Izvor: Blic | Utorak, 28.10.2008.| 17:07

Svetislav Pešić, trener-spasilac Košarkaškog kluba "Crvena Zvezda" - Beker me je nosio na rukama

(Foto: mozzart sport)

Osamdesetih godina prošlog veka živeo sam u Sarajevu. Košarkaši Bosne bili su popularniji od fudbalera Željezničara i Sarajeva zajedno. Skenderija je bila non-stop puna. Raša Radovanović, pokojni Mirza Delibašić, uz Zdravka Čolića, Davorina Popovića i Bregovića činili su moju ekipu za noćne izlaske. Gde god bismo krenuli stvarala se euforija jer su nas ljudi obožavali. Išli smo u disko klubove ali i u kafane, organizovali žurke. Srećno smo živeli, kaže u ispovesti za "Blic nedelje" naš proslavljeni košarkaški trener Svetislav Pešić.

Detinjstvo
Rodio sam se u Novom Sadu u ulici Stevana Popovačkog iza dugačke bele zgrade tadašnjeg Izvršnog veća Vojvodine. Tamo mi je otac službovao kao građansko lice pri JNA. Pošto sam u Novom Sadu proveo svega tri godine, jednu asocijaciju na najranije momente detinjstva budi mi ta bela zgrada Izvršnog veća koju sam kasnije u životu viđao na razglednicama iz vojvođanske prestonice. Pošto je moj otac iz Pirota, odlučio je da se s porodicom vrati u zavičaj, pa sam četvrti rođendan proslavio u staroj porodičnoj kući.

Samo fudbal
Svi dečaci iz moje ulice navijali su za Partizan i Zvezdu i po celi dan smo igrali fudbal navijački podeljeni u dva tima. U Pirotu je tada postojala samo mala fiskulturna dvorana u lokalnoj gimnaziji i bili smo primorani da se zimi snalazimo igranjem uličnog hokeja više na snegu nego na ledu. Soni Listrom i Ingemar Johanson bili su glavne zvezde tadašnjeg prvenstva sveta u hokeju na ledu koje smo gledali na šuštavoj slici na televizorima koji su za to vreme predstavljali supermoderna čuda tehnike. Hokej smo igrali i rukama i nogama i štapovima razne dužine, tako da je zbog klizave podloge i nesmotrenosti drugara bilo i lakših povreda. U okviru Sportskog društva "Pionir" koje sam osnovao sa komšijskim klincima iz ulice postojao je i fudbalski klub u kojem sam ponosno kao golman stajao među stativama.

Škola
U školi su mi pobede u stonoteniskim mečevima postale novi sportski izazov i, pošto sam kao klinac živeo za sport, vrlo brzo sam postao pionirski prvak Srbije. Iako više nije među živima, moj prvi trener i nastavnik Zvonimir Mičić živi u sećanjima svih Piroćanaca koji vole košarku. On je zajedno sa grupom entuzijasta osnovao košarkaški klub u Pirotu i ja sam iz moje ulice postao jedini klinac koji trenira basket. Svi ostali su igrali fudbal. Škola nam je bila obavezni deo života, ali i u pravom smisli te reči obrazovni obrazac. U to vreme znao se red i pravila ponašanja i da bismo mogli da treniramo neki sport, morali smo da imamo dobre ocene u školi. Učio sam francuski sa zadovoljstvom, pa je mama odlučila da me upiše na kurs esperanta u školskoj biblioteci. Kad sam je pitao zašto me nije upisala na neki svetski jezik kao što je nemački, engleski, španski, rekla mi je da je sigurna da ću biti svetski čovek i da ću ih naučiti kroz život, pa dok sam mali da savladam i esperanto. Bila je u pravu jer danas govorim i nemački i engleski i španski.

Beograd
Kada sam u avgustu 1968. godine stigao u Beograd na studije ekonomije, počeo sam da treniram košarku u Partizanu. Preko leta grad je potpuno prazan i kada bih preko vikenda bio bez obaveza samoća je budila nostalgiju, a nostalgija me gurala u odluku da se vratim u Pirot. Nekoliko nedelja sam izdržao jer sam u klubu trenirao zajedno sa Žarkom Zečevićem, koji je jedini u to vreme imao svoj auto "fijat 1300" i razvozio skoro sve igrače kući posle treninga. Zeka je bio najbolji student na Ekonomskom fakultetu, tako da smo i tamo bili kolege. Pre svega, bio je dobar prijatelj. Mi smo tada trenirali dva puta dnevno i profesionalno se odnosili prema košarci, samo što nismo ni približno bili plaćeni kao profesionalci danas, a neki od nas su uspeli da završe fakultete.

Pirot
Ipak jedno nedeljno jutro me je odvelo na autobusku stanicu i sa odlukom da sve napustim seo sam u autobus na direktnoj liniji Beograd–Pirot. U kući sam zatekao oca, majku i brata kako mirišu supu na nedeljnom ručku. Bio sam srećan i saopštio sam im da više ne mogu da trpim dosadu i samoću u Beogradu. Ćale se nasmejao i rekao mi da sam u pravu jer sam završio srednju ekonomsku školu, dobiću posao, a košarka se igra i u Pirotu. Mama nas je obojicu ozbiljno pogledala, meni rekla da će da mi opere to što sam doneo u torbi, a ocu: "Sretene, vadi mu kartu za sedam ujutru. Svetislav se vraća u Beograd." Kad sam je posle mnogo vremena pitao kako je imala srca da me tako vrati za Beograd, rekla mi je da joj se srce cepalo, ali da je znala da imam potencijala za velika dela. U stvari, moja majka nije dozvolila da odustajem na prvim preprekama u životu.

Žeravica
Ranko Žeravica, legenda jugoslovenske košarke, bio je stručni konsultant u Partizanu, gde je trener bio čuveni Raičić koji je između ostalog bio zadužen za sve omladinske selekcije u ondašnjoj SFRJ. Njih dvojica su tesno sarađivali jer je Ratko bio savezni selektor. Raičić me je iznenada izostavio iz početne petorke na utakmici sa OKK Beogradom koju je televizija prenosila i meni to nije bilo pravo. Izgubili smo jer smo bili slabiji u toj utakmici, ali su svi primetili da nisam igrao punim srcem i svom snagom. Kao vrhovni košarkaški autoritet, Žeravica me je kaznio sa godinu dana neigranja i Partizan je ispao iz Prve savezne lige. Žeravica mi je tada govorio da sam ga razočarao kao čovek i nije popustio 12 meseci. U leto 1971. otišao sam u Sarajevo i potpisao za košarkaški klub Bosnu. Boša Tanjević je već tada bio moj dobar prijatelj i stvorili smo sjajnu atmosferu u klubu.


Sarajevo
Sarajevo zauzima posebno mesto na mapi gradova u kojima sam živeo i radio jer sam tamo sreo svoju suprugu i u njemu se 1976. godine rodio moj sin Marko, a 1984. ćerka Ivana. U to vreme smo se ludo zabavljali jer su moji prijatelji Zdravko Čolić i pokojni Davorin Popović na fenomenalan način predstavljali sarajevsku muzičku scenu. Pošto sam diplomirao ekonomiju i završio igračku karijeru, našao sam se na mestu predsednika košarkaškog kluba Bosna i na kraj pameti mi nije padalo da se bavim trenerskim pozivom. Doduše, završio sam Višu trenersku školu ali to je većina igrača uradila u to vreme po prestanku aktivnog igranja. Pošto je tadašnji trener Bosne iznenada odustao od daljeg angažmana, na nagovor drugara Žarka Varajića i Raše Radovanovića preuzeo sam klupu kluba s idejom da po završetku sezone dovedemo nekog respektabilnog stratega u Sarajevo. Poput droge su me opile pobede i osvajanje prvenstva SFRJ i više nikada nisam promenio poziv. Trener sam i dan-danas.

Nemačka
Kada sam postao selektor reprezentacije Nemačke, nijedan od njihovih igrača nije hteo da igra za nacionalni tim. Nisu želeli da investiraju svoje vreme preko leta jer nisu verovali da je moguće da ostvare bilo kakav rezultat na bilo kom takmičenju. Tada sam primao i namerne i nenamerne udarce sa svih strana. U Nemačku sam stigao iz zemlje u kojoj je svakom mladom igraču bio san da igra za reprezentaciju. Savez me je podržao jer su me oni doživljavali kao misionara. Stalno sam putovao jer su se svi mladi igrači nalazili na američkim koledžima. Uspeli smo da se plasiramo na Olimpijadu u Barseloni 1992. godine i u takmičenju u grupi da se sastanemo sa najjačim NBA timom u istoriji. Veliko iskustvo i radost za moju mladu ekipu je bio meč protiv Džordana, Birda, Medžika Džonsona. Samo im je Hrvatska sa Draženom Petrovićem, Kukočem, Rađom, Vrankovićem pružila značajniji otpor.

Trijumf
U olimpijskom selu je sve vreme Boris Beker dolazio kod nas jer je spavao sprat ispod košarkaša, a na utakmici protiv Španije sedeo je iza klupe i stalno bodrio ekipu. Mi smo dobili meč protiv domaćina Olimpijade i Boris me je na rukama tako podigao u vazduh, da sam mislio da ću poginuti ako padnem. Nemačka televizija je do kraja turnira prenosila sve utakmice košarkaške reprezentacije.

Teniser
U međuvremenu, 1993. godine Nemačka je postala prvak Evrope, a ja sam postao odličan prijatelj sa Borisom Bekerom. U okviru jedne humanitarne akcije, organizovan je teniski meč između Džimija Konorsa i Borisa Bekera u "Maks Šmeling" areni u Berlinu. Pre početka meča ušao sam na teren kao specijalni gost i zatekao postavljen koš na obodu teniskog igrališta. Sa linije slobodnih bacanja ubacivao sam basket loptu u koš, dok je Boris pokušavao tenisku lopticu da probaci kroz obruč. Naravno, nije nijednom uspeo da pogodi koš, publika se dobro zabavila i ja sam mislio da mogu da odem sa terena. Međutim, Boris nije mislio isto i potpuno van programa mi je pred punom dvoranom pružio reket i pokazao rukom prema servisnoj liniji. Malo smo se zagrejali i na oduševljenje publike ja sam servirao, Boris se iznenadio i jedva vratio moj amatersko-rekreativni servis, da bih ja jakim forhendom pogodio liniju terena, bacio reket i uzdignutih ruku slavio pobedu jednim poenom. Publika je zaglušila dvoranu. Jedan sam od retkih ljudi na planeti koji imaju pozitivan skor sa Borisom Bekerom. Štaviše, jedini sam koji nije izgubio ni poen protiv njega.

Štefi prava dama
Štefi Graf je živela blizu Hajdegera u kojem se nalazio sportski centar gde se pripremala košarkaška reprezentacija Nemačke. Bila nam je redovan gost i volela je da igra basket s nama. Odlično se kretala, a i šut joj nije bio loš. Jednom sam čuo da je trčala s atletičarkama Nemačke trku na dvesta metara i stigla nekoliko desetinki iza njih. Bila je divna dama lavljeg srca. Prava vrhunska sportistkinja.

Indijanapolis
Na svetsko prvenstvo u SAD, 2002. godine otišli smo u jakom sastavu odličnih igrača među kojima su neki već bili svetske zvezde. Uspeo sam pre svega da im ubrzam i pojednostavim kontranapad i da ih ubedim da je kolektiv u košarkaškom sportu mnogo ispred pojedinca. Radmanović to jednog momenta nije želeo da prihvati i nisam mogao da dozvolim da se ugrozi harmonija tima i ogromno zalaganje koje su momci pokazali na pripremama. Pobedili smo drim tim na njihovom terenu i postali prvaci sveta. Dejan Bodiroga je tada dokazao da je veliki čovek i igrač visoke klase. Predvodio je svoje drugove do titule. Kao i svoje saigrače iz Barselone do prve titule prvaka Evrope. I tamo smo uz Fućku napravili pobedničku atmosferu u kolektivu. U dve godine došli smo do pet trofeja.

Porodica
Ubedljivo sam najgori član moje porodice jer se najmanje trudim oko nje. Svi drugi mnogo više ulažu u porodicu Pešić.
Najmanje vremena provodim s njima, ali to je jedna konstanta koju moji ukućani tolerišu jer me vole. Negde se po štampi provlačilo da mi je supruga rekla da dođem u Zvezdu, ali moram da kažem da se o svemu dogovaramo na porodičnim savetima, a da odluke još uvek donosim ja. Marko je u Berlinu, završio je koledž i košarkašku karijeru i odbio da bude trener. Siguran sam da bi bio odličan trener, ali on želi da se bavi marketingom u sportu, što je uostalom i studirao. Ivana je izučavala modu na koledžu i, kada je diplomirala, otišla je u Barselonu da tamo gradi karijeru.

Crvena zvezda
Svestan sam da armija navijača očekuje od nas mnogo uspeha, ali svi moraju da znaju da smo još uvek u fazi formiranja tima. Crvena zvezda je veliki klub koji ima ugled i u regionu i u Evropi i siguran sam da će ove pobede s početka sezone napraviti dobru atmosferu na Malom Kalemegdanu. Potrebna nam je dobra organizacija kluba i strpljenje i podrška navijača. Igrači su motivisani i siguran sam da će ginuti u dresu Crvene zvezde.

Lična karta
Svetislav Pešić je rođen 28. avgusta 1948. godine u Novom Sadu. Košarku je igrao u Pirotu, beogradskom Partizanu, sarajevskoj Bosni, s kojom je u sezoni 1978-79. postao prvak Evrope. Trenirao je Bosnu, nacionalnu selekciju Nemačke, berlinsku Albu, moskovski Dinamo, Đironu, rimsku Lotomatiku, Keln. Sa reprezentacijom Jugoslavije je 2001. godine osvojio Evropsko prvenstvo u Instanbulu, dok je 2002. osvojio Svetsko prvenstvo u Indijanopolisu. Sa Barselonom je postao prvak Evrope prvi put u istoriji tog kluba. Oženjen je i ima sina Marka i ćerku Ivanu.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista BLIC od 26.10.2008

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.