Izvor: Politika | Nedelja, 16.09.2007.| 12:55

Branko Cvejić, glumac, upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta - novi Banetov „Bumbarov let”

Upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta priča o susretu sa Lorensom Olivijeom i Vivijen Li u pozorištu, Goranom Markovićem i Srđanom Karanovićem u gimnaziji, Marijom Crnobori na gradilištu, pa o merenju dužine života po ministru Voji Brajoviću...

Branko Cvejić (61), jedan od najznačajnijih srpskih glumaca, opet je, po drugi put uzastopno, imenovan za direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Dogodilo se to prošlog ponedeljka, sasvim očekivano, kao sled događanja u srpskoj kulturi.


Cvejić je 1969. godine diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i od tada je stalni član ansambla ove pozorišne kuće kojoj je posvetio ceo radni vek. Sem uloge glumca, Branko Cvejić je u prošlih dvadesetak godina obavljao i poslove pomoćnika upravnika (Jovan Ćirilov) i operativnog direktora u vreme gradnje nove zgrade ovog pozorišta.
Prepoznatljiv znak njegove glumačke karijere je uloga Baneta Bumbara u nezaboravnoj televizijskoj seriji „Grlom u jagode”. Po očekivanju svih onih koji poznaju Cvejićev način rada, i sledeće četiri godine u ovom pozorištu će sve biti samo „muzika”, biće to, novi, lak „Bumbarov let”...

Ko Vas je uveo u pozorište?

Moj otac Žarko Cvejić, operski pevač, bio je član Narodnog pozorišta. On i majka su me, još kao bebu, nosili u pozorište. A kad sam prohodao šunjao sam se po „katakombama” ove kuće, od tavana do podruma. Inficirao sam se svim tim mirisima, od šminke do lepkova za bradu i brkove...

Šta posebno pamtite iz tih vremena?

Mnogo šta, ali jedanput sam bio iznenađen, gotovo frapiran. Jedne večeri u garderobu mog oca ušli su Lorens Olivije i Vivijen Li! Imali su predstavu u Beogradu. Bilo je to sredinom pedesetih. Imao sam tada samo desetak godina. Sećam se svakog detalja. U kući je bila žestoka rasprava da li ja mogu da gledam krvavu Šekspirovu tragediju „Titus Andronikus”sa Lorensom i Vivijen, koju je režirao Piter Bruk. Jer, to nije za decu. Tu ima ozbiljnih događanja svih priroda... Ipak, gledao sam tu predstavu... Neverovatni ljudi su u ta vremena dolazili u Beograd. Ima toga i sad, ali ne ovog kalibra. Evo, počeo je Bitef...

Kad ste dobili prvu ulogu?

Bilo je to početkom šezdesetih, kad sam pošao u gimnaziju. Učestvovao sam u snimanju filma „Prozvan je Peti tri”. Bio sam tada u Petoj beogradskoj gimnaziji gde smo imali dramsku sekciju. Od tih dana se družim sa sadašnjim istaknutim scenaristima i rediteljima. Jedan je Goran Marković, a drugi Srđan Karanović. Sa Srđanom sam početkom sedamdesetih radio televizijsku seriju „Grlom u jagode” i film „Jagode u grlu”. To nikad neću zaboraviti. Po tome sam, kao glumac, posebno ostao zapamćen.

Da li ste tada dobili nadimak Bane Bumbar?

Ne. Bilo je to ranije. Tako me nazvao čuveni reditelj, arhitekta, osnivač Jugoslovenskog dramskog pozorišta i dugogodišnji upravnik Bojan Stupica, kad sam, još kao student, došao u pozorište. A taj nadimak sam, svojom voljom, uz saglasnost Srđana Karanovića, zadržao i u seriji „Grlom u jagode”.

Ko je sve pripadao grupi glumaca „Bojanove bebe”?

Stupica je bio izuzetan čovek, zaljubljenik u pozorište i sve pozorišne ljude. Mi, mladi glumci, koji smo tada krajem šezdesetih bili uz Stupicu nazivani smo „Bojanove bebe”. Bili smo to: Gojko Šantić, Tasa Uzunović, Milan Gutović, Josif Tatić, Ivan Bekjarev, Đurđija Cvetić, Svetlana Bojković, Mirjana Vukojčić... I ja. Bila su tu i dvojica Đurića, Slobodan i Dušan, ali su, na veliku žalost, obojica nastradala u saobraćajnim nesrećama.

Koga ste od glumaca zatekli uz Stupicu?

Bili su to samo veliki glumci. Najmlađi od tih starih bili su Miša Janketić i Ljuba Tadić, a od onih iskusnih Viktor Starčić, Dejan Dubajić, Milan Ajvaz, Ljubiša Jovanović, Karlo Bulić, Marija Crnobori, Branko Pleša, Rahela Ferari, Milivoje Živanović, Mira Stupica, Stevo Žigon... Bilo mi je dragoceno to druženje sa svim tim asovima glume. Sedeo sam sa njima i samo slušao šta oni pričaju. Od jutra do duboko u noć...

Sa kim se sad viđate?

Marija Crnobori dolazi vrlo često u moju kancelariju. A kad se gradilo ovo novo pozorište, pre pet, šest godina, ona je svaki dan dolazila tu, na gradilište, u jednu baraku, u moju radnu sobu. Bila je tu često i pre mene. I kad dođem ona mi podnese izveštaj: „Danas ih je došlo 143. I svi rade”... Ona je, zamislite, dok mi još spavamo, u cik zore, brojala radnike koji su dolazili da grade pozorište...

Koliko ste partijski angažovani?

Nikad u životu nisam imao nijednu knjižicu. Nikad nisam pripadao nijednoj partiji. Ali, ne kažem da nisam simpatizer neke od stranaka koje nam se nude. Ono zbog čega sam svima zahvalan jeste činjenica da me niko nije terao da budem njihov član...

Koliko ste uspeli da se bavite sportom?

Želeo sam to. Pokušavao sam... Ali, sve je ostalo na pokušaju. U to moje vreme bilo je u modi, od jeseni do proleća, ići na klizanje, na Tašmajdan. Oni koji su imali više dara igrali su hokej. Ono što ja nisam mogao da činim radio je Dragan Stojanović, moj brat od tetke. Bio je odličan hokejaš Partizana. Parirao je čak i nepobedivim Slovencima. Bila je tada na Tašmajdanu divna atmosfera. Otvoren stadion, mraz steže, gledalaca nekoliko hiljada, veliko navijanje, a posle toga zagrevanje i druženje u „Poslednjoj šansi” iznad stadiona...

Koji sport je sad Vaš?

Opčinili su me ovi naši teniseri: Novak Đoković, Ana Ivanović i Jelena Janković. Mogu da vam kažem da ne spavam noćima kad oni igraju. Sve gledam. Oni nisu samo vrhunski igrači, već su tako i lepi, obrazovani i elokventni da se ja njima ponosim. Prirasli su mi za srce. Obožavam ih...

Koliko poštujete državne granice?

Kad je umetnost u pitanju za mene granica – nema. Mi ništa ne bismo mogli da učinimo ako bismo se vrteli u krugu Beograd, Novi Sad, Sombor, Užice, Niš... Ne bismo imali ni pravu sliku o svojoj vrednosti. Zato je moj cilj izlaziti neprestano i na međunarodnu scenu i dovoditi strance kod nas. I mi se tako ponašamo. Odlazimo ove jeseni u Kanadu. Približavamo se evropskoj uniji pozorišta... U regionu smo bili svuda. U zagrebačkom „Kazalištu mladih” imali smo nekoliko predstava koje su bile pozdravljene na najbolji način. Gostovali su i oni kod nas. A o saradnji sa Skopljem, Sarajevom, Ljubljanom... da ne govorim.

Nagrade Vas mimoilaze. Zašto?

Nagrađivan sam kao glumac, ali, skromno rečeno, ne baš onoliko koliko sam to zaslužio. Zbog toga ja volim da kažem da nemam nijednu nagradu. Dobio sam, na primer, nagradu za ulogu Petrunjele, žensku ulogu, u „Dundu Maroju”... A prošle sezone sam nagrađen kao menadžer... Ipak, mislim da je mera vrednosti umetnika i sećanje gledalaca. Ono što vredi to traje...

Zašto ne igrate u Vašem pozorištu?

Tako sam odlučio i zbog mogućih priča svih vrsta, a i iz praktičnih razloga. Ne mogu da budem odsutan iz kancelarije direktora mesec, dva dok traju probe... Znam, Jovan Ćirilov tvrdi da reditelj-upravnik i glumac-upravnik moraju, kao što su to činili Šekspir i Molijer, da daju pečat svom pozorištu i ličnim učešćem u predstavama. To dosad nisam mogao, ali ima vremena. Razmisliću...

Zasad je televizija Vaša scena?

Tako se događa. Igram u serijama Siniše Pavića: „Porodično blago”, „Stižu dolari”... To mi je drago, dobre su uloge i baš su mi „legle”. Mislim da sam ih dobro odigrao. A da je to tako ja osetim po reagovanju ljudi na javnim mestima. Volim da idem na pijacu subotom i nedeljom. Tada odgovaram na sva pitanja prodavaca i kupaca...

Kako se snalazite u porodici?

Veoma dobro. Svi imaju svoje poslove, pa ni o kome posebno ne brinem. Kćerka Bojana (30) i sin Žarko (26) muzikolozi su, znači umetnici, a moja supruga je dr Vesna Cvejić, profesor biohemije na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Vesna nije umetnik, ali je veliki ljubitelj umetnosti. Bojana živi u Briselu, često putuje, pa se može reći da živi u Evropi. Žarko je muziku završio u Engleskoj, na Oksfordu, gde je i magistrirao, a sad u Americi, u Kornelu, priprema doktorat.

Šta možete reći o sebi?

Srećan sam čovek. Spojio sam hobi i posao, a rezultat tog miksa je strašna strast koja mi omogućuje da živim na najbolji način.

Da li ste vernik?

Znam sigurno da nisam ateista, nisam bezbožnik. Moj deda, po ocu, Branko Cvejić je bio sveštenik, a bio je i profesor u gimnaziji u Rumi, Karlovcima, u Drugoj beogradskoj... Deda je pored veronauke predavao još latinski, grčki i – matematiku!

Koliko Vam brzo prolazi život?

Jaooo, nekad mi se učini preterano brzo. Vreme kao da leti... Moj kolega Voja Brajović, ministar kulture, sproveo je u delo originalnu ideju: brojao je svoje godine do 50, a zatim je počeo da ih broji unazad... Tako da se on sad približava „pubertetu”... Neće, verujem, ministar da se naljuti što sam odao njegov sistem merenja dužine života.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA od 16.09.2007

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.