Danko Lazović, fudbaler - Klinci danas nemaju osećaj pripadnosti

Takav je bio i u razgovoru za "Mozzart Sport", prvom otkako se iz Rusije vratio u "Partizan"

U finišu retko dobro odrađenog prelaznog roka "Partizan" je u januaru doveo najzvučnije pojačanje – Danka Lazovića. Mogao je tridesetogodišnji osvajač pet nacionalnih titula – s klubom iz Humske, holandskim PSV-om i ruskim "Zenitom" – da ostane u Rusiji, ode u Tursku, pređe u Kinu ili zapuca u Kanadu, ali je naš nekadašnji reprezentativac posle 10 minuta razgovora sa sportskim direktorom Albertom Nađom treći put u karijeri obukao crno-beli dres.

I nosi ga sa istom strašću kao kada je kao nesvršeni osnovac stigao u "Zemunelo" iz rodnog Kragujevca ili na istoj adresi odrađivao kratku pozajmicu, pre osam leta. Ko ne veruje neka potraži na Jutjubu snimak njegovog strasnog nerviranja do gola Saše Ilića protiv "Slobode" i navijačkog poskakivanja od sreće zbog pobede koja je branioca titule ostavila na bod zaostatka za vodećom "Crvenom zvezdom".

- Volim "Partizan" kao što svaki normalan čovek od svih mesta najviše voli ono gde je ponikao. To je prirodno. "Problem" je što ne umem da sakrijem tu ljubav. Nisam u stanju da mirno gledam utakmice, bez emocija, s jednog mesta... Zato sam godinama zaobilazio Humsku kada bih se zatekao u Beogradu u vreme mečeva. Sada je sve to još naglašenije. Vratio sam se da bih osvojio titulu, pa me sve pogađa više nego dok sam bio navijač iz daleka – kaže Danko Lazović na početku intervjua za "Mozzart Sport".

Da li ste oduvek planirali kambek na staru adresu u ovim ili malo starijim godinama? Ili je možda Nađ samo sve ubrzao januarskom ponudom?

– Iskreno da vam kažem, posle prošlog povratka u Humsku nisam mislio da ću ikada više igrati fudbal u Srbiji. Ne zbog "Partizana", naravno. Video sam sebe u inostranstvu do kraja karijere. Ali fudbal i život ne bi bili zanimljivi da su predvidljivi, nikada ne znaš kuda će te odvesti. Dok sam bio u Holandiji, nisam zamišljao sebe u Rusiji, pa sam završio tamo. Tako mi se "namestio" i treći početak u sredini iz koje sam otišao u svet.

Već na "debiju" u Kragujevcu videlo se da je ekipa dobila vođu u vama. Da li ste svesni uticaja vašeg iskustva, znanja i autoriteta na mlađi deo ekipe?

– Ne znam još koliko im znači moje prisustvo na terenu, jer sam prva dva meča propustio zbog povrede, a dva kola posle toga napravio veliku glupost i ostavio ih na cedilu. "Partizan" je igrački jak i bez mene. Sve ove godine, pa i sada kada plaćam ceh svojoj nepromišljenoj reakciji i crvenom kartonu protiv "Rada". Imam zato dovoljno iskustva i volje da ih podučim nekim stvarima. S mojih 30 godina svašta sam prošao u karijeri.

Hoće li da vas (po)slušaju?

– Sećam se koliko mi je u njihovim mladim godinama značilo da imam pored sebe nekoga s dugom "kilometražom", ko želi da me sasluša, posavetuje, uputi u nešto, spreči u nečemu. Tako sam ja sada nekim novim klincima pri ruci, uvek raspoložen za priču i pouku. Naročito dečacima iz naše fudbalske škole. Ipak, sreća njihova što odrastaju uz Sašu Ilića. Ako bi trebalo na nekoga da se ugledaju, onda je to naš kapiten. Sale je "Partizanov" Frančesko Toti. Ajde što je igračina i divan čovek, nego što je neviđeni partizanovac. Retki su takvi primeri ljubavi i odanosti jednom klubu. "Partizan" je nezamisliv bez njega. Na terenu ili na klupi, sutra možda kao trener ili funkcioner. Navijači su to već prepoznali. Verujem da će i ljudi koji vode klub. Za njega uvek mora da bude mesta. Iz kakvog "Partizana" ste otišli, a u kakav ste se "Partizan" vratili?

– I te 2005-2006. godine" Partizanov" tim je bio spoj iskusnih fudbalera, poput Zorana Mirkovića, Ivana Tomića, Niše Saveljića, Ivice Kralja... i talentovanih dečaka. Međutim, promenile su se neke druge stvari. Zapravo, dosta toga nije isto. Ne bih da ulazim u detalje. Reći ću samo šta mi smeta. Primećujem da današnji naraštaji nemaju osećaj pripadnosti klubu kakav smo mi imali. Žuri im se s odlaskom, jer svi gledaju na "Partizan" kao na prolaznu stanicu. Bez svesti o tome da su mu nešto dužni za to što ih je stvorio, promovisao ili lansirao. Ni u "Crvenoj zvezdi" nije drugačije. Zašto je to tako? Pošto odgovor nije jednostavan i lak bolje da ne otvaramo tu temu.

U međuvremenu je počela i šest leta traje šampionska dominacija crno-belih.

– Titula nikada dosta, a "Partizanov" veliki kvalitet je moć ponavljanja. Čim uzmeš jedan trofej, navijači očekuju drugi, pa traže treći... I sve tako redom. Dosad su ispunjavane njihove želje i klupske ambicije u prvenstvu. Uz bonus učešće u Ligi šampiona i nekoliko plasmana u Ligu Evrope poslednjih sezona. Idemo dalje, po nove trofeje.

Žalite li što niste niste "zakačili" nijednu od "Partizanove" dve Lige šampiona?

– Nije da ne bih voleo da sam ušao u taj deo "Partizanove" istorije, ali nemam za čime da žalim. Da je trebalo, desilo bi se. Pošto nije, znači da mi nije suđeno. Barem ne te 2003. i 2010. Ko zna šta će mi doneti budući dani.

Na letošnjoj promociji priznali ste da biste mnogo toga promenili u karijeri da možete. Šta biste sada drugačije uradili?

– Kada si mlad, misliš da si najpametniji, da sve znaš. S ovim iskustvom mi je jasno da je trebalo više da slušam starije i ne dajem baš uvek mom karakteru na volju. Koštao me je minutaže prvih godina u inostranstvu, ali čak i tada sam bio svestan svoje krivice i posledica koje moram da istrpim. Platio sam visoku cenu odrastanja, naučio da padnem i da se podignem. Sve je to životna škola. S izuzetkom četvorice-petorice najboljih fudbalera današnjice, svi smo bili gore i dole. Neko češće, neko ređe.

Kada biste podvukli crtu ispod sedmogodišnje karijere u Holandiji šta bi ostalo ispod nje?

– To je zemlja u kojoj sam mislio da ću ostati do kraja profesionalnog života, možda i kasnije. Baš mi je bilo lepo. Supruga i ja smo stekli dosta prijatelja u Holandiji, zavoleli tamošnji način života, a ja sam bio na korak od njihovog državljanstva u trenutku kada samo dobio Zenitovu ponudu koja se ne odbija. Promenio sam tri kluba, smenjivali su se usponi i padovi, doživeo sam mnogo lepih, ali i neke ružne stvari za tih sedam godina. Međutim, da moram sve ponovo da prođem, opet bih izabrao "zemlju lala" i Eredivisiju. Preporučujem je svim mladim igračima.

Niste jedini koji o Holandiji priča kao o fudbalskom raju za talentovane klince. Zbog čega je im je tamo bolje nego u drugim evropskim ligama?

– Holanđani uživaju u fudbalu i poštuju, da ne kažem, obožavaju igrače. Jure i oni rezultate, ali ne "ubijaju" za njih. Imaju edukovane trenere s dobrim njuhom za talentovanu decu, selektiranu na svim stranama sveta. I redak manir da ih ne otpisuju ako ne iskoriste svojih prvih "pet minuta". Stalno im daju šansu i tako ih očvrsnu i obučavaju za jače lige. Luis Suarez, Van der Vart, Van Persi, Zlatan Ibrahimović... Gledao sam ih kako rastu tamo, a vidite gde su sada. Da ne pominjem mnoge pre njih. Naši Miralem Sulejmani i Filip Đuričić su tamo stasali za "Benfiku", Dušan Tadić će uskoro u neki vrhunski klub van Holandije, za njim Nemanja Gudelj i Filip Kostić koji je na mala vrata ispraćen iz Srbije.

Ko zna gde bi vam bio kraj s PSV-om da tim Filipsovaca u nekom trenutku nije došao u ruke Huba Stevensa. Zašto je vaš odnos s njim bio problematičan?

– Mislite njegov sa mnom? To je prava istina. Gde god je radio, Stevens je imao problem sa srpskim fudbalerima. Sa Sašom Ilićem u "Salcburgu", Zvonimirom Vukićem u PAOK-u i sa mnom u PSV-u. Pametnom dovoljno. Naravno, imao sam šta da mu kažem i to pravo u lice. Takav sam, nikada ne spuštam glavu, ma koliko me to ponekad žestoko koštalo. Ne podnosim ljude bez stava i hrabrosti da ga direktno saopšte. Zazirem od šaptača iza leđa.

Kako ste završili u "Zenitu"? Kajete li se zbog transfera u Sankt Peterburg?

– Svanulo mi je s dolaskom Freda Rutena. Ubedio me je da ostanem, ukazao mi poverenje, dao prostora i minutažu. Uzvraćao sam mu golovima i asistencijama i ekipi je išlo odlično. Osvojili smo titulu sedam-osam kola pre kraja sezone. Imao sam usmeni dogovor s trenerom da produžim ugovor. Tako bi i bilo da nisam morao da se odreknem državljanstva Srbije da bih dobio holandski pasoš, u vreme kada sam imao velika očekivanja od svoje reprezentativne karijere. Zadesilo se da mi baš tada stigne i finansijski primamljiva ponuda "Zenita", ambicioznog kluba u usponu. Neplanirano sam iz svoje "druge kuće" u Ajndhovenu otišao na drugi kraj sveta. Tako je to u fudbalu, ne znaš šta ti donosi dan, a šta noć.

U novoj sredini stara priča. Kako ste tu prešli put od sjaja do očaja? Koliko je tome kumovao trener Lučano Spaleti?

– Nikada nisam imao lični problem s Italijanom, na čije insistiranje sam i došao u ruski klub, kao treća-četvrta opcija sa spiska njegovih želja. Ne mogu da mu zamerim to što su mu vremenom porasli trenerski apetiti, pa je, verujući da posle Rusije može da osvoji i Ligu šampiona, počeo da troši velike pare na nova, zvučna imena u ekipi. Smetao mi je tajming mog sklanjanja – u trenutku kada sam bio drugi strelac ekipe – a još više me je pogodilo to što me ni on ni ljudi iz kluba nisu obavestili da sam prebačen u drugi tim. Nikome ne sporim pravo da me se odrekne kao igrača, samo mislim da sam zaslužio ljudski pristup. Pa opet smo se u miru rastali. U "prtljagu" sam poneo dve titule, kup i superkup.

U Srbiju ste se vratili iz "Rostova". S kakvim sećanjima na pozajmicu u timu crnogorskog stručnjaka Miodraga Božovića?

– To je jedno od najlepših poglavlja moje karijere. Najviše zbog saradnje s Miodragom Božovićem. Radio sam s mnogo dobrih stručnjaka, ali nigde pre Rostova nisam video tako savršen odnos trenera i ekipe. Fin, odmeren, realan, pronicljiv, iskren, mudar i pošten, zna da digne igrače kada im ne ide, spusti ih na zemlju kada polete, taktički pripremi, tehnički "doradi", oslobodi pritiska. Nije mu slučajno nadimak Grof. Da ne bude da su to prijateljska preterivanja reći ču vam da su mi o Božoviću isto pričale i "Zenitove" i ruske zvezde Denisov, Keržakov i Širokov. Šteta što Crna Gora i Srbija ne znaju kakav dragulj imaju. Ako se jednog dana budem bavio istim poslom voleo bih da ličim na njega.

Imate li ambiciju da se u dogledno vreme preselite s terena na klupu? Ili sednete u neku funkcionersku fotelju? Možda obučete menadžersko odelo?

– Ja da budem menadžer? Nemoguća misija! Ne umem dobro da lažem. Sportski funkcioner? Hmm, ko zna... Trener? Možda, ali ne prvog tima. Nemam zgodan karakter za to. Čini mi se da bih pre mogao da radim s mlađim kategorijama. Često u "Zemunelu" gledam treninge dečice iz naše omladinske škole. Divim se ljudima kao što je Ilija Zavišić na primer. Stalno su u potrazi za talentima, stalno prave nove prvotimce, stalno od dece formiraju ljude... Nekada nismo svesni njihove uloge u karijerama. Dešava nam se da ih zaboravimo.

Kakve su šanse da u međuvremenu upišete još neki nastup za reprezentaciju? Zašto ste uopšte napustili Orlove? Ima li istine u priči da je došlo do kurcšlusa između vas i tadašnjeg selektora Vladimira Petrovića Pižona?

– Nije se desio nikakav sukob s Pižonom, ni s jednim selektorom pre njega. Da sam ulazio u konflikte u reprezentaciji ne bih od te jedne decenije devet godina i sedam do osam meseci presedeo na klupi. Jednostavno, nisam želeo da dovedem sebe u situaciju da uprem prstom u nekog kolegu ili odem kod šefa i pitam ga zašto ovaj ili onaj igraju, a ne ja. To se ne radi. Ne u nacionalnom timu, jer je on svetinja! Nisam nikoga ostavio, prevario i izdao! Smatrao sam da je bolje da se u miru povučem, makar to bilo na vrhuncu karijere, nego da napravim neki problem. I ostajem pri toj odluci. Sve i da zaslužim i dobijem poziv od nekog drugog selektora, ne bih nastavljao jednom završenu priču. Pamtiću je po prvom golu za samostalnu Srbiju, na Mundijalu u Južnoj Africi, po lepim prijateljstvima...

Mogu li neki novi klinci na Evropsko prvenstvo 2016? Koliko vredi sadašnja generacija? Imamo li konačno dovoljno opcija u napadu?

– Dolaze bolja vremena za srpski reprezentativni fudbal. Na kraju procesa podmlađivanja dobijena je kvalitetna grupa igrača, s više vrhunskih pojedinaca. U svakoj liniji tima, pa i u napadu. Lazar Marković, Aleksandar Mitrović, Filip Đorđević, braća Stefan i Marko Šćepović, Sulejmani, Đuričić... Novi selektor imaće prilično opcija u završnici. Samo bi svi oko njih trebalo da budu razumni u očekivanjima. Bez padanja u euforiju ili apatiju. Moja generacija je prošla to iskustvo. Na Mundijal 2010. ispraćeni smo kao junaci i gotovo favoriti za titulu, da bi nas posle turnira maltene pljuvali po ulici. U Srbiji je linija između ljubavi i mržnje tanka kao retko gde – zaključuje Danko Lazović.

POGREŠNA POLITIKA ZENITA

"Zenit" godinama troši ogromne svote novca na igrače i trenere, ali njegov nekadašnji centarfor smatra da ne može još da se meri s velikanima s evropskog Zapada.

– Nikad ne reci nikad, ali ne vidim "Zenit" na evropskom tronu, čak ni u finalu Lige šampiona u dogledno vreme. Nije sve u novcu. Rusi ga imaju koliko "Real Madrid", "Barselona", "Bajern", PSŽ, "Čelsi"... ali ne mogu organizaciono da pariraju tim klubovima. Super je to kada možeš da potrošiš sto miliona evra za kupovinu igrača, ali valja ih znati probrati. I voditi računa o atmosferi u svlačionici, a ona ne može da ne trpi ako novajlije poput papreno plaćenih Hulka i Vicela zarađuju mnogo više od starosedelaca koji su mnogo dali klubu.

LUKOVIĆ ŽELI U ZVEZDU

Ne navijaju samo zvezdaši za povratak Aleksandra Lukovića na beogradsku Marakanu. I njegovom saigraču iz "Zenita" bilo bi drago da defanzivac ruskog kluba dođe na staru adresu.

– Voleo bih da se vrati, jer on to želi i zato što bi to bilo dobro za naš klupski fudbal. Znao sam da to nije bilo realno zimus. Na leto će već biti drugačija priča. Dobri momci kao on zaslužuju da im se dešavaju dobre stvari.

LUD ZA TENISOM

Lazović osim velike fudbalske lopte voli da udara i po maloj, teniskoj. I kad god stigne, ozbiljno uživa u toj sportskoj zanimaciji, omiljenoj i mnogim njegovim kolegama sa zelenog pravougaonika.

– Koliko ne volim da gledam tenis, toliko volim da ga igram. Posle Rostova, a pre povratka u Partizan, svako jutro sam se družio s reketom. Nisam dobar kao neke kolege rekreativci, ali ni baš loš kao kao što pojedini tvrde. Istina je verovatno negde između.

Piše: Olgica Nikolić

Izvor: