Vladimir Kuzmanović, košarkaška legenda i sportski menadžer - Pronaći model da se ostvari sve što zamisliš

Na prelazu iz 2013. u 2014. godinu, "eKapija" je ugostila Vladimira Kuzmanovića, našeg proslavljenog košarkaša, koji je karijeru završio pre nekoliko godina, ali koševe i košarkaše nije. Sada se bavi pronalaženjem i razvojem mladih igrača, njihovim vođenjem i usmeravnjem ka zvanju profesionalnih igrača, kao i zastupanjem i konsaltingom iskusnih igrača i trenera - kako u sportskom, tako i u finansijskom, obrazovnom i zdravstvenom pogledu.

Taj drugi put traje nešto kraće nego što je trajao košarkaški, ali prvi veliki rezultati navode na zaključak da će taj put doneti još više uspeha i potvrda ovom mladom čoveku.

Vladimire, za početak, ne znam da li da Te oslovljavam imenom ili nadimkom Kuzma, po kome si u košarkaškom svetu opštepoznat ….

Neka bude Kuzma, to mi je, što bi marketinški stručnjaci rekli, postao brend. Šalim se, naravno, za brend, ali bih voleo da Vam ispričam kratku priču o Kuzmanovićima.

Naime, moj otac je od naših starijih rođaka jedini Kuzmanović, pošto je deda samoinicijativno promenio prezime iz Kovačević u Kuzmanović, po našem dalekom pretku Kuzmanu. Tu je nastala neka konfuzija, pa su čak i njegova dva rođena brata ostali Kovečevići. I tako moj otac, majka, sada moja supruga, deca i ja nemamo rođake Kuzmanoviće, već samo Kovačeviće !

Kovačevići, preci mojih Kuzmanovića, pošli su iz sela Kovačice na Kosovu i Metohiji i naselili se u okolini Struge, u Makedoniji, u selo koje je kasnije dobilo ime Kvačevci. Tu je rođen moj otac, koji je bio profesionalni igrač ansambla Kolo, zbog koga iz detinjstva pamtim divne makedonske pesme i igre.

Jesi li i ti živeo u Makedoniji ?

Ne, rođen sam u Beogradu, u Zahumskoj ulici, odmah iza Vukovog spomenika. Bilo nas je puno u stanu, ali su otac i majka "udružili poene na rang listama i dospeli na prvo mesto kandidata za dodelu stana", pa smo otišli u pravu raskoš od 57 kvadarata, na Karaburmu.

Tada je Karaburma bila bolja nego ova današnja, bezbrižno mesto u kome se vrata nisu zaključavala, gde je svako svakome pomagao.

Da li je Kuzma zablistao u školama ?

Nisam se tu vinuo do nebeskih visina. Kada smo se sa Karaburme ponovo vratili kod Vuka, upisao sam jednu od najboljih i najtežih škola, Petu beogradsku gimnaziju, uspešno je završio, ali je negde iznad nas, tih godina neko pokrenuo tugu i haos. Od mnogih mladalačkih fantazija i želja ostalo je zbog toga malo, ostvarile su se samo noćne more i razmišljanja depresivaca, počeo je raspad države i sve je polako gubilo smisao.

Ne želeći da nešto ružno, na šta ne mogu da utičem, pokvari moje, tada već jasne košarkaške snove, upisao sam, da ne bih otišao u vojsku, prilično neželjeni Fakultet za odbranu i zaštitu, tu položio prvu godinu i na tome stao, jer više nije bilo moguće i studirati i trenirati. Kasnije sam upisao Sportsku akademiju na DIF-u, gde mi je ostao, osim diplomskog, i ispit o košarci koji, kako sam čuo od drugih, kao bivši košarkaš, teško da bih položio u naredne 2-3 godine - pa sam odustao.

Uveo si nas u ovoj početnoj priči nekako sramežljivo u tvoje bavljenje sportom ….

Fudbal je u karaburmskim danima bio, što bi današnji klinci rekli, "zakon" za mene. Trenirao sam u Crvenoj Zvezdi, OFK Beogradu i FK Beogradu s Karaburme.

Kada počinje priča o košarci ?

Daleke 1987.godine, kada sam otišao u Njujork, da posetim sestru.

Taj put je promenio sve iz korena. Odigrao sam prvi basket u životu, na "vrelom" terenu Portorikanskog Harlema. Igrao po pravilima za koja nikad nisam čuo, video na TV-u zakucavanja Džeralda Vilkinsa, brata mnogo poznatijeg Dominika i - shvatio da sam potpuno opčinjen ovom igrom.

Vratio sam se na Karaburmu, pokrenuo akciju montiranja koša na garažu, igrao tu dan-noć, nervirao komšije i bivao sve bolji i bolji.

Kasnije, na prvenstvu srednjih škola Beograda, štreberi iz Pete gimnazije osvajaju drugo mesto i Dule Vujošević nam deli priznanja. Dobijam svoju prvu košarkašku medalju i Duletove reči "Bravo mali". Vraćam se kući i kažem ocu "Ako je Dule rekao bravo - to onda nešto znači". Tako odlazim u OKK Beograd.

Mile Simendić, čuveni igrač OKK, tada već trener, me je na upisu zapitao "Mali, jesi li negde trenirao?" "U Beogradu s Karaburme" "Ne znam za taj klub. Jel to uopšte košarkaški klub?" "Ne,fudbalski" "Jesi li ti blesav?" "Pa, pitao si me gde sam trenirao! " .

Od tog momenta imao sam svu Miletovu podršku i simpatije.

Kako je Tvoja porodica reagovala na bavljenje sportom ?

Osim usađene ljubavi prema sportu, otac se držao po strani i poštovao ono što radim. Nikada mu nije palo na pamet da ide kod bilo kog trenera da "s njim porazgovara" , gledao je samo one utakmice na koje sam ga pozivao, a ja sam ga zvao isključivo protiv velikih klubova, sve dok nisam postao profesionalac.

A kako su regovali kada si odlučio da od košarke živiš ?

Kada sam se opredelio da ostanem u sportu, ta odluka je bila samo moja. Puno sam dao i puno dobio od košarke, i ma koliko se trudio da je nekoliko puta ostavim, nisam uspevao. Najveća kriza je bila posle skautiranja za Hjuston Rokitse, 2009.godine, posle čega više od dve godine nisam ni pratio dešavanja u njoj.

Ipak, na moje zadovoljstvo, košarka je pobedila sve te krize.

Koliko je bilo košarkaških stanica u Tvojoj karijeri ?

Kao što matematika kaže, u košarku sam ušao prilično kasno, 1988.godine, zaigravši za juniorsku ekipu OKK Beograd, kao mlađi junior. To je značilo - malo minuta na utakmicama i puno treninga, uglavnom pod otvorenim nebom. Imalo je to svojih "čari", naročito kada je trening posle kiše, pa je sve bilo u barama......

Godina 1989 je bila moja prva prava sezona i jedina juniorska. Na prvenstvu Srbije u Kraljevu, 1990. godine smo kao autsajderi osvojili prvenstvo, a nigde nije zabeleženo da sam u finalu postigao "skromnih" 42 poena, bez promašaja. Nisam promašivao jer nisam fizički mogao da dobacim sa trojke, pa sam sve davao na ulaz i to desnom rukom, pošto levom ništa nisam znao. To je bila preporuka da me, sada pokojni Marjan Novović Šilja uvrsti u prvi tim. U OKK-u sam ostao još četiri godine.

Potom se pojavio Muta Nikolić i čuvena ekipa Beočina, s pravom čuvena, jer smo igrali izuzetnu košarku i jedina smo ekipa protiv koje Partizan nema pozitivan učinak u državnim prvenstvima - od 1946.godine !

Brzo su prošle predivne tri godine u Beočinu, tačnije u Novom Sadu, a potom je usledio prelazak u Crvenu Zvezdu na velika vrata, gde već u prvoj sezoni ostvarujem još jedan san – džavnu titulu !

Ličilo je na bajku …..

Kratko. Na žalost, tu sam ostao samo jednu godinu, ne zato što sam tako želeo, već što su porasli apetiti uprave, pa je sledeći cilj bio osvajanje Evrolige ?! To je dovelo do raspada Zvezdinog tima iz koga je nastala ona, meni veoma draga, snažna podgorička Budućnost. Prvi je "nogu povukao" Željko Topalović, zatim Milenko Topić, pa ja, pridružili su nam se potom Saša Obradović i Igor Rakočević, ne zaboravite da Dejan Tomašević ima dve titule sa Zvezdom, bio je i jeste veliki navijač Zvezde, a ipak je igrao u Budućnosti. Ovih 6 igrača su lako mogli da budu budućnost Zvezde, ali nisu.

U stvari, iz Zvezde sam prvo otišao i odigrao odličnu sezonu u tadašnjoj Beobanci, zahvaljujući izuzetnom treneru, Darku Russu, a potom na tri sezone prešao u Budućnost.

Tri sezone Evrolige, dve titule i jedan kup - to je bio epilog mog igranja u ekipi Budućnosti.

(MVP za kraj)

Krenulo se u pečalbu ?

Postojala je šansa da ovo ne bude kraj igranja u domaćim ligama, dolazak Divca u Partizan mogao je da bude prekretnica u mojoj karijeri, pa da posle Budućnosti odem u Partizan. Do toga, ipak, nije doslo i prešao sam u redove belgijskog šampiona Šarloa.

Još jedna lepa godina u mom životu, osvojena titula prvaka i kup Belgije, novo iskustvo sa američkim igračima.

Posle Šarloa, gde sam doživeo prvu ozbiljniju povredu, kojoj nisam pridavao značaj, odlazim u Apolon iz Patre, u kojoj ponovo radim sa Darkom Russom. Sa njim sam opet bio svoj na svome, u odličnoj formi, ali sam tu doživeo i povredu kolena, od koje se do kraja karijere nisam oporavio.

I na kraju, što bi rekao moj tadašnji menadžer, jedna egzotična zemlja – Rumunija. Bez obzira šta mislili o rumunskoj košarci, mi smo tamo puno uradili. Moj tim je osvojio prvenstvo i kup Rumunije, a to što smo osvojili FIBA kup, to ni jedna rumunska ekipa nije, a verovatno nikada više i neće ponoviti!

Kao junior sam tako započeo karijeru sa 42 poena, a završio je kao MVP Finala FIBA Challenge Cupa sa 28 pogodka. Bio je to divan momenat za kraj karijere.

Kolena su već isuviše bolela.

Rezime dobrog i lošeg ….

Pođimo od dobrog. U svojoj karijeri sam igrao 14 finala i od toga 10 osvojio, u 4 različite zemlje (pošto je sada Crna Gora nezavisna). Veoma sam ponosan na to što sam uradio i ako bih ponovo mogao, išao bih istim putem.

Pod lepim u košarci računam i sportske uspone i sportske padove, ali mi za ceo život iz ovog perioda ostaju neki neki izuzetno teški trenutci. Nisu vezani za povrede koje sam imao, već za gubitak dragih ljudi, mojih saigrača. Haris Brkić, Nemanja Danilović i Toni Alexe (kapiten Asesofta i najbolji rumunski igrač) otišli su prerano sa ovog sveta. Jedno neobjašnjeno ubistvo i dve saobraćajne nesreće zauvek će biti bolan deo iz vremena moje košarkaške karijere.

Neka počivaju u miru.

Putovao si i menjao države. Probao si strane kuhinje i različite načine života. Da li si naučio više stranih jezika ?

Igrao sam u tri zemlje, Belgiji, Grčkoj i Rumuniji. Svuda mi je bilo veoma lepo, različito i inspirativno, i u svakoj sam znao da se sporazumem sa igračima na lokalnom jeziku. Na žalost, u Belgiji, uz veliku šansu da naučim francuski jezik, mene je zapalo da za saigrače dobijem pet Amerikanaca, tri Srbina i trenera Crnogorca. Dakle, francuski je otpao.

Imaš sigurno puno prijatelja iz sveta košarke, ko je od dobio titulu "doživotnog" ?

Verovatno znaš za onu izreku da u životu ne možeš steći više od pet pravih prijatelja. Imam veliki broj dragih ljudi, ali je mnogo manje onih koji imaju nemerljivo mesto u mom životu. Jedan od njih je Ivan Krasić, sa kime se družim od 1991. godine, iz vremena OKK Beograda. Ivan je 2005. i 2009.godine krstio moja oba sina.

Zorana Markovića sam zatekao u BFC-u 1994.godine, a on je 2002.godine krstio mene. Igor Kokoškov, saigrač iz juniorskih dana, divan i uspešan čovek, na žalost, još uvek nije dovoljno blizu da bi mogli češće da se viđamo, ali – živeo nama internet i softveri za komunikaciju, koji leče ove planetarne razdaljine !

Kako te drugi vide ?

Izuzetno cenim ljude koji su se odricali mnogih zadovoljstava u mladosti, zarad više ili manje uspešne karijere. Nikada nisam nipodaštavao nekoga u svetu sporta, a pogotovo nisam mrzeo, mislim da ne znam kako to stanje izgleda. Zato duboko verujem da među bivšim i sadašnjim igračima, kao i trenerima, imam dobar imidž i da su mi zbog toga mnoga vrata otvorena.

Posebni talenti, veštine, hobi, "slabe tačke"...

Ne znam da ih imam. Talenat mi je, možda, da zabavljam i zasmejavam ljude oko sebe. U stvari, to je divan talenat, kojim se ponosim.

Mnogo duža lista bi bila onog što ne znam da radim....

A od hobija, ako se to svrstava u hobi, volim da čitam i to činim kada god mogu. Slušam i muziku, doduse ređe nego u mladosti.

Ne znam da li smem da kažem da volim da zapalim dobru cigaru, havanku. Iščitao sam sve o tim cigarama, kako se prave, koliko se suše...sve sve, i neretko sednem i zapalim Toscanello, koji poslednjih godina ima i kod nas da se kupi, u čemu uživam skoro sat vremena. Porok, ali fini.

Da li umeš da definišeš svoju životnu filozofiju ?

Možda bi to bolje mogao da u moje ime kaže Zoran Kostić, iliti Cane Partibrejkers.....Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj. Mislim da sam u svemu tome uspeo.

Koliko ti je važna porodica ?

Oni su motor i motivacija svih mojih prethodnih i budućih koraka.

Supruga Lidija i ja smo zajedno od novosadskih dana, od 1996.godine. Venčali smo se tri godine kasnije. Nikako nismo stigli da brak ozvaničimo i u crkvi, jer smo, kada nam se rodio prvi sin Kosta, 2005.godine, poželeli da on malo poraste, pa da vidi roditelje na crkvenom venčanju. Taman Kosta porastao, kada se iznenada pojavio i Kolja, tako da smo odlučili da i on malo poraste za ovu ceremoniju. I tako smo na četranestogodišnjicu braka, našu vezu ozvaničili i pred Bogom.

Želim da spomenem i svoje roditelje. Bili su velika podrška u onim groznim ratnim godinama, kada nismo imali osnovne stvari za život. Možete misliti kako se tada živelo u porodici oca umetnika i majke službenice operativnog centra Jata, sa prizemljenima avionima. Veliko hvala ocu što me je podržavao i veliko hvala majci, koja je šnicle stanjivala i širila po tanjiru, da bi izgledale veće. To mi je tada puno značilo i srećan sam da je već 1994.godine, kada sam potpisao prvi profesionalni ugovor, to sve bilo iza mene, kada sam i ja mogao njima da uzvratim nekako.

Na čemu, po Tebi, kapitalnom u ovom trenutku radiš ?

Već je dovoljno velika činjenica što sam u svet sportskog menadžerstva i "ajkula" ušao sam. Vremenom sam okupio poštene i pozitivne ljude oko sebe i sada se zajedno borimo za mesto pod ovim suncem, u našoj DKG Agenciji za komunikacije i odnose s javnošću

Ova sezona je već nemerljivo bolja od prethodne, siguran sam da će sledeća biti još bolja.

Moja neskrivana želja je da kao menadžer vratim Igora Kokoškova u Evropu, kao prvog trenera,jer je on ne samo divan čovek, već i jedan od najboljih trenera koje imamo. Dosta je bilo asistiranja po NBA ligi, u kojoj neamerikanac nikada neće dobiti šansu, koju je Igor davno zaslužio !

Druga misija je Darko Russo. Trener koji zaslužuje mnogo više od položaja koji ima, samo zato što se ne savija kako vetar duva. Vreme takvih vrlina će morati da se vrati, neke vrednosti kojima smo učeni moraju da postanu modeli ponašanja novih generacija.

Veoma važan projekat smo završili ovih dana, Bojan Popović, ex-reprezentativac naše zemlje, je postao član rumunskog šampiona Asesofta, za koji sam i sam nekada igrao.

Sve više poštovanja imamo iz španske i portugalske košarke, jer su tamo preko naše agencije nedavno otišli momci - za koje će se tek čuti !

Želim da mlade igrače ubedim da štede za dane posle bavljenja košarkom, da pametno investiraju u sebe i druge poslove i da u sebi razvijaju filatropiju, oni koji to sebi mogu priuštiti.

Ono što, takođe, želim da uradim, bar sa igračima na koje imam uticaj, je da svi imaju polisu osiguranja od povreda, jer malo njih shvata koliko je to važno i koliko ih svaki doskok hipotetički deli od kraja karijere. Na žalost, moj budžet mi do sada nije dozvolio da im sam to finansiram, iako sam želeo.

Ali, verujem da cu naći model da i to ostvarim.

DKG Basketball agencija Beograd

KK Crvena Zvezda Beograd

KK Budućnost Podgorica

OKK Beograd

Vladimir Kuzmanović

KK Beobanka

Kuzma

Vlada Kuzmanović

košarka

košarkaš

sportski menadžer

košarkaški menadžer

Kuzmanovići

Kovačevići

Struga

Kvačevci

Karaburma

Duško Vujošević

Mile Simendić

Marjan Novović

Šilja Novović

Muta Nikolić

BFC

KK BFC Beočin

Željko Topalović

Milenko Topić

Saša Obradović

Igor Rakočević

Dejan Tomašević

Darko Russo

Darko Ruso

Šarloa

Apolon

Patra

FIBA Challenge Cup

Haris Brkić

Nemanja Danilović

Toni Alexe

Asesoft

Ivan Krasić

Zoran Marković

Igor Kokoškov

cigara

Toscanello

Lidija Kuzmanović

Kosta Kuzmanović

Kolja Kuzmanović

Bojan Popović