Da štednja ne zaustavi razvoj agrara - Iznuđeno smanjivanje subvencija ne bi smelo da pogodi stočarstvo

U skladu s merama štednje na red su, čini se, došle i subvencije za poljoprivredu. Kako drugačije shvatiti najave iz državnog vrha da poljoprivredne subvencije, onih poznatih 100 EUR po hektaru, a koje su, predviđene zakonom, ne bi trebalo ubuduće da pripadaju velikim poljoprivrednim proizvođačima koji imaju nešto manje od 100 hektara zemlje. Država će finansijski, prema nezvaničnim saznanjima, pomoći samo manje proizvođače koji imaju, recimo, do 20 hektara zemlje.

Da li je na pomolu nova agrarna politika ili je reč o iznuđenim rešenjima? Para nema, a s teškom mukom mogla bi da se brani potreba da se država skupo zadužuje kako bi se isplatile zakonom obećane subvencije. Opet, koliko juče slušali smo da poljoprivredi treba dati što više i da agrarnu politiku ne bi trebalo menjati sa svakim ministrom, jer je dugoročna predvidljivost od presudnog značaja za nekog ko se bavi tim poslom.

Agroekonomski analitičar Milan Prostran kaže da najavljene izmene vidi kao iznuđenu meru zbog nedostatka para u budžetu.

– Ne bih voleo da je to najava neke nove agrarne politike. Nije dobro da se pravi diskriminacija između poljoprivrednih proizvođača po veličini poseda. Naročito ne bi bilo dobro da bez državnih para ostanu oni proizvođači koji, na primer, imaju više od 100 hektara zemlje, a bave se i stočarstvom pa imaju, recimo, i 100 krava muzara. To bi bilo vrlo nelogično, jer je stočarstvo u vrlo lošem stanju, a mi se zalažemo za povećanje broja uslovnih grla po hektaru. Takve farmere treba osloboditi najavljenih restriktivnih mera – smatra Prostran.

Po njemu, crne tačke naše poljoprivrede su stočarstvo i finansiranje, odnosno kreditiranje poljoprivrede.

– Voleo bih da država za subvencije kamata na poljoprivredne kredite, kratkoročne i dugoročne, opredeli više sredstava. Kamate su trenutno u rasponu od 12 do 16 odsto, a poljoprivreda može da podnese samo do tri odsto. Pristalica sam i da država nastavi da subvencioniše veću upotrebu reprodukcionih materijala, naročito potrošnju mineralnih đubriva – navodi Prostran.

Goran Živkov, bivši ministar poljoprivrede, kaže da se pogrešno vodi računa samo o tome koliko se novca daje agrarnim budžetom. Mnogo je važnije videti kome i kako idu pare i kakav je efekat te podrške.

– Nema spora da postojeća politika koju je DS uspostavio 2007, a SNS nastavio, treba da se menja. Međutim ono što se predlaže kako u predlogu Zakona o podsticajima, tako i Zakona o poljoprivrednom zemljištu, mnogo je gore nego postojeća loša politika. U novim predlozima delovanje je usmereno ka velikim kompanijskim farmama kojima se omogućava da dobijaju državnu zemlju i malim poljoprivrednicima do 20 hektara kojima se omogućava da dobiju subvencije po hektaru. S druge strane, grupa koja najviše treba da bude podržana i pripremljena za EU utakmicu, a to su porodična gazdinstva srednje veličine, isključuje se iz agrarne politike. Srbiji treba politika okrenuta investicijama na porodičnim gazdinstvima, koja će imati posebne mere za svaku grupu poljoprivrednika. Nama treba da bude cilj da srednji farmeri postanu veliki, a velika porodična gazdinstva da što pre uvedu sve EU standarde i da investiraju u skladište i preradne kapacitete. Potrebna nam je i politika koja će prepoznavati mala gazdinstva i davati im adekvatnu podršku dohotku ukoliko su starije životne dobi pa nisu u mogućnosti da obezbede dovoljno za pristojan život – kaže Živkov.

On navodi da zemlje EU prosečno za investicije u poljoprivredu i ruralni razvoj izdvajaju 32% agrarnog budžeta. Nove članice čak 43%. Iako su njihova sela i poljoprivreda znatno razvijeniji od naših, procenili su da su im neophodna nova ulaganja u traktore, zalivne sistema, skladišta, atarske puteve... za razliku od nas koji valjda sve to imamo pa smo investicionu podršku, koja je 2006. iznosila 46 odsto budžeta, danas smanjili bukvalno na nekoliko procenata, dodaje sagovornik.