Dnevnik jednog direktora: Autogram

Jednim okom gledam računar pokušavajući da napišem novu priču. Drugim okom gledam još jedan Noletov pohod na grand slem. Ništa novo, tri seta, rutinska pobeda. Uobičajena procedura, pozdrav sa protivnikom, sa sudijom, baca znojnice u publiku, pakuje rekete i kreće da potpisuje autograme… Potpisuje Nole teniske loptice, karte, majice, kačkete, postere sa njegovim likom. Gledajući taj prizor i njegove brze pokrete setih se sebe i iste situacije.

Ne, naravno da nisam pobedio Nadala u tri seta nikada. Ali, i ja sam, isto kao i Nole, svakoga dana davao autograme. Obožavatelji sa svih strana, iz finansija, iz marketinga, prodaje, administracije, poreske uprave. Svakog jutra su me čekali ispred kancelarije. I svi žele moj autogram. Ugovor sa dobavljačem opreme, uput za lekarski pregled, opomena zaposlenom, potvrda da smo platili porez… "Ovde?", "Ne, na drugo mesto…" Nalakirani, crveni nokat mi pokazuje gde je mesto za autogram.

Mnogo sam voleo da dajem autograme… Desetine ljudi u firmi je čekalo moj potpis kako bi poslali dokumenta na razne adrese. Isto tako, desetine ljudi je primalo ta dokumenta. Nekoliko pokreta ruke obezbeđuje posao za referente, knjigovođe, poreske činovnike, poslovne sekretare, pravnike…

Mnogo sam voleo da dajem autograme… U početku mi je potpis bio predugačak i nečitak. Ali sam se navežbao. Skratio sam ga i napravio drugačije pokrete rukom kako bi autogram bio što originalniji. Evo i Noletov je dobar. Nikad ne bih rekao da tu piše njegovo ime. Izgleda nekako umetnički. Kao slikar koji četkicom mahne dva-tri puta i iz toga izađe neki oblik.

Mnogo sam voleo da dajem autograme… Moj potpis stoji na dokumentima minimalno narednih 10 godina. U arhivama firmi, opštinskih i državnih organa, poreskih, carinskih, stajaće dokumenti sa mojim potpisom. A Noletov neće toliko da traje. Pola onih čudaka što ga jure za autograme izgubiće ga za nekoliko dana. Potpisanom maramicom obrisaće nos, potpisanu tenisku lopticu izgubiće deca, potpisanu majicu žena će oprati u veš mašini… Ali, zato se moj autogram čuva. Ponekad putuje i svetom. Gde ga sve nisam poslao.

Mnogo sam voleo da dajem autograme… Rekord mi je bio kada sam potpisao anekse ugovora o radu za svih stodvadeset zaposlenih, svaki u četiri primerka. Četiristoosamdeset autograma za četrdesetsedam minuta. Prosečno, šest sekundi za jedan autogram. I to su bili ugovori o radu koji imaju 5-6 stranica. Trebalo ih je otvoriti, pronaći liniju za potpis, zatvoriti, sledeći, opet isto….I uspeo sam da oborim rekord.

Tako je bilo nekad.

Danas više ne volim da dajem brze autograme. Pogotovu, odkako je moj prijatelj, suvlasnik firme, potpisivao u krevetu dokumenta, jer je bio bolestan, a kao direktor je jedini mogao da potpiše. Bilo je tu 30-40 dokumenata, potpisao ih je ne gledajući previše. Među njima se slučajno našao i ugovor o prenosu ortačkog udela na drugog suvlasnika.

Ne dajem brze autograme i otkad sam pročitao u novinama kako je nagrabusio direktor jednog lanca prodavnica. Vlasnik, po čijem su se nalogu radile nelegalne stvari, nije odgovarao, jer nije ništa ni potpisao.

Ne dajem autograme i otkad sam čuo za jednog mladog referenta knjigovodstva, kojeg je vlasnik naprasno odlučio da postavi za direktora firme i podigao mu platu za deset posto uz uslov da nastavi sa svojim referentskim poslom, uz potpisivanje dokumenata kao odgovornog lica kompanije.

Ne dajem više brze autograme. Sada pažljivo stavljam potpise na dokumenta. Pre toga ih pažljivo pročitam i po potrebi sačuvam u svojoj ličnoj arhivi. Ako mi nije jasno, tražim pojašnjenja. Ako nemam ovlašćenja za potpis, tražim potvrdu za to. Ako je neko drugi dogovorio posao, tražim da bude supotpisnik. I tako će biti dok budem odgovorno lice.

A ako postanem poznat i neko poželi moj autogram, nema problema. Na mojoj knjizi, vašem dlanu, autobuskoj karti, salveti, majici…bilo gde i bilo kad.

Samo ne na kompanijskim dokumentima, za koje sam ja odgovoran.

(Više informacija o blogu - www.dnevnikjednogdirektora.com)