Ratko Radovanović, proslavljeni jugoslovenski košarkaš - Zvezde, nikad ne zaboravite odakle ste krenuli!

Ratko Raša Radovanović, proslavljeni reprezentativac i as Bosne, s kojom je bio prvak Evrope, trenutno je van košarke. Vreme provodi u svom kafiću RR na Žarkovu i za Blic vraća film karijere i sarajevskih dana.

Radovanović jedini je živi osvajač kompletne kolekcije zlata jugoslovenske košarke: Olimpijsko (Moskva 1980), svetsko (Manila 1978), evropsko (Lijež 1977) i klupsko (Bosna 1979). Dok gleda slike i uspomene igrača, bivših i sadašnjih, i trenera, okačene na zidu kafića, vraća film karijere i gledamo u budućnost.

Nema vas u javnosti šest godina. Zašto?

- Ja sam 14 godina bio prisutan u javnosti, dok sam bio funkcioner u FMP-u. Dobro dođe mali predah, ne treba se ni stalno pojavljivati, dosadiš narodu - kroz smeh će za Blic dobrućudni džin iz Nevesinja.

Četvrti ste najtrofejniji jugoslovenski košarkaš na večnoj listi, posle Dalipagića (12), Kićanovića i Dražena Petrovića (po 10)?

- Ranije nisam o tome razmišljao, sada mi to mnogo znači. Čast je biti među ovakvim legendama. Od 23 miliona tada Jugoslovena biti među 12 najboljih igrača je uspeh, a tek biti nosilac igre... San svakog sportiste je odlazak na Olimpijske igre, a pogotovo kada na njima osvojite medalju. Ne zanemarujem šampionat sveta, pre svega onaj u Manili kada smo pobedili svih devet utakmica. Pamtim i Evropsko prvenstvo u Liježu, kada su nas novinari pritisli da smo kao pustili meč Čehoslovačkom, da bismo izbegli Ruse, međutim dobili smo i Italijane i Ruse sa po 20 razlike.

Koja je medalja najdraža?

- Iz Orleansa 1974, kada smo bili juniorski prvaci Evrope. Ta medalja je početak, a svaki početak je najlepši, posle kreću uspesi, zato je ova najdraža.

U Grenoblu 1979. Bosna je postala šampion Evrope?

- Sve je bila lepa priča, sjajan tim, sjajan grad. U to vreme sve je bilo podređeno KK Bosna, imali smo sreću što se sve poklopilo - tim, ljudi koji su vodili klub, grad... Čitavo Sarajevo je živelo za klub. U početku smo bili blizu prvog mesta, koje nam je bežalo, nikako nismo uspevali da budemo prvaci. Uspeli smo kasnije, bilo je lepo biti šampion Jugoslavije, osvojili smo i evropsku titulu 1979.

Kada ste završili karijeru 1990, vratili ste se u Sarajevo, koji ste morali zbog rata da napustite?

- Vratio sam se tamo, krenuo sa biznisom, otvorio stomatološku ordinaciju, ali sam morao da napustim Sarajevo. Tada nismo mogli odmah da shvatimo šta se dešava. Ranije, u jednom sarajevskom ulazu živeli su Srbin, Hrvat i musliman, nikad se niko nije delio po nacionalnosti. Sarajevo je bio grad u kojem su vojnici uvek bili najbolje primljeni.

Ima li nostalgije? Nosite li Sarajevo u duši?

- Nema, prošlo je sve. Jedino me prijatelji vezuju za taj grad, navraćam u Sarajevo, imam svoje društvo s kojim pijem piće. Ne nosim ga u duši... Mnogi su otišli iz tog grada, nije on sam po sebi interesantan, već ljudi koji su živeli u njemu. Sarajevo su činili velikim Zdravko Čolić, Bijelo dugme, Indeksi, Emir Kusturica... Moj prvi dolazak posle završetka karijere u Sarajevo bio je finalni turnir ABA lige 2005. Bilo mi je drago da sam dočekan ovacijama i skandiranjem pune dvorane nakon svih dešavanja devedesetih godina.

Vule Vukalović, koji vas je doveo iz Nikšića, obeležio je sarajevsku košarku?

- Vule je u Sarajevu napravio mnoge sportove: odbojku, košarku, šah - bukvalno sve. Znao je kako treba, stvorio je Bosnu, jedinog evropskog šampiona bez stranaca u timu. Doveo je mladog, ambicioznog i radnog trenera Bogdana Tanjevića, koji je zajedno sa nama igračima stasavao.

Kao funkcioner FMP-a osvojili ste dve titule ABA lige i četiri Kupa?

- FMP je bio jedan od najzrelijih projekata u Evropi. Nebojša Čović je čovek koji voli košarku i koji je mnogo ulagao. Ulagalo se u dvorane, u najperspektivnije mlade igrače koji su dovođeni a posle su izrasli u velike asove. Sve to je radio mali broj ljudi, od sekretara Nešovića, portparola, moje malenkosti do, naravno, sjajnih trenera, koji su imali težak zadatak, ali je svaki od njih ostavio trag. Raspolagali smo najmodernijom medicinskom opremom, a sa ekipom koju su predvodili profesor Dragan Radovanović i Mića Stanojković uspeli smo da napravimo nešto što je neobično u Evropi. Vladala je velika disciplina koja se mnogima i nije svidela, ali se svima isplatila, igrači su postali asovi i dobri ljudi. Neka se sete kako su počeli, gde i šta su igrali i nikad ne treba da zaborave gde su stasali i iz kog kluba su otišli. Ponosan sam na sve te igrače koji su sada dobri u Evropi, pre svega na Teodosića, šampiona Evrolige sa CSKA. Tu su i "moji" Raduljica i Mačvan.

Srebra sa SP i OI?

- Srećan sam zbog tih uspeha. Ova reprezentacija je odlična, da je Boban Marjanović bio u timu, bili bismo još jači, neke poraze bismo pretvorili u pobede, ali ma gde god učestvovali, a posebno na Olimpijskim igrama, teško je osvojiti medalju, makar i srebrnu. Država je pomogla tako što je organizovala, zajedno sa KSS, kvalifikacioni olimpijski turnir koji nije nimalo bio jeftin, a takođe su ispoštovane i sve nagrade za osvojene medalje sportistima, kao što je i obećao premijer Aleksandar Vučić. Imamo još potencijala, najbitnije je nastaviti sa osvajanjem odličja. U toku Olimpijskih igara razgovarao sam sa Mutom Nikolićem i govorio mu da će biti sve kako treba. Uspeli smo jer smo imali sjajnu atmosferu u Riju, Đorđević i Muta Nikolić su složili sve kockice.

Košarka nekad i sad?

- Drugačija je, oštrija dosta, ali jednu stvar ne mogu da razumem. Nepojmljivo mi je da igrač i pored toliko jakih fizičkih treninga traži izmenu u šestom minutu, ili kad trener izvodi igrača koji pogađa sve što šutne.

Povratak u košarku?

- Bilo je poziva posle odlaska iz FMP-a, sada provodim vreme sa porodicom, suprugom Verom, ćerkom Sarom, sinom Stefanom i najviše s unukom Lukom. Ono što sam propustio za vreme karijere, kad je odrastanje dece u pitanju, nadoknađujem sa unukom. Što se povratka tiče, napunio sam baterije, pa ćemo videti.

Srbija danas i sutra?

- Rat, sankcije i bombardovanje ostavilo je traga na narod. Država je mnogo uništena, vratili smo se 30 godina unazad. Nadam se da dolaze bolji dani, mislim da se dobro radi, verujem u Vladu na čelu sa Aleksandrom Vučićem - zaključio je Radovanović.

Slede promene u KSS, imate li kandidata?

- Kada je Dragan Đilas došao, Savez nije dobro funkcionisao. On je sa Dejanom Bodirogom, Dejanom Tomaševićem i ostalim timom ljudi postavio sve na svoje mesto, vratio je mušku i žensku košarku na puteve stare slave. Nadam se da će taj sport i dalje opstati, ko god da dođe posle njega, a mislim da su kvalitetna rešenja i Božidar Maljković, i Predrag Danilović, i Dejan Bodiroga. Košarka je nacionalni sport broj jedan. Mnogo ljudi gleda fudbal, ali oni često razočaraju. Naši fudbaleri u klubovima igraju sjajno, a kada dođu u reprezentaciju kao da su pali s Marsa. U košarci samo treba kontinuitet, ne bi valjalo da posle ovih medalja čekamo na sledeću deset godina.

MOKA SLAVNIĆ JE PRAVI ŠMEKER

U karijeri ste zahvatili gotovo sve trofejne generacije i velikane novijeg doba?

- Pošto sam dobro igrao na Svetskom prvenstvu u Manili, prišao mi je Zoran Slavnić i rekao: "Mali, dobro si igrao, ali sutra ću te videti sa Italijanima." Stalno me je provocirao i maltretirao za moje dobro. Moka je bio pravi as, znao je da prepozna veličinu, umeo je da na šmekerski način stavi do znanja zašto nekoga nije proigrao. Igrao sam i sa Dalipagićem u Veneciji, sa Kićanovićem u Parizu, zajedno sa Kukočem, Rađom, Đorđevićem... Velikani!

NAGRADA ZLATNI LAV

Igrajući u Veneciji dobili ste i prestižnu nagradu Zlatni lav za sport?

- To mi je posebno drago priznanje, jer je prva nagrada koja je dodeljena jednom strancu sportisti.

DESET NAJZNAČAJNIJIH DOGAĐAJA

1972. Dolazim u Bosnu, presudan trenutak u životu

1977. Sa reprezentacijom igram na Evropskom prvenstvu u Liježu

1978. Bosna postaje prvak Jugoslavije

1978. Postajemo prvaci sveta, u Manili. Bio sam treći strelac ekipe i ušao u petorku sveta. Veliki uspeh sa 22 godine

1979. Bosna postaje prva jugoslovenska ekipa koja je osvojila Kup šampiona

1980. Zlato na Olimpijskim igrama u Moskvi

1985, 1988. Ima i lepših stvari od košarke, recimo, rođenje dece. Stefan se rodio u Parizu, Sara u Veneciji

1992. Jedan od najtežih trenutaka u mom životu, napuštam Sarajevo

1996. Dolazim u FMP, od koga smo napravili klub evropskih standarda