Izvor: eKapija | Petak, 08.02.2019.| 16:47

Vremenska kapsula - Domaće pivo izgubljeno u tranziciji

Jagodinski "Čiča", nažalost, nije pretekao
Nije proteklo mnogo vode Begejom, niti Savom, a vest da će iz Zrenjanina ponovo poteći pivo oživela je neke slike iz prošlog života, iz Srbije sa kraja 20. veka. Sentiment prema nestalim vremenima i stepen sklonosti nostalgiji, u principu, zavise od toga koliko je godina onomad imao onaj ko se seća, pa je i prizivanje u svest crvenkasto-zelenkaste etikete zrenjaninskog ZIP piva iz dragstora u okolini Devete beogradske gimnazije učinilo popriličan plezir. Tih đavoljih devedesetih lakše su točili i prodavali alkohol maloletnicima, mada, ne mora da znači da većina u četvrtom razredu već nije imala 18 godina. A tu je i uteha da pivo nije alkohol, da od njega samo raste trbuh. Pa, danas raste još brže, možda zato što pivo više nije "prirodno" i "lagano" kao nekad...

Domaće pivo bilo je, u odnosu na ovo što danas kupujemo u supermarketima, posebna vrsta pića. Gorko, još manje privlačnog ukusa dok se na njega ne ogugla, sa etiketom pričvršćenom na braon ili zelenu "zidarsku" flašu posebno nekvalitetnim lepkom. Još manje žensko piće od svojih kapitalističkih potomaka. Staro domaće pivo je ubila tranzicija, pojedini brendovi danas podsećaju na taj ukus, ali to je alternativa, a tada je bilo teški mejnstrim. Kao i loše vino, razblaženo dobrom kiselom vodom umesto sode.

Osamdesetih-devedesetih imali smo svoje, ali smo sanjali svetsko. Onaj lepak je slabije i slabije držao, etiketa se klizala po flaši još u prodavnici, u tekućini je bilo sve manje hranljivih materija, a iz džepa je sila pustinje prognala čak i zmiju. Na sve ređim putovanjima sticali smo, između ostalih, i kompleks stranog piva. Ponešto od toga, po visokoj ceni, pojavilo se u samoposlugama i lokalima. A onda su u Apatinu zajahali tržišne trendove, Siniša Mihajlović se mnogo trudio, i na kraju je rekao da se "promenulo" mnogo toga, ali i obznanio da je Srbija dobila kvalitetno pivo: "Pils Light, stvarno najbolje".

Uz prosečna i lošija, u 21. veku je, međutim, usahlo i to, dobro domaće pivo: "Pils Light" je ustupio manevarski prostor snažnijem apatinskom brendu, "Jelenu". Šut s rogatim nije mogao.

U Beogradu se, u prethodnom životu, uglavnom pio "zidarski" BIP. Nalik Nemačkoj, regionalni princip je vladao našom samoupravnom pivarskom scenom, pa se u Nišu pilo - niško, a, recimo, u Vranju, mestu bez sopstvene proizvodnje, uglavnom najbliža piva - niško, skopsko, zaječarsko. I vladao je lokal-patriotizam. Koliko 1996, organizatora post-srednjoškolske žurke su isprozivali zbog gajbe pančevačkog "Vajferta". Gde ti je BIP? Kada je, međutim, isti organizator, koju godinu kasnije na okupljanje kolega sa posla na Adi međici poneo - gajbu BIP-a, ismejan je od druga, izbeglice iz Sarajeva, na temu "beogradske imitacije piva".

U beogradskim "samiškama" osamdesetih se rado kupovalo i malo "tuborg" pivo, punjeno po danskoj licenci u Hrvatskoj. Slovenački "Union" bio je na glasu. "Nikšićko" se punilo samo u Nikšiću i viđano je, ponekad, čak i u pariskom supermarketu. Sa reformama Ante Markovića i liberalizacijom uvoza, raznobojne strane limenke odjednom su ispunile rafove. Dotad je ubedljiv favorit naših pivara bila - flaša, isključivo povratna ambalaža. Metal je bio gotovo luksuz. Za plastične "granate" još dugo nismo znali.

Gorkih devedesetih iz prodavnica je u jednom trentku nestalo - svega, pa i piva. Posle se, manje-više, sve vratilo, a privatizovane pivare su se u okolnostima "spoljnog zida sankcija", kako je Zapad nazivao naše oduženo mrcvarenje, borile za jedinstveno tržište, i za opstanak. Vremenom, mnoge su podlegle Darvinovom zakonu.

Da se setimo nekih domaćih piva. Osim klasičnog, svetlog BIP-a, od druge polovine osamdesetih pa nadalje viđene su etikete sa imenom "1111" (povodom nejubilarne godišnjice prvog pominjanja imena Beograd), "Aleksandar" (pošto smo, u seriji "Kraj dinastije Obrenović", saznali da je ubijeni srpski kralj bio pivopija), "Jubilej"... Znatno kasnije, stiglo je i "BG", ali, to je već bio kraj pivskog univerzuma kakvog smo znali u Srbiji, posebno u Beogradu.

U komšiluku, u Pančevu, točio se "Vajfert", ali i "Standard". Pod tim imenom, još ranije se punilo pivo u više domaćih pogona. U zrenjaninskom ZIP-u, osim svetlog piva, u flaše su sipali i crni "Porter". Vršac je imao "Šampion" i "Zofmann".

Momci u dvadesetim godinama su devedesetih, usled nemaštine, institucije kafane svojih roditelja i kafića starije braće zamenili blejanjem pred dve trgovinske ustanove - dragstorom, odnosno diskontom. Rodićev diskont u 44. bloku, kod Piramide, radio je celu noć, ispred je bio zgodan parkovski prostor, malo dalje i pogodne zamračene lokacije (neizbežne posle treće flaše), a na raspolaganju čitav portfolio pivarske industrije SRJ. Neka uđe u zapisnik da se svetli bečejski "Old Gold" pio tek kad svega drugog ponestane.

U Bečeju su, pre "Old Golda", pravili i "Merkur" pivo, koje je bilo na dobrom glasu. "Lav" iz Čelareva uvek je bio u prvoj domaćoj ligi. U obližnjem Novom Sadu, lom je svojevremeno izazvala pojava Rodićevog MB piva. Mnogo je uloženo u marketing, Lazi Ristovskom je Pjerluiđi Kolina rekao "Nema ceka, Lazo", a Ceca ga pitala: "Dobro Lazo, dokle ja da čekam"? MB pivo promovisano je kao ono što smo dugo svi čekali: Svetsko, a naše. Posao je sjajno krenuo, pa je prodat multinacionalnoj kompaniji. MB piva više nema ni u sećanju.

"Valjevsko pivo" reklamirao je Vlade Divac, a sa Kolubare je kasnije stigao još jedan "Švaba" iz Srbije - "Eichinger".

"Čiča" iz Jagodine, spravljan po češkoj recepturi, bio je među omiljenim novinarskim pićima, budući da su ga točili znameniti Gagi i Mica u klubu na šestom spratu Borbine zgrade. Konkurisao je, čak, vinjaku. Danas nema ni Borbinog kluba, ni jagodinskog Čiče.

Iz niške pivare je teklo pivo nazvano kao EI televizor u boji, "Medijana".

U centralnoj Srbiji, najbolje je prošao pivski Zaječar. Uzdali su se u otmeniji "Pils Plus", i na još nekog svog Nemca kojem smo ime zaboravili, a pozlatilo im se - staro, dobro, obično "Zaječarsko pivo". Kombinacija pomalo zaboravljene zidarske flaše, ćirilice na staromodnoj ali dobro zalepljenoj etiketi, sasvim solidnog ukusa i cene ispod 50 dinara stvorila je "večitog rivala" dugo neprikosnovenom "Jelenu".

"Pećko pivo" ostaje, nažalost, jedan od ratnih gubitaka sa kraja prošlog veka. A bilo je, verovatno, najbolje u Srbiji. To je, govore, zbog dobre vode. Osim na delu Kosova i Metohije pod privremenom upravom prištinskih separatista, "Pećko pivo" pre dva leta moglo se kupiti i na grčkoj obali, u mestu Metamorfozi na Sitoniji, za 70 evrocenti. Sada je to "Birra Peja". Nismo sigurni da je ukus ostao isti.

Mirko Radonjić


Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.