Sonja Lapatanov, balerina, koreograf, putopisac - Živimo u doba Šekspirovog Jaga

Sonja Lapatanov

Za sebe kaže da je rođeni borac i optimista, svetski putnik, avanturista, poliglota, maštar, komičarka, ruska duša i nemačka vrednica, pragmatik i revolucionar koji ne trpi sporost, lenjost i neznanje. Drugi su govorili da ima "korak gazele i srce lavice", kao i da njen metodični pristup životu ne dozvoljava da bilo šta bude prepušteno slučaju, da je konstantno željna dinamike, brzine i takmičenja i da je još dugo neće ništa zaustaviti. Sonja Lapatanov, balerina, koreograf, glumica i putopisac, kako vele oni koji je poznaju, ima iskustva za "sedam prosečnih života".

Njena životna priča je sve samo ne obična, od porekla i detinjstva, preko putovanja i poznanstava, do obrazovanja i karijere.

Potiče iz ruske emigrantske porodice. Deduška, Pjotr Lapatanov, bio je dermatovenerolog. Pred naletom "crvenog terora" 1921. godine, iz Odese, preko Istanbula, Kotora, i službovanja u mnogim garnizonima po Kraljevini Jugoslaviji, došao je sa porodicom u Beograd, gde je bio vojni lekar i jedan od osnivača Vojne bolnice. Sonjin otac, Nikolaj Lapatanov, takođe dermatovenerolog, kao nemački zarobljenik deportovan u Atinu, početkom Drugog svetskog rata, upoznaje Sonjinu majku, Johanu Mariu, Nemicu iz Berlina.

Sonja je rođena u Bitolju, a odrastala je u porodičnoj kući u centru Beograda, koju su komunisti kasnije srušili, i sazidali zgradu u kojoj danas živi. Živela je i u Nišu, Berlinu, Haleu, na Hvaru.

- Naša kuća je bila svratište za mnoge ruske emigrante koji su živeli u Jugoslaviji. Vojna bolnica je bila preko puta i svi koji su dolazili na preglede bi svraćali, noćili, dolazili su na doručak, na čašicu domaće votke, pio se čaj iz samovara, jele su se bljini-ruske palačinke, piroške i siljotka-slana haringa. U toj kući su se poštovali verski praznici i negovala tradicija, pa smo pokrivali prozore ćebadima da se spolja ne vidi da se slavi Božić, Uskrs, imendani… - seća se Sonja Lapatanov.

Balet "Uspavana lepotica"

Kroz njene žile teče krv dva velika naroda, ruskog i nemačkog, ali nije sigurna "da ima dva pretka iste nacionalnosti". Zato je "golema mešanica" u kojoj ima i tatarskih, bugarskih, francuskih, ukrajinskih gena. Njen temperament je spoj istoka i zapada, pravoslavlja i protestantizma, neobičnih tradicija, običaja, kultura. Lepo je, kaže, kada imate duple praznike, različite kuhinje, mirise, ukuse u kući iz koje ponesete znanje dva svetska jezika bez učenja, a mane su što se svuda osećala kao "stranac, polutan, možda i bezemljaš" i što joj je rodbina svuda po svetu.

Kada balet trasira životni put

Vragolasta devojčica, "mlatila" je dečake i vozila rolšue, koje joj je poslala baka Frida iz Halea, a obožavala je da se "keša" na zaprežna vozila. Kako bi kanalisali njen neobuzdani temperament, roditelji su je, po savetu prijatelja, upisali u baletsku školu, verujući da će to biti samo stepenica u obrazovanju i da će kada za to dođe vreme nastaviti porodičnu tradiciju i postati lekar.

Međutim, balet je trasirao njen životni put. Po završetku gimnazije i baletske škole "Lujo Davičo" u Beogradu, postaje stalni član baleta Narodnog pozorišta, što je san svake balerine. Nije želela da večno ostane samo deo baletskog ansambla, pa je odlučila da se bavi koreografijom i da se dalje obrazuje. 1977. godine odlazi, kao stipendista Vlade SSSR-a, na stručno usavršavanje u Moskvu na GITIS (Državna akademija pozorisnih umetnosti). Za ovu odluku donekle je zaslužan Miki Manojlović, i jedan njegov šaljivi komentar iz vremena kada su se zabavljali, a odnosio se na Sonjino napredovanje u karijeri i dalje školovanje.

- Miki mi je dao inicijalnu kapislu, dao mi je krila i to cenim, jer sam u Rusiji pila sa izvora klasičnog baleta gde se neguje baletska ostavština, stekla sam zvanje diplomiranog baletskog pedgoga i koreografa, a onda sam i stažirala u Boljšoj teatru - objašnjava naša sagovornica.

Kako je posebno interesovao moderan izraz u baletu, školovala se i u Njujorku, u Pepsi Bethel American Authentic Jazz Dance Theatre, gde je proširila znanje iz oblasti mjuzikla.

Gvatemala, selo Chichikastenango

- Mjuzikl je moja tiha patnja, i žao mi je što se u toj oblasti nisam dovoljno iskazala - žali ova svestrana umetnica.

Iza sebe ima bezbrojne scenske i TV formate i svrstavaju je u majstora scenskog pokreta. Zbog njenih kreacija u dramskim predstavama, 1996. godine, ustanovljena je Sterijina nagrada za scenski pokret. Bila je istaknuti solista baleta Narodnog pozorišta i mada je i ona "okrvavila prstiće", jer kako kaže "one koje nisu okrvavile prstiće u baletskim patikicama nisu balerine", ipak nikada nije želela da se odrekne lepote življenja i zato ništa nije propuštala.

Kraljica diskoteka u plavom "Renou"

Nekada je Sonja Lapatanov bila poznata i kao kraljica beogradskih diskoteka, duge plave kose i skladne figure, za kojom su mnogi uzdisali.

- Moj društveni život bio je koncentrisan na klub Narodnog pozorišta, gde je bila umetnička oaza. Odlazili smo i u "Klub književnika", gde nije bilo lako ući. U to vreme bili su popularni i KPZ na Obilićevom vencu i "Madera", Skadarlija, ali obožavala sam diskoteke koje sam otkrila ranije u Londonu, Berlinu, Lozani… I kad su se ovde otvorile "Cepelin", "Akvarijus", "Crveno-crno", bila sam, ono što bi danas rekli, prava klaberka. Redovno sam odlazila i na predstave drugih beogradskih pozorišta, pratila sam Fest, Bitef, koncerte, gostovanja stranih trupa, izvođača i ansambala...Vozila sam čuvenog plavog "Renoa", cipelicu, što je tada bilo čudo. Bilo je jako lepo, bezbedno i sigurno vreme - živo opisuje nekadašnja kraljica plesnog podjuma.

To je bilo vreme, kako kaže Sonja, kada se znalo ko kom društvu pripada.

- Poštovale su se prave vrednosti, a ne kao sada silikoni, skandali, senzacije. Danas čovek više ne zna gde da ode, jer nikad ne znate šta sve može da vas snađe. Prestonička događanja su preplavljena nekim polusvetom, dežurnim blejačima, posvudačima i grebatorima, koji na događaj dolaze samo da bi jeli i pili za džabe. Često na tim događanjima tih samopozvanica ima više nego zvanica! Zato mi se više nigde i ne izlazi, iako kad god mogu iz poštovanja odlazim tamo gde me zvanično pozovu. Inače imam svoju kafanicu, gde se družim sa prijateljima, odem do reke, Avale, nekog izletišta, radujem se novim putovanjima i letovanju na čarobnom Hvaru - kaže, pomalo ljutito.

Ženski Indijana Džons

Nemirnog duha i neiscrpne energije nije se smirila ni kada je zadovoljila sve profesionalne ambicije, već je hobi pretvorila u novo zanimanje, a baletske patike zamenila obućom pogodnom za putovanja, planinarenje i treking.

- Dostigla sam nivo koji sam želela u baletskoj karijeri i zato sam se na vreme povukla sa scene. Međutim, kao dokazana umetnica, moja kulturna dužnost je da i dalje dajem kvalitet. Zato sam svoju kreativnost i talenat usmerila u drugom pravcu, a svoje snove počela sam da pretvaram u stvarnost, u putovanja i pisanje putopisne proze. Jer da sam izgubila snove, život bi mi bio siromašniji. Onda više ništa ne bi imali smisla. Ja na sreću još uvek imam i snove i želje.

Te 1990. godine počinje intenzivno da putuje, postaje strastveni globtroter i adrenalinski zavisnik, a od tada je proputovala više od 120 zemalja. Prokrstarila je, prepešačila, preletela i obletela zemljinu kuglu, avionom, helikopterom, balonom, padobranom, paraglajderom. Obišla je sve kontinetne osim Austalije, pela se na Himalaje, zavirila u skoro sve svetske budžake, a Afrika i Azija su njene omiljene destinacije.

Osim mnogobrojnih "običnih" priznanja, kao što su Sterijina nagrada, nagrada Kulturno prosvetne zajednice Beograda "Zlatni beočug", Priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji, ima i diplome za potpuno neobične stvari: za letenje balonom preko savane u Tanzaniji, za posetu staništima planinskih gorila u Ugandi, za prolazak brodom kroz Rakovu Obratnicu na Atlantiku, za četvorostruko preplovljavljanje ekvatora kraj Galapagosa, za posetu Rtu dobre nade. Posle posete Jerusalimu, postala je hadži.

- Sva moja putovanja su rizik, u trenutku kada je teško, pitam se šta mi je to trebalo, nekada od straha drhtim kao jasika, ali mi adrenalin ne da mira. Htela sam da plivam sa velikim belim ajkulama, i pre mesec dana sam ušla u kavez i spustila se u Atlanski okean. Euforija je totalno odagnala strah i tako sam ostvarila svoj san. Šetala sam interaktivno sa planinskim gorilama, slonovima, lavovima, gepardima, a posebna opasnost po zdravlje su bili Himalaji, kojima nisam odolela. Ali, kada bih odustala od toga, ne bih bila ja, jer to je moj karakter i temperament - slikovito priča ova anvanturistkinja.

Kaže da ima još mnogo izazova kojima teško može da odoli, i otkriva nam svoje planove za nove pustolovine.

-Nedavno sam se vratila iz Južne Afrike, Namibije i Zimbabvea, pa sada sumiram utiske i pripremam reportaže. Planiram Bocvanu, Mozambik i Malavi, htela bih da vidim i Sudan, Eritreju, ali nije lako dobiti vize. Imam planove za Bangladeš i Antartikt, ali za to tek treba da se pripremim, jer je prilično skupo. Ja se odričem svega da bih mogla da putujem, odričem se garderobe, izlazaka, luksuza...Ali zato imam bogatstvo koje ne može niko da mi da, niti uzme.

Karanfil Entoni Kvina

Na svojim putešestvijama ostvaruje i neobična poznanstva. Jednom prilikom, sasvim slučajno, ušla je u kafić u Kejptaunu i zaprepastila se kada je videla okačene slike starog Beograda i Narodnog pozorišta. Sve joj je bilo jasno kada je čula da se vlasnik zove Boško i da je iz Srbije.

-Srećem Srbe svuda po svetu na različite načine, tako sam upoznale naše ljude u Libiji, u Etiopiji, fudbalere u Gani... Na graničnom prelazu u Indiji, videla sam psa koji se zove Drina, koga su vlasnici, Nemci, našli u Banjaluci dok su tamo radili za KFOR. U Dominikani sam upoznala gospođu Oliveru sa Karaburme koja drži kafanicu tamo, svuda nas ima - priča Sonja.

Papua Nova Gvineja, selo Nagami

Kroz njen život, prošla je i čitava plejada poznatih.

-Kretala sam se u društvu najvećih zvezda i legendi sovjetske i svetske baletske umetnosti u Moskvi, Havani, Njujorku, Londonu, Hong Kongu, Berlinu, Rimu, Buenos Ajresu... Upoznati Morisa Bežara i igrati u njegovoj trupi u Dubrovniku, ćaskati u Havani sa Alisjom Alonso, biti u kući Maje Plisecke i njenog supruga kompozitora Rodiona Ščedrina, upoznati Mišu Barišnjikova, Lajzu Mineli, Reja Čarlsa, Pirsa Brosnana, Anatolija Karpova, Džeremi Ajronsa, Klausa Kinskog, Pitera Justinova, Gregoria Fuentesa, ličnog skipera Ernesta Hemingveja, sve je to nezaboravno. Entoni Kvin mi je poklonio karanfil u sred Njujorka koji i danas čuvam - seća se.

Jednom prilikom je upoznala i Dmitrija Medvedeva u Beogradu, a želja joj je da se sretne sa Vladimirom Putinom i Barakom Obamom.

Reportaže – čuvari od zaborava

Svoje putopisne reportaže najpre je objavljivala u dnevnim i nedeljnim novinama, a onda su se ređale i knjige putopisne proze - "U skutima Himalaja", "Rajska ostrva", i "Mama Afrika-kolevka čovečanstva". Poslednja - "Mundo Maya", nastala je povodom proglašenja 2012. godine za "Godinu Maja" i čuvenog smaka sveta.

Posebno je ponosna što je njena prva knjiga "U skutima Himalaja" prevedena na Brajevu azbuku, kao i na to što se u udžbeniku za srpski jezik deo iz njenog teksta o Ekvadoru navodi kao primer za reportažu.

- Trenutno pišem petu knjigu, o Indoneziji, i nadam se da ću je završiti do kraja 2013. godine, jer sam tako obećala indonežanskom amabsadoru Samjuelu Samsonu.

Pre "Arapskog proleća", počela je i delo o Libiji, ali sada ne može da ga nastavi jer je trenutna situacija u koliziji sa njenim sećanjima o ovoj zemlji. Isto je i sa "lepom i namučenom Sirijom". Da joj se to opet ne bi desilo, žuri da uhvati lepe trenutke naše planete i pretoči ih u reportaže.

Baza i oaza u Beogradu

Na pitanje kom narodu pripada, umetnica kaže:

- Ja sam "žena od svita", građanka planete. Imam otadžbinu Rusiju, "majdžbinu" Nemačku, domovinu Srbiju. U pasošu mi je srpsko državljanstvo, jer sam najveći deo života provela ovde. Volim Beograd, i izuzetno poštujem to što sam ovde odrasla, školovala se i stekla karijeru.

Zato se Beogradu stalno vraća, iako je mogla da živi na bilo kojoj tački na planeti.

Patagonija, jezero Argentino

- Mogla sam da živim gde god sam htela, ali je u Beogradu moja baza i oaza, on ima neku čaroliju. Dao mi je sigurnost, i bilo bi mi jako teško da se sada preselim - kaže Sonja.

Baš zbog ove ljubavi, ne može da se pomiri sa tim da "dno više nije na dnu nego na vrhu, što je zlo preovladalo i uvuklo se u sve pore društva", pa i u njenu doživotnu profesiju, balet.

- Nedavno sam u JDP gledala premijeru predstave "Otelo", i shvatila sam da mi u stvari sada živimo u vremenu i "znaku" Jaga, tog makijavelističkog intriganta i manipulanta. U vremenu koje odlikuju gramzivost, pohlepa, laži, prevara, perfidnost, licemerje, zavist, beskrupuloznost, spletke, intrige i čiji simptomi na žalost nisu zaobišli ni balet, najlepšu i najnežniju umetnost među umetnostima. Srpski balet mora da doživi renesansu. Kada će se to destiti ne znam, ali ja je čekam - kaže Sonja.

Iako se povukla iz baleta, ističe da je i dalje "jednom balerina, uvek balerina" i da je i te kako prisutna, "kao posmatrač sa strane". Trenutno je i skaut kasting menadžer za reklame, i koreograf "po pozivu". Ipak, kaže da je sada svu svoju energiju, iskustvo, znanje, talenat i kreativnost, preusmerila na pisanje reportaža i knjiga.

- Život vidim kao planinu, na koju se prvo penješ, pa onda nailaziš na visoravan - to su neke 40, 50 godine životnog veka, a zatim dolazi nizbrdica, koju ja već držim pod ručnom i neću se dati ni mentalno ni fizički, jer kao što reče Viktor Igo četrdesete godine života su starost mladosti, a pedesete, mladost starosti - optimistično poručuje Sonja Lapatanov.

Irina Milošević