Dušan Borković, automobilista - Don Kihot na četiri točka

Dušan Borković (Foto: Mozzart sport)

Dušan Borković, najbolji srpski automobilista, najmlađi je vlasnik "Dijamantske kacige" koja vozaču sleduje posle devet osvojenih nacionalnih prvenstava. Odvažan, hrabar i na stazi beskompromisan, popularni Leteći Pančevac prošao je trnjem posut put da bi stigao tamo gde je sada. Vrtoglavi uspon karijere krenuo je 2011. učešćem na Evropskom prvenstvu u brdskim trkama (ETCC), gde je već u drugoj sezoni osvojio šampionsku titulu. Kao kruna dosadašnjeg dvodecenijskogstaža u automobilzmudošlo je učešće u Svetskom šampionatu u kružnim trkama (WTCC), u kojem trenutno učestvuje kao prvi Srbin u istoriji takmičenja. Član je "NIS Petrol" tima.

Borković je maltene kada je prohodao znao šta će biti kada poraste.

– Imao sam godinu dana kada me je otac popeo na haubu auta i pitao šta ću da postanem, a ja sam rekao "pion", što je značilo "šampion". Sa osam godina sam se zaljubio u karting, bila je to ljubav na prvi pogled. Molio sam cele godine oca da mi ga kupi, a pošto se i on bavio moto-trkama od malena sam rastao uz njih. Te 1993, na surčinskom aerodromu, otac je vozio trke kamiona u kojima je bio šampion. Posle takmičenja vozačesu odveli na Košutnjak da gledaju karting trke, pa je on poveo i mene. Tako je sve počelo.

Za pančevačkog gorostasa - atipično visokog za vozača moto-trka (207 cm) – nikada nije postojao nijedan razlog da digne ruke od u Srbiji prilično nepoznatog sporta. To najbolje potvrđuje činjenica da nije odustao ni kada je kao 15-godišnjak doživeo tešku nezgodu.

– Trebalo je da mi amputiraju desnu šaku, imao sam povredu trećeg A stepena. Tetive su mi bile povređene, vene su se sve steturale. Šest meseci sam se oporavljao, nikakav stisak u šaci nisam imao, a za karting je potreban veoma snažan. U Mađarskoj su hteli da mi odseku šaku, ali smo došli u Srbiju kod doktora Bandića, specijaliste i jednog od priznatijih stručnjaka u Evropi. On mi je spasao šaku. Ta tužna priča dešavala se za vreme bombardovanja. Dok su se ljudi skrivali po skloništima ja sam išao po podrumima domova zdravlja na previjanje i operacije.

Za Dušana se vezuje mnogo anegdota, a jednu posebno voli da prepriča:

–Te sezone sam vozio "jugo", a ekipu su još činili mlađi brat Strahinja i kum Vlada. Mi smo to sami petljali, improvizovali, ma to je bio haos.Tako se dogodi da mi naduvaju gume na dva bara i zaborave da ih izduvaju na 1,7. Sećam se da je padala kiša, vozio sam kao na ledu, pošto bi šare na gumama trebalo da izbacuju vodu napolje, dok su meni tako pogrešno montirane gumeubacivale. Uprkos svemu uspeo sam da pobedim.

(Foto: Mozzart sport)

U prvoj sezoni evropskih brdskih trka Dušan i njegova ekipa nisu imali velika očekivanja. Sa preskromnim budžetom, uz pomoć "Vitro grupe", Borković i njegov tim dočekani su sa podozrenjem, maltene podsmehom. Uprkos poteškoćama s kojima se borio, Ducaje ostvario odličan uspeh i pokazao da na "brdo" nije došao turistički.

– Te 2009. dobiosam "micubiši lanser EVO 9" od Dragoljuba Lekića, vlasnika "Vitro grupe". Bio sam prvi u generalnom plasmanu u Srbiji na brdskim trkama sa "lanserom" i odlučio da više ne traćim talenat i brzinu ovde, nego sam hteo da idem put Evrope. "Lanser" je bio dobar za brdske trke i želeo sam da nađem sponzore i probijem se na toj sceni. Malo mi je pomogao Grad Pančevo, imao sam i pomoć pančevačkih privrednika. Uspeo sam da odem na prvu trku, mada smo na nju išli pozajmljenim džipom koji je na prikolici vukao "lanser". Delovali smo mnogo smešno, spavali pored auta, nismo imali novca za hotele, jeli pola obroka dnevno...Ali već posle prvih treninga nisam izgledao smešno.

U debitantskoj sezoni na "brdu" Borković je pobedio u Austriji, postavivši rekord staze koji do danas nije oboren. Posle trijumfa u Rehbergu predstavnici FIA kontrolisali su Dušanov automobil, zbog do tada nezapamćenog podviga da debitant postavi rekord staze.

- Proveravali su kompletan automobil. Imali smo sreće što je sve bilo u redu, iako nismo ništa proveravali pre trke.Otišli smo tek tako. FIA je vrlo rigorozna, ako ti nedostaje nekišraf, odmah te diskvalifikuju, tako da smo baš imali sreće što smo prošli kontrolu. Pozajmljivali smo novac na svakakve načine,ne pamtim kada sam te sezone zamenio gume. Imao sam dosta poteškoća sa vozilom,baš je bilo teško, nije ličilo ni na šta. Imao sam dve trke u Španiji i Portugaliji, nedelja za nedeljom, bez para i bez ičega. U Italiji je bilo 40 stepeni, išli smo iz Trenta ka Rimu gde smo spavali pored auta, nismo imali gde da se kupamo. Blizu se nalazila jedna farma, pa smo se tamo kupali i to krišom, na crevo, pored kokošaka! Videli smo kada gazda dolazi i odlazi, pa kad njega nema mi uđemo okupamo se i vratimo sve kako je bilo. Tu sezonu smo celu proveli tako. U trkama nikad nema dovoljno novca, ljudi ne mogu da shvate da sezona nije predvidljiva, jer nikada ne možeš da znaš šta može da te snađe ili kada ćeš se slupati. Ti nepredvidljivi troškovi nekada mogu da budu veći nego budžet za celu sezonu.

U drugoj sezoni brdskih trka evropskog šampionata, "Dušan Silni" proslavio je titulu u Hrvatskoj, na stazi u Buzetu.

- Ja sam obezbedio titulu nekoliko trka pre Buzeta, a tamo sam otišao zbog hrvatskih navijača koji su me zavoleli prethodne sezone, što je nama u Srbiji neverovatno. U Buzetu su me prihvatili kao svog, to mi je možda najlepša atmosfera i trka u karijeri. Više desetina hiljada ljudi sa bakljama mi je skandiralo, bilo je fenomenalno.

Na poslednjoj trci u ETCC, "srpski Leb" morao je da obezbedi treće mesto da bi se domogao podijuma i zauzeo isto mesto u generalnom plasmanu. Direktan obračun sa Matjehovskim odlučivao je ko se od njih dvojice penje na podijum.

- Bio je to veliki pritisak, s obzirom da na početku takmičenja nisam očekivao da ću se domoći podijuma, jer je auto bio loš na startu sezone. Matjehovski je pokušao da me obiđe, ali se prevario. Imao sam i znanja i sreće. Bio sam stvarno super u ETCC-u, s obzirom na to kakve sam automobile imao. Tek sada vidim koliko sam napredovao u ovoj sezoni i da ETCC u odnosu na WTCC ne može da se meri. U WTCC vozači su neverovatni, besprekorni, tamo je 10. mesto kao prvo, na jednoj trci pobediš, a na drugoj budeš 18.

Poput Don Kihota Duca se borio sa vetrenjačama. Kako tokom cele svoje karijere, tako i u ETCC. Imao je velikih poteškoća sautomobilima, a tokom sezone je promenio čak tri. Nijedan automobilnije bio u stanju kakvom je trebalo za tu vrstu takmičenja, ali Dušan je uprkos svemu stigao do postolja.

(Foto: Mozzart sport)

- Samo da sam imao "seat leon" koji je bio spremani sve bi bilo drugačije. Ja uvek idem u neki projekat za koji nisam spreman, ni finansijski ni tehnički. Možda je to tajna mog uspeha? Ja sam otišao u ETCC apsolutno nespreman, s "leonom" koji je bio loš i slupao sam se. Posle toga uzeo sam drugi koji je bio isto loš, a na kraju "ševrolet kruz" koji takođe nije valjao, ali sam uspeo da ostvarim dobar plasman.

Da je dobar rezultat pozivnica za najprestižnije takmičenje u svetskom automobilizmu, WTCC kategoriju turing automobila, svedoči i primer Dušana Borkovića.

- Da bio došao do WTCC-a, moraš da imaš mnogo dobre rezultate iza sebe, a uz to ijake sponzore, jer neće niko da se trka u WTCC-u i da potroši silni novac kako bi se izblamirao, da ne uradi ništa. Veliki je novac u pitanju... Za WTCC ipak su potrebni vrhunski vozači, najbolji na svetu, kakvi su Loeb, Koronel, Tarkivini...

Staze Maroko i Makao su dve najopasnije u WTCC-u, jer se voze kroz grad, bankine su visoke i nemaš pravo na grešku. Ipak, Dušan smatra da nije toliko strašno kada se automobil odbije od bankinu koliko je opasno voziti brdske trke.

- Ne znam, meni je svejedno. Mana brdu je još gore!Tu upadneš u provaliju, udariš u drvo, a ovde udariš u zid i staneš. U Makau je veoma nepregledno, kada se neko prevrne naiđeš na njega i to je mnogo opasno. To je najteža staza i tu najmanje očekujem, jer mora da prođe mnogo godina da nešto uradiš tamo, da otkriješ sve tajne te staze.
Pre nepune dve nedelje u Belgiji Borković je uzeobodove posle nekoliko trka "posta". Vozio je na Spa Frankoršampu, jednoj od legendarnih staza auto-moto sporta. Tu je upoznao čuvenu krivinu O’Ruž.

– Kada je prolaziš skuterom pre trke, ne možeš da se popneš uz nju! Neverovatna krivina. Ideš uzbrdo, pa nizbrdo i nailaziš na ravno pri brzini od 230 na sat. Imaš utisak da nemaš točkove, bukvalno letiš. Kada udariš o stazu čini ti se da si kičmu polomio. Veoma je opasna i ako se malo promaši ugao, slupaš se odmah.

Naredne sezone u kalendar se verovatno dodaje legendarni Nirburgring, staza koja će biti najduža u WTCC šampionatu, sa blizu 26 km po krugu. Mnoge legende takmičenja, poput Leba, Tarkvinija i Hafa, raduju se tome. Borković objašnjava zašto:

- Zato što su sve ostale staze normalne dužine, od pet do sedam kilometara, a Nirburngring ima više od 25 kilometara, tako da možemo da napravimo samo tri kruga, dok u kvalifikacijama imamo pravo samo na jedan i tu nema greške. Staza ima 157 krivina koje ljudi ne mogu da nauče za godinu dana. Tu je potrebna neverovatna koncentracija, moraš da pogodiš svaku krivinu, da je znaš napamet. Svi vozači su uglavnom vozili tu stazu, jer ona služi za testiranje svih proizvođača automobila. Tamo imaš i brzih i sporih delova staza i trka će se održati isti dan kada i 24 sata Nortšlafena, pa kažu da će biti više od 200.000 gledalaca.

Porodica Borković podnela je veliku žrtvu zarad Dušanove karijere.

- Oni su mi na prvom mestu, izveli su me na pravi put. Otac je sve što je imao uložio u mene, mama je morala da trpi moje udese, a mlađi brat Strahinja je izgubio dosta toga da bih ja sve imao. On mi je najveća podrška na trkama, bez njega ne idem na takmičenja. Supruga Andrijana je veoma vredna i požrtvovana, organizaciono mnogo moćna, napravili smo odličnu ekipu i ona je od velike važnosti za ceo projekat i moje uspehe. Mnogo mi znači, daje mi veliku energiju.

Pored porodice, možda i ključni čovek za vrtoglavi uspon Ducine karijere jeste Dragoljub Lekić, vlasnik "Vitro grupe". On je jedini imao sluha za Dušanov vapaj da izađe na evropsku scenu. Da nije bilo Lekića, Borkovića ne bismo gledali na Eurosportu.

(Foto: Mozzart sport)

- Od njega je sve krenulo, kada mi je poklonio "micubišilanser EVO9". Ja sam večno zahvalan Lekiću. Posle njega je došao NISOTEC, pa NIS kao generalni sponzor. Grad Pančevo mi i dalje pruža podršku, ali sve ovo je krenulo od Dragoljuba Lekića. Hvala mu.

Leb uobražen kao Federe

Na jednoj od trka WTCC-a Borković je ispao iz konkurencije zbog bliskog susreta automobila sa svojim idolom Sebastijanom Lebom. Pančevac se osvrnuo i na kritike koje mu je slavni Francuz uputio posle trke u Francuskoj.

- Sa Lebom nemam nikakav odnos. Žalio se na mene, on je velika zvezda i malo je uobražen, pa misli da njemu svi moraju da se sklone, a ja nisam hteo. Gradio sam se i branio svoju poziciju. On je tolika zvezda da se s njim ne razgovaar! Svi vozači su kao familija, ali sa njim nema komunikacije. Takav je, kao recimo Federer u tenisu. Za to što radi Leb dobija veliki novac, pa je malo neljubazan, a na stazu čak sleće privatnim helikopterom.

Pančevo primer za Srbiju

Za paradoksalnu situaciju – da Grad Pančevo prepozna njegov potencijal i daje značajna novčana sredstva, za razliku od države– Dušan kaže da je čudna i da to nije slučaj van naših granica.

- Auto-sport je u drugim zemljama vrlo poznat. Kada Haf vozi "ladu" na krovu mu je zastava zemlje, tako isto i Miler, jer država stoji iza njih. Kod nas to nije slučaj. Trenutno probijam led, znaju ko sam i šta sam, ali oni nisu svesni koliki sam promoter zemlje. Da Đoković nije uspeo u tenisu, niko ne bi znao šta je tenis. Ja reklamiram Srbiju na automobilu, trke posmatraju mnogo bogati ljudi, prinčevi, šeici i možda mogu da privučem investitore u Srbiju. Ovde nisu svesni da sam ja bukvalno pokretna reklama. Grad Pančevo bih pohvalio, Gradski resor za sport je prepoznao moj talenat i mene kao nekoga ko promoviše grad na najbolji način, jerse grb grada na mom automobilu vidi svuda po svetu. Što se tiče Srbije, nadam se da će sledeće godine neke državne firme stati iza ovog projekta i da će nam država sa Ministarstvom za sport pružiti podršku kako bismo ostvarili još bolje rezultate.

Ostajem u WTCC

Planovi prvog srpskog vozača u istoriji WTCC-a trenutno su vezani samo za ovo takmičenje.

- Ostajem u WTCC-u, naravno. Doduše, NASCAR bih voleo da vozim ako kasnije odem u SAD. WRC je malo izgubio na kvalitetu poslednjih godina, nije kao što je bilo ranije. WTCC je najzanimljiviji za gledanje, konkurencija je najjača i ja se nadam da ću tu biti još minimum pet godina.

Piše: Miloš Pejčinović

Izvor: