Kako razlikovati zdravu ambiciju od karijerizma?

Zdrava ambicija podrazumeva težnju osobe da uradi nešto korisno, da preuzme odgovornost i proizvede rezultat koji je često više od uobičajenog i očekivanog. S druge strane karijerizam podrazumeva težnju ka uspinjanju i stvaranju dobrog utiska o sebi. Samim tim napor koji se ulaže nije usmeren na postizanje rezultata već na kreiranje pozitivnog imidža i odgovarajuće impresije zarad lične prohodnosti, odnosno uspinjanja na hijerarhijskoj lestvici organizacije. A da se radi o krajnje sebičnom interesu razotkrivaju Braton i Kekmar u članku "Ekstremni karijerizam: Tamna strana menadžment impresioniranja" ("Extreme Careerism: The Dark Side of Impression Management" by Bratton & Kacmar). Međutim, karijerizam nije samo individualni već i kulturološki fenomen.

Karijerizam kao kulturološki fenomen

Karijerizam je naročito prisutan u američkoj kulturi koja izuzetno vrednuje uspeh. A merilo uspešnosti je biti primećen, dobiti priznanje, imati status i novac.

Koliki značaj i važnost karijera ima u poređenju sa drugim aspektima života kao što su porodica, prijatelji, slobodno vreme i slično je, takođe, kulturološki određeno.

Karijerizam, koji podrazumeva da je upravo karijera najvažnija stvar u ljudskom životu, obično ide ruku pod ruku sa konzumerizmom koji podrazumeva da se osećaj zadovoljstva u životu stiče kupovinom mnogobrojnih stvari i usluga.

Neko ko je karijerista osećaj lične vrednosti vezuje isključivo za uspeh u svojoj karijeri, a mnogo manje ili nimalo za to koliko je uspešan kao roditelj, supružnik, rođak ili prijatelj zaboravljajući da u životu postoje i drugi ciljevi.

Karijeristi su u suštini mediokriteti. Njima je bitan komfor, kao i to ko su i šta su, a ne kako mogu da pomognu i šta mogu da učine da bi stvari bile bolje.

Međutim, za to je odgovoran i sam proces vaspitanja preko kojeg se i prenose kulturološki obrasci. Naime, poruka koju roditelji često šalju nije leči bolesne i spašavaj ljudske živote već postani doktor, što u prevodu znači budi neko i nešto i ostvari beneficije.

Pokušavajući da se uspne na hijerarhijskoj lestvici karijerista često ne bira sredstva. Kompromisi koje pavi su uvek na račun njegovog ličnog integriteta. Moralne kategorije kao što su dobro i loše polako ali sigurno sve više blede za takvu osobu.

Međutim, ne možemo sve one koji su u potpunosti sveli svoj život na posao proglasiti karijeristima. Dovoljno je da pogledamo velike naučnike i osnivače uspešnih firmi koji su zaljubljenici i totalno posvećeni onome što rade. Često podnoseći zbog toga veliku žrtvu upravo u svom privatnom životu oni stvaraju ogromnu razliku i doprinos kako za svoju lokalnu zajednicu tako i za društvo u celini ili možda čak i čovečanstvo.

Zbog toga je veoma bitno razlikovati karijerizam od ambicije.

Karijerizam nije isto što i ambicija

Problem u preduzeću nastaje onda kada su unapređenja rezultat političkih odluka umesto postignutih rezultata. U takvoj situaciji više nije bitno proizvesti maksimalno dobar rezultat već kreirati maksimalno dobar utisak o sebi koji će imati snagu da nas pozicionira.

Upravo u tom trenutku kada zaposleni počinje da radi na sopstvenoj promociji kako bi se pozicionirao dolazi do razmimoilaženja između interesa zaposlenog i kompanije.

Naime, zaposleni se sve manje bavi sopstvenim poslom, a sve više aktivnostima koje neće dovesti do većih poslovnih rezultata, kao što su interne političke igre i umrežavanje koje ima za cilj stvaranje sopstvene ekipe, odnosno klana uz pomoć kojeg počinje da se vlada.

Takav zaposleni više ne brine o organizacionim ciljevima i vrednostima već o sopstvenom interesu kako da se što bolje pozicionira i osvoji što više vlasti u preduzeću.

A jednom kada se pozicionira sve što želi je da održi status quo. To sa svoje strane dovodi do niskih standarda u radu i izbegavanja svakog rizika jer naprosto ne postoji želja za izvrsnošću i unapređivanjem poslovanja.

Takođe, karijerizam razara organizacionu kulturu preduzeća. Zbog toga je karijerizam nepoželjna osobina kada je reč o izboru budućih rukovodilaca.

Kako se radi o ljudima sa izraženim socijalnim veštinama važno je primetiti ih što ranije, a najbolje još u procesu selekcije.

Naime, za kompaniju su takvi ljudi beskorisni i ukoliko baš oni čine menadžment preduzeća može se očekivati negativna selekcija. Mnogim saradnicima će u takvoj situaciji biti nemoguće da urade nešto korisno i značajno bez obzira na to koliko su voljni da zasuču rukave.

Sigurno je da će takav trend sve više slabiti preduzeće koje će gubiti sposobnost prilagođavanja.

Međutim, često i sama preduzeća kreiraju sistem nagrađivanja koji podstiče i nagrađuje karijerizam.

Karijerizam i sistem nagrađivanja

Ukoliko je nekome ko prvi put ulazi u preduzeće jasno ko su rukovodioci onda je sistem nagrađivanja takav da su za rukovodioce obezbeđena statusna obeležja i simboli kao što su: zvučna zvanja, skupi mobilni telefoni, prestižni laptopovi, zasebne kancelarije, lične sekretarice, luksuzni automobil i slično.

Međutim, to može da dovede do toga da zaposleni onome što treba da bude samo posledica teže kao primarnom cilju. Tako zaposleni mogu da počnu da se nadmeću za statusne simbole i prestiž i jednom kada ih osvoje više se ništa ne dešava jer su dobili zadovoljenje.

Neki veruju da takav sistem nagrađivanja može da korumpira bilo koga i da iz svakoga iscedi i poslednju kap zdrave ambicije i želje za istinskim radom.

Zbog toga neka preduzeća ukidaju sve vidove statusnih simbola i jedina razlika koja ostaje među zaposlenima je u visini njihove zarade, a to je opet podatak poverljive prirode u koji zaposleni nemaju uvid.

Tako postavljene stvari imaju smisla i s obzirom na to kako Teorija jednakosti objašnjava motivaciju kod zaposlenih.

U svakom slučaju karijerizam je posledica spoljašnje motivacije, a ambicija proističe iz unutrašnje motivacije.

(Napomena: autorka teksta je Nataša Šovljanski, HR savetnica na sajtu Mojtim.com)