Ernst Bode, Messer Tehnogas AD - "Godine raspleta"

Generalnom direktoru Messer Tehnogasa nije potreban aperitiv za odlično raspoloženje. Već pri upoznavanju Ernst Bode na odličnom srpskom ističe da je veliki optimista u pogledu budućnosti Srbije. “Postoje tri nivoa u napredovanju jedne zemlje: najniži, srednji i visoki”, objašnjava, veće preciznosti radi, sada na engleskom jeziku ovaj 46-godišnji poliglota koji, pored maternjeg nemačkog, srpskog i engleskog, tečno govori još mađarski i italijanski.

“Srbija je prethodnih godina već pregurala najteži deo posla uspevši se na početni nivo, odnosno onaj na kome je bila pre 20 godina. To već predstavlja veliki pomak, ali i svojevrsnu garanciju da će se vrlo brzo vinuti na srednji nivo”. Vrlo brzo?! “Nezahvalno je, naravno, precizirati, ali smatram da je razumno pretpostaviti da se radi o periodu od nekih 5-6 godina tokom koga - zašto da ne? - može dostići trenutno dosta odmakle zemlje u regionu poput, na primer, Mađarske”, prognozira Bode u svom omiljenom restoranu “Zaplet” da Srbiju nakon dugih i mračnih “godina zapleta” uskoro očekuje srećan rasplet.

Gore-dole-gore
Svoje ohrabrujuće procene ne temelji, međutim, na očigledno urođenom optimizmu, nego na uspesima svoje kompanije ostvarenim u prethodnih deset godina, koliko je prošlo otkako je nemački Messer preuzeo srpski Tehnogas. “Messer je u Srbiji prisutan još od novembra 1997, a ja, sa višegodišnjim pauzama, od početka 1999. godine. Kada se danas osvrnem unazad, mogu da kažem da je to bio loš period da gori nije mogao biti”, priznaje. Zašto su se Nemci onda odlučili na ovu kupovinu?!

“Pa, čvrsto smo bili uvereni da nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma neminovno slede velika poboljšanja. Umesto toga, dolazi do rapidnog pogoršanja situacije, što kulminira bombardovanjem Srbije”, odgoneta jednu, ali zadaje drugu zagonetku. “S druge strane, međutim, treba reći da smo tek prošle godine - ne računajući, doduše, vrednost poslova za U.S. Steel Srbija - uspeli da dostignemo učinak iz godine koja je prethodila NATO bombardovanju”.

Objašnjenje je u tome što je tokom bombardovanja bukvalno prestala da postoji čak polovina mušterija - poput Prve iskre, Petrohemije, Azotare, Slobode... – dok su ostali radili sa značajno smanjenim kapacitetima. Mic-po-mic, 2005. ostvaren je prihod od 2,1 milijarde dinara, a prošle godine i svih tri milijarde - što je skok od fascinantnih 50 odsto!
Prvi razlog tome je puštanje u rad novih postrojenja za proizvodnju industrijskih gasova u Smederevu. Podsetimo, radi se o projektu vrednom 44 miliona evra, čijom je realizacijom omogućeno pokretanje još jedne visoke peći U.S. Steel Srbija, ali i dodatni izvoz tečnog kiseonika, azota i argona u balkanske zemlje.

“Drugi razlog”, ne pada u razmetljivu euforiju Bode, “jeste povećanje cena električne energije, što je, posebnom klauzulom, ugrađeno u cene naših proizvoda”. U kompaniji se, međutim, ne zadovoljavaju postignutim, nego mašu novim, velikim planovima. “Ako bi ih sasvim otkrio, rizikovao bih da se konkurenti sprdaju ukoliko bi se izjalovili”, smeje se. “Šalu na stranu, preduzeća se masovno privatizuju i zatim povećavaju proizvodnju, zbog čega im je, između ostalog, potrebna sve veća količina industrijskog gasa, a i njihovu ubrzanu modernizaciju dočekujemo sa već spremljenim projektima”.

Radi se o svojevrsnoj lančanoj reakciji. “Da li bi to Sartidu pošlo za rukom? Uveren sam da ne bi. Ali, U.S. Steel Srbija ima tržišta i mnogo toga drugog, zbog čega i investira, povlačeći za sobom i kompanije poput naše”, objašnjava Bode. Strane kompanije, očigledno, u Srbiju nisu donele samo novac...

“I novac je vrlo značajna stavka”, naglašava. “Za 60 odsto Tehnogasa Messer je platio 72,5 miliona maraka. Treba istaći da je to bilo 1997. godine i da je uplata izvršena odmah i u celosti, u šta, bukvalno, mnogi tada nisu mogli da poveruju. Naravno, uneli smo i ‘know-how’, zahvaljući čemu smo proizvodnju učinili znatno efikasnijom i ekonomičnijom. Zato smo - iako suočeni sa drastičnim padom prihoda, o čemu sam govorio - postajali sve profitabilniji. Ali, ne na račun potrošača, jer smo istovremeno uspeli da cenu gasa u Srbiji držimo na najnižem nivou u regionu, a možda i u celoj Evropi”.

Štedelo se nije ni na zaposlenima, u čiju je edukaciju ulagano koliko i u novu opremu, ali Bode odbija da se time javno busa u prsa ili, pak, da navodi probleme kojih je neminovno moralo biti prilikom uzajamnog prilagođavanja. “Jedini sam strani menadžer u firmi. Ostali su se dugo bavili ovim poslom i stekli veliko iskustvo i nezamenjivo poznavanje lokalnog tržišta. Neophodna im je, ipak, bila dodatna obuka, uključujući i treninge u Nemačkoj. Od naših menadžera ubuduće očekujem još više inicijative i spremnosti da preuzimaju odgovornost; toliko, da moram u tome da ih obuzdavam”, samo napola u šali kaže Bode.

Lakše se diše
“U svakom slučaju, danas se u Srbiji mnogo slobodnije diše”, raspoloženo konstatuje. Većini građana Srbije, međutim, steže se mnogo toga u grudima. “Radi se o prevelikim, pa i nerealističnim očekivanjima. Ali, to je sasvim razumljivo. Sedam godina živeo sam u Mađarskoj, koja je tek 1994-5. prvi put zabeležila privredni rast nakon demokratskih promena 1989-90. godine. Neozbiljno je, dakle, bilo očekivati da Srbija ostvari spektakularne pomake u proteklih 6-7 godina”, spokojno uzvraća.

Ali, i veliki broj ozbiljnih stručnjaka upozorava da Srbija ne napreduje onoliko koliko bi objektivno mogla. “Uvek se, naravno, može brže i više, ali i - gore”, filozofski zaključuje. “Bilo kako bilo, uveren sam da je proces pozitivnih promena u Srbiji nezaustavljivo započeo i da je samo pitanje vremena kada će dati i ‘običnim’ ljudima opipljivije rezultate. Ako ništa drugo, u ovoj se zemlji nije ozbiljno investiralo bezmalo 20 godina, tako da nedavna ulaganja vrlo brzo moraju uroditi plodom”.

Kao najveći problem vidi još uvek loš imidž Srbije. “Nebitno je da li je to zasluženo ili sasvim nepravedno. Morate ozbiljno poraditi na njegovom poboljšanju. A to se neće postići jalovim kafanskim politiziranjem”, ističe.

Srpski zet
Sasvim suprotno ovom savetu, još dugo ugodno i neobavezno ćaskamo u “Zapletu”. Kaže da veoma voli srpsku hranu, posebno jagnjetinu i teletinu ispod sača, kao i obaveznu sarmu i leskovačke “uštipiće”. Iako nam poručuje čileanska vina, ubedljivo dokazuje da odlično poznaje i srpska, jer njegova kompanija snabdeva gasom i većinu vodećih domaćih vinarija. Štaviše, vrlo je fasciniran i prirodnim lepotama Srbije. Nije ni čudo. Kao i njegov prethodnik na istoj poziciji, oženjen je Srpkinjom, sa kojom ima 3,5-godišnju ćerku.
Iako se, dakle, u Beogradu sasvim raskomotio i nimalo ga ne muči nostalgija za rodnim Getingenom, poslovičnu nemačku racionalnost i smisao za organizaciju nije izgubio. “Nije dovoljno izgraditi hotele. Neophodno je ponuditi atraktivne aranžmane, poput, na primer, biciklističkih, jahačkih ili pešačkih tura po Srbiji”, dobronamerno savetuje. Sam, međutim, još nije otišao na splavaranje na Tari i Drini, na Staru planinu... “Isključivo je moja greška za to što nemam više slobodnog vremena. Uvek, nekako, pronađem razlog da što više vremena provedem u kompaniji”, izriče u pola glasa.

Baca pogled na sat i ustaje od stola. Žuri na Mašinski fakultet da bi nastavio razgovore o saradnji u edukaciji budućih stručnjaka. Posao u Srbiji ozbiljno se razvija...

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu