Izvor: eKapija | Ponedeljak, 10.09.2018.| 15:46

Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa - Biti spreman, to je sve

Ivan Medenica (Foto: Jovo Marjanović)
Sklon je da istrajava u vlastitom stavu, iako sebe ne doživljava kao oštrog kritičara. Ponikao u umetničkom miljeu, za njega je vezao i sva svoja interesovanja. Kroz tri dana beogradska pozorišna publika će najviše zahvaljujući njemu - Ivanu Medenici, spoznati novi svet, Svet bez ljudi. U susret 52. Bitefu (13-22. septembar), i zgusnutom rasporedu, umetnički direktor ovog prestižnog festivala, stiže da odgovori i na nekoliko pitanja eKapije - ličnih i profesionalnih.

Neke od odgovora dao je samo nama...

eKapija: Nakon prošlogodišnjeg dvadesetčetvoročasovnog spektakla, publika ima velika očekivanja od nastupajućeg Bitefa. Već treću godinu ste umetnički direktor festivala. U kojoj meri pred njegov početak imate bojazan kako će gledaoci reagovati i da li ste napravili dobar izbor?

- Svestan sam tih očekivanja, ali uporno ponavljam: niko razuman i dobronameran ne može da očekuje da se ponovi predstava Olimp jer je ona jedna i jedinstvena. Sve i da je tako nešto mogućno, kakav bi to egzibicionizam bio, pa i neodogovornost prema budžetu, da se svako malo zove predstava tolikog ili približnog trajanja? Ipak, podignuta lestvica očekivanja je tu, ona je realnost, i mi s njom moramo da računamo. Ove godine smo pripremili nešto sasvim drugačije: umesto jednog i jedinog Olimpa, koji je prošle godine nepravedno ostavio u drugom planu bar nekoliko sjajnih predstava, ove godine imamo ceo festival, svih deset predstava. Raduje me da je samo na osnovu programa veliki broj novinara već prepoznao, te dobijamo komplimente i na neviđeno, koliko je ovogodišnja selekcija koncepcijski konzistentna i čvrsta, te da ima adekvatnu dramaturgiju. Dakle, potpuno sam miran i zadovoljan što se tiče koncepta i dramaturgije festivala.

eKapija: Šta su ovogodišnji aduti?

- Počinjemo predstavom Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum koja nas, sasvim primereno danu Prologa u kome se izvodi, dvostruko vraća u prošlost. U godini kada se na Bitefu bavimo aktuelnim rastom desnog populizma i autoritarnosti u Evropi i svetu, ona nas podseća na istorijski nacizam, oličen u liku i delu Slovenca Odila Globočnika, jednog od Hitlerovih najbližih saradnika za koga u Sloveniji danas malo ko zna ili želi da zna, a takođe je i posveta Neue Slowenische Kunst-u, pokretu koji je 80-tih godina prošlog veka bio važna umetnička pojava i čiji je jedan od najznačajnijih predstavnika, Dragan Živadinov, reditelj Odila, pokretu koji je istovremeno i deo istorije Bitefa jer je na njemu bio vrlo zastupljen. U političke teme 52. Bitefa kao što su desni populizam, autoritarni režimi, ksenofobija, divljanje neoliberalnog kapitalizma - jednom rečiju: jačanje desnice - gromoglasno nas uvodi jedna, paradoksalno, vrlo minimalistička predstava. Francuska muzička predstava Žorisa Lakosta, Svita br. 3: Evropa, sastoji se od 28 numera koje izvode dvoje sjajnih pevača i jedan pijanista, a od kojih je svaka zasnovana na jednom audio dokumentu iz jedne od 28 zemalja EU i koji svi upućuju na jedan od pomenutih društvenih problema. Kažem da je to gromoglasno jer pokriva sve zemlje EU, a u nastavku se fokusiramo na te ili slične pojave u Nemačkoj, Srbiji, Hrvatskoj i Rusiji. Ovaj deo selekcije kulminira u estonskoj predstavi adekvatnog naslova Prljavština koja je, u našem konceptu, komička metafora kataklizme, sveta koji se, doslovno valja u blatu, kao što i fenomenalni estonski glumci puna dva sata igraju u ringu punom blata. Posle "kataklizme" nastupa, doslovno, svet bez ljudi: tri predstave bez živih glumaca, izvođača, tzv. pozorišne instalacije. Tu se tematski fokus blago pomera s kolektivnog raspadanja na individualni nestanak, na fenomen smrti. Logično, ovakav se Bitef završava Mocartovim Rekvijemom, ovog puta sjajno muzički "miksovanim" s afričkim pogrebnim pesmama (muzička partitura Fabricija Kasola), a u diskretnoj koreografiji jednog od vodećih svetskih koreografa, Belgijanca Alana Platela... Dakle, za evaluaciju koncepta i dramaturgije se ne brinem, a jedina mi je bojazan kako će neke predstave biti pojedinačno doživljene i ocenjene, jer je koncept više bitan stručnjacima i sladokuscima, a umetnički domet svake pojedinačne predstave širokoj publici, zapravo - svakom od nas.

eKapija: 52. Bitef obiluje dakle, pesimističnim temama - smrti, ksenofobije, netoleracncije, autoritarnih režima - što sugeriše i ovogodišnji slogan Svet bez ljudi. Šta će biti njegova opštimistična nota?

- Mnogo toga. Za mene je optimistično i uliva nadu već to što vodeći svetski umetnici ne zabijaju glavu u pesek pred ovim izazovima savremenog sveta, već se s njima direktno hvataju u koštac. Najbolji mi je primer slovenačkog reditelja, legendarnog Dragana Živadinova, koji je prekinuo svoje višegodišnje eksperimente s predstavama u bestežinskom stanju, i generalno kosmosu, da bi napravio predstavu o slovenačkom nacisti iz prve polovine 20. veka. Na moje pitanje odakle dolazi taj radikalni zaokret u interesovanjima, Živadinov me je pogledao malo čudno i odgovorio - zato što je to sada jedina relevantna tema, u današnjem svetu je "nacizam jedini realizam"... Takođe, optimizam unosi i plemenit, humanistički, topao, emancipatorski odnos prema fenomenu smrti, koju savremena potrošačka civilizacija želi da protera iz naše svesti, a što je svojevrsni vid novog varvarizma. Tu mislim na pomenuti Rekvijem za L. autorskog tandema Kasol-Platel, Pa'am mladog izraelskog multimedijalnog umetnika Nadava Barnee, koji je ovogodišnje otkriće Bitefa i, možda, pre svih drugih na predstavu čuvenog Štefana Kegija iz švajcarskog rediteljskog kolektiva Rimini Protokol, Zaostavština. Sobe bez ljudi.

eKapija: Ko su za vas "pravi ljudi" bez kojih ne možemo?


- Vredni, predani, pametni, talentovani, radoznali, srčani, istrajni, duhoviti, čestiti, koji opšte dobro stavljaju iznad ličnog i ne misle od danas do sutra nego u istorijskim dimenzijama.

(Foto: Mammut Vision/shutterstock.com)
eKapija: Kako biste u razvoju teatra ulogu predstava bez živih glumaca na sceni objasnili svojim studentima, a kako publici?

- Pozorište je bilo, jeste i biće mesto intenzivnog susreta i razmene, energetske, duhovne, emocionalne, misaone i čulne između gledalaca i izvođača, to je njegova estetska, pa ako hoćete i onotološka suština. Instalacije su apartna forma koja se nalazi na granici između vizuelnih i izvođačkih umetnosti, istovremeno pripadaju i jednima i drugima. Ipak, neke instalacije imaju više odlika jednih, a druge drugih umetnosti. Tri instalacije u glavnom programu 52. Bitefa su sasvim pozorišnog karaktera: ne odvijaju se u loop-u, imaju vremenski okvir i njemu primerenu dramaturgiju i stvaraju vrlo intenzivno čulno iskustvo. Mi ne želimo ovim stavljanjem estetskog naglaska na instalacije da proglasimo "smrt izvođača", kao što sam rekao, on će uvek biti glavni konstituent izvođačkih umetnosti. Samo želimo da instalacijama, koje su uveliko prepoznate i priznate u kontekstu vizuelnih umetnosti, istu vrstu legitimiteta podarimo i u pozorištu, a što u našoj sredini, bojim se, dosad nije bio slučaj.

eKapija: Prepoznatljivi ste kao oštar kritičar i teatra i svakodnevnice, a u jednom intervjuu ste rekli, da teško da ćete ikad zaćutati. Šta Ivana Medenicu ipak, može da ostavi bez teksta?


- Sebe ne doživljavam kao tako oštrog kritičara, to je više legenda... Ostavljaju me bez teksta vanserijski i sofisticirano lepe (prirodno) plave osobe oba pola. Ovo je najintimniji odgovor koji sam ikada dao u jednom intervju i, molim vas, neka na tome i ostane (smeh).

eKapija: Ima li strogost, kojom Vas najčešće karakterišu, veze i sa ličnom percepcijom sebe, ili je do ljudi koji na držanje do ličnog stava gledaju kao refleksiju arogancije?

- U sredinama koje izvesno nemaju razvijene demokratske tradicije, pa tako ni kulturu kritičkog mišljenja, kakva je većina u našem regionu, istrajavanje u vlastitom stavu se često shvata kao arogancija ili samoljublje. Iz te kulturne i društvene neemancipovanosti, kao i često utemeljenog straha od autokratskih oblika vladanja, razvio se, kao odbrambeni mehanizam, jedan sveprisutan vid poslušnosti, poniznosti, pa u odnosu na to kritičko zalaganje za određene stavove još dodatno štrči... Sebe ne osećam kao militantnu osobu, čak mislim da sam vrlo fleksibilan kad je, recimo, pozorišni ukus u pitanju. Stvar je u tome što se čvrsto zalažem za elementarnu "kontrolu kvaliteta", nisam sklon onome da svako treba jednom po čaršiji da okrene biciklo, pa je onda nekim umetnicima lakše da me proglase za estetskog militanta nego da se suoče s poprilično trajnim, nepopravljivim dometima svog dara.

eKapija: Šta znate da zamerite sebi?

- Pre svega ponašanje u privatnom, emocionalnom životu, ali pojedinosti iz te sfere nisu za intervju... Zameram sebi što jošne umem baš najbolje da posređam prioritete, kao i, doduše sve manju, opsesivnost i sklonost da sve držim pod kontrolom.

eKapija: Odrasli ste u umetničkoj porodici, studirali neko vreme i filozofiju, a pozorište i dramaturgiju izabrali kao autentičan, lični poziv. Među omiljenim ste profesorima na Beogradskom univerzitetu, pa gotovo da vas je i nemoguće zamisliti u nekom drugom miljeu. Koji su vaši "skiveni" hobiji i intersovanja van sveta umetnosti?

- Nemam ih! (smeh). Zaista, sve sam hobije pretvorio ili vezao za svoje profesionalne izbore. I kad čitam lepu književnost, gledam filmove, slušam koncerte, obilazim muzeje i galerije, ja studiram, proučavam, procenjujem, a sve zato što smatram da je dužnost osobe koja se bavi poslovima kao što su moji da se intelektualno ne zapušta, da prati što je više moguće kulturnih sadržaja iz različitih oblasti. Drugi značajan aspekt mog života, pored profesionalnog, je druženje s prijateljima i poznanicima, koje mi beskrajno znači i ono me najviše opušta. Nažalost, nisam sportski tip... Postoji ipak, jedno ne baš tako skriveno interesovanje, a koje posredno praktikujem kroz sve što radim: politika. To nije politika u našem lokalnom shvatanju, koje to sve više postaje i globalno, a to je svedenost na vulgarno, prizemno partijašenje. Mislim na politiku u izvornom značenju, kao praksi i teoriji organizovanja života u zajednici, a za opšte dobro, i sa fokusom, u mom slučaju, na one oblasti koje smatram najznačajnijim za opštu emancipaciju i koje sve (eto li slučajnosti!), spadaju u moje kompetencije: kultura, obrazovanje i nauka. Smatram da svime što radim, zapravo, politički delujem u određenim oblastima (u smislu promocije određene radne etike, sistema vrednosti...). Politikom u "operativnijem" smislu nikada nisam imao potrebu da se bavim.

(Foto: Jelena Janković)
eKapija: Kako biste danas kao dugogodišnji kritičar ocenili svoju prvu predstavu koju ste režirali kao srednjoškolac - Pogrešna dijagnoza, a koja se davala u Dadov-u?

- Nadam se da je bar bila duhovita. (smeh).

eKapija: Koji je najradikalniji potez u karijeri koji ste povukli?

- Nisam nikad pravio radikalne poteze u karijeri, postepeno sam gurao u pravcu koji sam odavno sebi odredio, ali na tom putu nikad nisam pravio ni prečice.

eKapija: Strahujete li da bi pozorište moglo postati još jedno pomodarstvo?

- Pomodarstvo može da bude zgodan prvi stimulans da nekog privučete novom iskustvu, u ovom slučaju pozorištu, da ga onda "ščepate", radite na njegovom oblikovanju i razvoju, pa da mu onda neke druge, prave stvari postanu važnije u "konzumaciji" umetnosti. Problem je u tome što se u našoj redini gotovo uopšte ne bavimo edukacijom publike i to je veliki problem. Za to se u svetu odvajaju ozbiljna sredstva i razvijaju čitavi programi.

eKapija: Profesionalne izbore, prema sopstvenom priznanju, napravili ste rano - još do 25. godine. Kako vidite sebe "pod stare dane"?

- Spokojnog, sa svešću da sam dao svoj maksimum u realizaciji onog što sam shvatao kao svoj (profesionalni) poziv, dužnost, i to na način za koji sam mislio da je ispravan, optimalan, bez nepotrebnih kompromisa. Iako ova tvrdnja danas zvuči kao nesimpatična kopija, moram reći da je mene, ne znam otkuda, oduvek odlikovala ta neka protestantska etika kad su rad i društvena odgovornost u pitanju... Što se tiče intimnih izbora, voleo bih da kraj života provedem na moru... Što bi rekao Hamlet - "biti spreman, to je sve".

eKapija: Krije li se sreća u malim stvarima?

- To tek treba da počnem da učim (smeh). Prevashodno je tražim u velikim.

eKapija: Šta ćete poželeti sebi za naredni rođendan, u oktobru?

- Finansijsku i menadžersku stabilnost za Bitef i to na duže staze, kako bih mogao, u saradnji sa sjajnim Bitef timom, da ostvarim zacrtane smernice daljeg unapređivanja i razvoja festivala... Ovaj festival je moja najveća profesionalna i lična strast.

Biografija

Ivan Medenica rođen je u Beogradu 1971. godine. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti, gde danas nosi zvanje redovnog profesora na predmetu Istorija svetske pozorišta i drame. Govori francuski i engleski jezik, a služi se nemačkim. Pored rada u nastavi, aktivan je u naučno-istraživačkom radu u oblasti studija pozoriša, a njegovi članci objavljivani su na francuskom, engleskom, nemačkom, mađarskom, španskom, poljskom, slovačkom, rumunskom, češkom. Pozorišne kritike piše u Politici, nedeljnicima Vreme i NIN i časopisu Teatron. Šest puta poneo je Sterijinu nagradu za najbolju pozorišnu kritiku, a od 2003. do 2007. bio je selektor i umetnički direktor Sterijinog pozorja. U oktobru 2015. imenovan je za umetničkog direktora Bitef-a. Po izboru domaćih medija, prošlogodišnji, 51. Bitef bio je najbolje izdanje festivala u poslednjih deset godina, a gostovanje predstave Olimp Jana Fabra jedan od kulturnih događaja u zemlji 2017.

Od 2014. direktor je konferencija Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara, a od 2012. predsednik nacionalne sekcije IATC - Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije.

Uživa veliki ugled i u zemlji i u inostranstvu. List Vreme proglasio je 2017. Ivana Medenicu za ličnost godine.

Ivana Bezarević
Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.