaforično izrazili, igrati između sebe na male goliće?

- To je trenutna situacija srpskog filma. Zašto to kažem? Zato što naši filmovi retko idu na velike svetske festivale. Oni se prošetaju po domaćoj sceni i naprave desetak hiljada gledalaca. Tu se njihov život završava. To su ti mali golići. Ne kažem, nekada može i utakmica na male goliće da bude odlična i uzbudljiva. Samo, uzbudljiva za one koji igraju, a to su obično "dva puta tri igrača". Nedovoljno za veliki fudbal i veliki rezultat. Za vrhunske rezultate su potrebne velike pare.

Imali ste primamljive ponude od strane bogatih produkcijskih kuća da karijeru nastavite u inostranstvu. Zašto ih niste prihvatili?

- Glumiti na tuđem jeziku, to je kao pisati na tuđem jeziku. Teško i neizvesno. Igrao sam u nekoliko filmova i mogao sam da napravim karijeru, prvo u Italiji, a kasnije i šire. Odustao sam od toga. Kako, bre, da propustim igranje fudbala s drugarima subotom u 11 sati prepodne, u dvorištu jedne škole na Novom Beogradu? Kako posle odigrane partije da propustim zadovoljstvo ispijanja piva na šlepu? Tamo bih morao sve to da gradim iz početka. Ali nije samo to u pitanju. Tamo bih stalno igrao karaktere koje baš ne poznajem najbolje, što ne bi bilo dobro. Ovde znam u dušu svaki lik koji tumačim, a publika to oseća i tome se raduje. Pošto to raduje i mene, ostao sam ovde. Ili, što bi rekao pesnik: "Sunce tuđeg neba neće vas grijat ko što ovo grije"!

Čime objašnjavate nedostatak kvalitetnih filmskih i TV scenarija? Nije li diktatura kao oblik vladavine bila mnogo inspirativnija za pisce od moderne demokratije?

- Politika nije jedina inspiracija za scenariste i umetnike, mada jeste izazov, dok posledice politike jesu materijal i zalogaj za umetnike. Međutim, nije to uvek najbitnije. Ovo vreme, prosto rečeno, nije umetničko vreme, nego vreme biznisa i biznismena, tajkuna i lopova, novih bogataša i starih službi. Ovo je period privatizacije svega i svačega. Gledam kako da izvučem živu glavu. Pošto se sve privatizuje, gledam da i mene slučajno ne stave na listu za privatizaciju, pa da me kupi neko za dve banke i odvede u nepoznatom pravcu! Nije se lako snaći u ovom svetu, jer njime trenutno upravljaju pripravnici. Ovo je neinspirativno vreme za umetnike, vreme globalizacije ekonomije. Umetnici ne mogu da dođu na red od političara u medijima, a oni su slabi glumci i zato je program na TV očajan. Moramo se navići na nesavršenost sveta i ljudskog roda ako želimo da živimo mirno.

Kako se štitite od negativnih energija svih vrsta? Verovatno imate neki sopstveni "mali svet"… Opišete ga u kratkim crtama.

- To su tajne koje se ne otkrivaju, inače bih bio mnogo ranjiviji i podložan uticaju onoga što ne bih voleo. Imam sisteme i mehanizme u tu svrhu. Imam štitove o koje se lome oni koji mi misle zlo.

Na koji način volite da potrošite slobodno vreme?

- Trenutno je to igranje golfa na Adi, u Golf klubu "Beograd". To je sport koji sam otkrio prošle godine. Za godinu dana dosta sam napredovao, bio sam treći na državnom prvenstvu u B grupi. Obožavam i duge, uvek inspirativne šetnje po Dunavskom keju s mojim prijateljem Dušanom Kovačevićem.

U Zemunu ima dosta lepih kafanica s muzikom. Navratite li ponekad u neku od njih?

- Išao sam ranije po kafanama, pio i pevao. To više ne činim, osim u posebnim prilikama. Sada su moj omiljeni restoran moja kuća i moj brod. Nema ništa lepše nego kad zaronim, uhvatim ribu i sam je ispržim na tiganju.

Pomenuli ste da vam je sport u krvi. Šta ste sve trenirali?

- Bavio sam se s dosta sportova na amaterskoj bazi, nikad profesionalno. Počeo sam s košarkom, onda je na red došao karate, pa boks i, na kraju, fudbal koji sam igrao za Proleter iz mog Ravnog Sela. Proleter se 1952. godine plasirao u šesnaestinu finala Kupa Jugoslavije. To je bio fantastičan uspeh za tim iz najniže lige. Već sam rekao da još uvek igram mali fudbal s društvom i da me golf uzeo pod svoje.

Jeste li navijač Crvene zvezde ili Partizana? Da li možda izbegavate da se deklarišete po ovom pitanju kako ne biste ugrozili popularnost kod dela publike koja simpatiše suprotni tabor?

- Ne bojim se izjašnjavanja te vrste. I jedni i drugi mi se obraćaju s "legendo", "care" ili "kralju"! I zvezdaši i partizanovci. Za njih sam ja - ja, a ne samo navijač Partizana. Ali, da budem iskren, kao što sam već rekao, domaći fudbal je kao i domaći film. Neuverljiv i bez velikih uspeha poslednjih godina, pa se tako i moja navijačka strast izduvala. Sad više ne znam ni imena svih fudbalera. Ipak, ako zasluže, brzo ću ih opet naučiti. Pri tom se čudim navijačima što još uvek s takvom strašću idu na stadione, kad nemaju od fudbala ni "f" da vide.

U kolikoj meri pratite ostale sportske događaje i šta mislite o buđenju srpskog reprezentativnog fudbala i plasmanu na Mundijal, kao i o nagoveštaju povratka na stare staze naših najboljih košarkaša?

- Kada je vrhunski, sport je uzbudljiv. Kao i umetnost. Pratim sportske prenose redovno, ali samo one najbolje. Evropski fudbal, svetska i evropska takmičenja, Olimpijske igre, golf. Što se tiče naše fudbalske reprezentacije, svi strepimo da to nije neka prolazna kriza. Pardon, uspeh, a-ha-ha… Ipak, veliki treneri, kao što su Radomir Antić i Dušan Ivković, isto su što i veliki reditelji. Mogu da naprave "čudo neviđeno". Čekamo to čudo s nestrpljenjem.

U vašem novom filmu, na kojem uveliko radite, jedan od junaka okrenut je igrama na sreću. Kakva su vaša iskustva na tom polju?

- Ne jedan, skoro svi moji junaci u tom filmu okušavaju sreću. Neko na loto listiću, neko u kladionici, treći traže milion ispod čepa jogurta "kravice", dok četvrti pak kuckaju SMS poruke i čekaju da ih strefi automobil, ne daj bože. Narod se vadi. Šta će kad poštenim radom ne može da zaradi penziju od koje bi mogao da živi. Ima i onih kod kojih je to strast. I ja sam jedno vreme bio strastveni kockar.

RIJALITI PROGRAMI SU "DNO DNA"

- Što bi rekli klinci, naši rijaliti programi su "dno dna"! Rad na televiziji uvek vodi ka površnosti, jer za kratko vreme mora da se uradi mnogo epizoda. Radi se brzo, a samim tim ne baš najbolje. Iz tog razloga ne igram u TV serijama. Ipak, moj drug Radoš Bajić me ubacio u njegovo "Selo gori a baba se češlja". Mislim da je to serija koja se izdvaja zato što pleni jednostavnošću, naivnim, iskrenim humorom i emocijom.

SVI SPORTISTI MOJI SU DRUGOVI

Na pitanje druži li se s nekim od sportista privatno, legenda spskog glumišta lakonski je odgovorila…

- Svi su oni moji prijatelji. Pored televizora im upućujem podršku energijom koja im pomaže da pobede. Jednom sam rekao košarkašima, na čelu s Bodirogom: "Koliko li vas vaše žene vole, kad vas mi navijači ovoliko volimo?" Smejala se cela kafana.

MOŽDA SE VRATIM POZORIŠTU KAO REDITELJ I GLAVNI GLUMAC

Svojevremeno je Lazar Ristovski izjavio kako pozorište doživljava kao "muzejsku tvorevinu".

- Prestao sam da igram u pozorištu kada sam počeo da snimam film "Podzemlje". Pošto smo ga radili dve godine, ta pauza je učinila da shvatim koliko sam bio umoran od pozorišta. Odigrao sam oko 3.000 predstava. Igrao sam godinama skoro svake noći i to je urodilo zasićenjem. I devojka, ma kako da je lepa, može da dosadi ako se viđate samo s njom. Gledaoci pamte moje uloge i zato se nadam da ću uskoro pronaći razlog da se vratim pozorištu. Možda kao reditelj i nosilac glavne uloge – najavljuje Laza nacionale.

LAZINIH TOP FILMOVI

Domaći

1. Skupljači perja (Saša Petrović)

2. Kozara (Veljko Bulajić)

3. Sjećaš li se Doli Bel (Emir Kusturica)

4. Podzemlje (Emir Kusturica)

5. Bure baruta (Goran Paskaljević)

Strani

1. Amarkord (Frederiko Felini)

2. Rašomon (Akiro Kurosava)

3. Kum (Frensis Ford Kopola)

4. Čarli Čaplin (nemi filmovi)

5. Tačno u podne (Fred Cimerman)

Autor teksta : Milorad PLAZINIĆ

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.