Izvor: Blic | Nedelja, 17.06.2007.| 17:05

Jova Radovanović iz "Sedmorice mladih" - Žene su opasnost za orkestar

Jova Radovanović
Rođen sam na Zvezdari, a to je u ono vreme bilo naselje pored Beograda. Na mestu gde je sad Centralni zatvor seljaci su obrađivali kukuruz. U početku sam se interesovao za sport i bio sam uzoran sportista, čak sam osvojio i neke medalje. Prvenstveno me je interesovala atletika, mada sam neko vreme trenirao fudbal i rukomet. Moje interesovanje za sport prestalo je onog momenta kad sam se bukvalno zaljubio u muziku, kaže u ispovesti za "Blic nedelje" Jova Radovanović, član nekada čuvene grupe Sedmorica mladih.


Četvrto dete
U ono vreme bilo je teško kupiti muzički instrument. Potičem iz siromašne porodice. Bio sam četvrto dete, tako da nisam smeo ocu ni da spomenem muziku. I tako sam potajno maštao da budem muzičar, sve dok se za ostvarenje tog sna nije pobrinuo prvi komšija. Njegova porodica bila je jedna od imućnijih, otac mu je bio poznati advokat.
Kada je posle nekog vremena moj drugar uz pomoć oca i veza uspeo da me ubaci u muzičku školu, pa čak i da mi nabavi klarinet na revers, smogao sam snage da kažem ocu. Bio je zaprepašćen i odmah me je pitao ko će sve to da plati. Rekao sam mu: "Ne brini, sve je plaćeno, samo treba da pristaneš". Otac me je tada zagrlio i poljubio. I dan-danas se sećam njegovog pogleda.

Kad porastem...
Kao klinci sedeli smo na asfaltu i maštali šta će ko biti kad poraste. Imao sam šest godina i već tada sam znao da ću biti muzičar. Nekoliko godina kasnije bio sam na svadbi i muzičari su svirali pesmu "Oj Zoro, oj Zorule". Rekao sam drugarima da bih znao da odsviram tu pesmu samo kad bih imao neki instrument. Naravno, odmah su skoknuli do prve pijace i kupili mi najjeftiniju frulu. Kada sam im odsvirao pesmu nisu mogli da veruju. Bili su to neki moji počeci, a ja sam bio ubeđen da mi leže samo duvački instrumenti.

Prvi orkestar
Prvi orkestar koji sam osnovao zvao se Domino. Neki od prvih nastupa bili su u amfiteatru Tehnološkog fakulteta. Oni nisu imali klavir, a mi smo kompletnu zaradu koju smo dobijali plaćali da iznajmimo klavir. Bukvalno ni dinara nismo zaradili. Pa vi sad vidite kolika je to bila zaluđenost! Međutim, kasnije nam se sve to isplatilo.

Sedmorica mladih
Domino je bio kratkog veka. Morao sam da rasturim bend, jer je većina momaka otišlo u vojsku. Rasturanjem Domina otišao sam u ansambl Veseli Bendža, koji je već svirao na televiziji. Nisam svirao ni godinu dana tamo, a već je stigla ponuda Sedmorice mladih. Njihov saksofonista je otišao u vojsku, prihvatio sam ponudu.

Odlazak u Evropu
Neposredno po dolasku u orkestar Sedmorica mladih otišli smo u inostranstvo i tamo ostali petnaest godina. Bili smo popularni u Jugoslaviji, ali smo ipak želeli da se oprobamo i u Evropi. Tamo je konkurencija bila surova. Godinu dana smo opipavali puls, već sledeće godine napravili smo veliki uspeh i postali jedan od najboljih zabavnih bendova u Evropi.

Na probu bez žena
Orkestar Sedmorica mladih uspešno je funkcionisao dugi niz godina jer smo se poštovali međusobno. Naravno, bilo je nekad nesuglasica, a rešavali smo ih glasanjem. Zaduženja smo delili i niko nije smeo da se vrati neobavljenog posla. Pridržavali smo se pravila da je proba neprikosnovena i da je tamo ženama pristup zabranjen. Ono što smo shvatili jeste činjenica da žene mogu da nam rasture bend.

Tito i mi
- Bili smo popularni kod Tita i Jovanke. Tito je bio jako muzikalan i duhovit na poseban način, mada se često dešavalo da kaže nešto što nije smešno a da pri tom svi moraju da se smeju. Jednom smo nastupali na nekom prijemu u Karađorđevu, nakon niza ceremonija i protokola svi su se malo opustili... on je čak i zapevao, a u jednom trenutku je zatražio da mu dam saksofon da svira. Naravno, ispunio sam njegov zahtev i on je dunuo dva-tri puta. Svi su se bogzna kako nasmejali, aplaudirali, čak je i fotograf slikao. Po završetku fešte od fotografa sam zatražio tu sliku, naravno, on se napravio lud, a ja ispao budala što sam uopšte i pitao tako nešto. Pa gde predsednik da svira saksofon?

Cenzura
Tito nam je pomogao, oslobodio nas je vojske. On nam se nikad nije mešao u izbor pesmama koje smo mu pevali, ali smo zato morali da obratimo pažnju na repertoar kad smo gostovali po bivšem SSSR. Mesec dana unapred morali smo da pošaljemo repertoar za svaku pesmu da bi nam odobrili. Sve što je bilo američko nije moglo da se peva.

Devedesete
- Dolaze užasne devedesete i orkestar se raspada. To je jedno vrlo tužno vreme i ja ga se nerado sećam. Nisam želeo da pravim drugi ansambl, ali još nije bilo vreme za penziju. Imao sam još puno toga da kažem. To su bila vrlo teška vremena, pogotovo za ljude koji su se bavili šou-programom. Kome je šou-program uopšte trebao između devedesete i dvehiljadite?!

Između dva režima
- Pre devedesetih ljudi su bezbrižnije živeli, ali ne i bolje. Imali su stalna zaposlenja, bili su mnogo pozitivniji, u to sam siguran. Nije bilo ovoliko televizija koliko i danas. Postojali su prvi i drugi program i oni su bili krcati kvalitetnim emisijama. Nije moglo da prođe bilo šta. Ili je bilo vrhunskog kvaliteta ili nije moglo da se emituje. Nismo bili nešto specijalno plaćeni, ali smo bili zadovoljni. Nije tačno kad kažu da se mnogo bolje živelo. Moj drug Gale Janković je to najbolje opisao. Govorio je: "Kako je nekad bilo lepo, pa smo svi išli na more fićom ili 'ćirom' tj. vozom, pa ti na svakoj krivini upadne gar u oko. Dođeš preznojen, skuvan k'o krompir do mora. Uđeš u more, a ono lepo plivaju konzerve, mala deca i ostaci od lubenice. E tako je bilo lepo".

Momački dani
- Bilo je puno devojaka ali nekako, šta znam, dugo mi je trebalo da stanem na ludi kamen. Iako su nas devojke jurile, mi smo bili toliko opsednuti probama da nismo ni imali vremena za njih. Bilo je svega, ne mogu da kažem. Zabavljao sam se sa puno devojaka, dok nisam upoznao moju Kovu. Upoznali smo se na televiziji, ona je bila šminker i frizer. Između ostalih, ona nas je pripremala za nastup i tu mi je zapala za oko. Jedan mig ovamo, onamo i eto, desila se hemija, iskra je sevnula. Posle godinu dana zabavljanja Koviljka i ja smo se venčali i evo već 33 godine smo u braku.

Porodica
- Koviljka i ja imamo troje dece, sina i dve ćerke bliznakinje. Jedna je profesor engleskog, a druga radi kao novinar na Studiju B. Sin je oženjen i nedavno je dobio ćerkicu, koja sad ima šest meseci. Trudim se da što više vremena provedem s njom, jer znam dok vikneš keks ima da odraste. Koliko god sam mogao, a eto izlazio mi je život u susret, provodio sam kvalitetno vreme sa svojom decom. Nije dovoljno kupiti detetu igračku. Ja sam svojoj deci pravio igračke i, što je najbitnije, igrao sam se s njima. To učestvovanje u igri ostaje deci u glavi i tako se stvara prijateljstvo. To se ne dobija, to se ne rađa, već se gradi. Danas sam sa svojom decom pre svega prijatelj. Oni ne žive s nama, ali su više kod nas nego kod svojih kuća.

Minimaks i Moljac
- Mića Minimaks, Ljuba Moljac i ja devedesetih godina smo odlučili da krenemo na turneju. Program je bio isključivo zabavnog karaktera, smeh i samo smeh. Ljudima je u početku to bilo malo čudno, ali su kasnije to odlično prihvatili. Mića i ja smo jako dobro sarađivali. To je čovek koji je neverovatno brzo mislio. Bio je to sjajan novinar i mislim da se još dugo neće pojaviti neko njemu sličan. Mnogi ga nisu voleli zbog njegove specifične duhovitosti, ali za mene je on bio odlična ličnost u svakom pogledu. Često smo po završetku programa sedeli u nekoj kafani, društvo su nam ponekad pravile i Suzana Mančić, Tanja Bošković i Vesna Čipčić. Jedno vreme i Lokica se družila s nama.

Hajde da se volimo
- Ja sam taj film i zaboravio. Podsetili su me klinci, ovi Cigančići što peru prozore koji su znali napamet reči koje sam izgovorio u filmu. Trebalo je da snimim mnogo više filmova, ali su mi brojne turneje po inostranstvu uvek bile prepreka. Nije mi žao zbog toga, jer ne može čovek sve da postigne. Čak sam pod stare dane dobio svoj šou-program "Povuci ručnu" koji se emitovao na Televiziji "Pink". Smeh me je održao. Mislim da ljudi koji se smeju ne mogu da budu loši. Iako imam 66 godina, i dalje imam želje i volje za nastavak igre.

Razumevanje
Moj uspeh ne bi bio uspeh da nemam ovakvu porodicu, utočište posle napornog dana. Ženu koja je morala da istrpi sve to. Nemoguće je da u životu uradite nešto dobro, a da druga strana ne trpi. Trideset tri godine braka su prosto projurile. Toliko je bilo i jurnjave i posla, da čovek nije imao vremena da razmišlja o nekim drugim stvarima.

Ključ uspeha
Kao klinac nisam baš puno planirao život, kasnije se ispostavilo da i nije dobro planirati. Bilo je mnogo uspona i padova. Ipak, mislim da su neuspesi dobra stvar. Oni su stimulansi za dalje. Nikad nisam bio zadovoljan. Uvek mi je sve što sam uradio, sve što sam snimio služilo za analiziranje postupaka. Malo je stvari kojima sam bio zadovoljan. Najverovatnije tu leži ključ uspeha.

tekst je u potpunosti preuzet iz lista

od 17.06.2007

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.