Uporno smo pokušavali da pogodimo SAVRŠEN MINUT i s pitanjima IZAĐEMO NA CRTU Srđanu Karanoviću, međutim, naš susret neprestano je odlagalo more obaveza koje je sve popularniji TV voditelj i glumac imao poslednjih nekoliko meseci. Strpljenje se, kao što to obično biva, na kraju isplatilo i sa jednom od perjanica TV Prva družili smo se u bašti zemunskog restorana Šaran, kraj same obale Dunava

- Imao sam mnogo obaveza, kako na TV Prva, na kojoj radim formate "Eksploziv" i "Savršen minut", tako i u pozorištu Slavija gde sam imao premijeru predstave "Zvezde i talenti" koja se odmah zavrtela i po unutrašnjosti. I, konačno, bio sam prezauzet na svom osnovnom poslu, a to je rad sa studentima na FDU – kaže Srđan Karanović na početku razgovora za MOZZART Sport.

To je dosta posla. Kako stižeš svuda na vreme i još da kvalitetno odradiš posao?

- Pre svega, zahvaljujući dobroj organizaciji i disciplini. Studirajući glumu, naučiš, između ostalog, i da budeš disciplinovan vojnik, jer si tamo od jutra do mraka u jednom žestokom ritmu koji zahteva punu koncentraciju tokom celog dana i na taj način se pripremiš za ono što te sutra čeka u profesiji. Onda kad uzmeš diplomu, imaš osećaj da više nikome nisi potreban. Sebi tada možeš da učiniš uslugu time što ćeš sebi bukvalno izmisliti obaveze. Iz pozicije glumca to nije lako, zato što je glumac neko ko čeka da bude izabran za neki posao. Čeka se pravi trenutak da se poklopi nekoliko različitih faktora koji onda dovode do toga da dobiješ priliku da eventualno pokažeš nešto za šta si se godinama spremao.

Čime je vođen veliki broj mladih ljudi da upiše glumu, kad posla već godinama unazad ima samo za uzak krug srećnika?

- To je odlično i večito pitanje kod nas. Kada neko ima 18-19 godina, normalno je da ne razmišlja tako racionalno o tome šta ga kasnije čeka na tržištu rada. Oni su naprosto vođeni željom i ljubavlju da se bave glumom i ništa ne kalkulišu. Pritom, jedni veruju u sebe s pravom, dok drugi ne. Ali tu je komisija da izabere. I da demistifikujemo tu priču i famu kako se to upisuje gluma! Upisuju je zaista najbolji, iz prostog razloga što su profesori odgovorni ljudi kojima je u interesu da odaberu najkvalitetnije kandidate, jer treba sledeće četiri godine da rade s njima.

Kada izvođači glumačkih radova prvi put stave prst na čelo i zapitaju se hoće li im se isplatiti uloženi trud?

- Negde na sredini studija koje u principu prolete neverovatno brzo. Kad završe, imaju diplomu u ruci, veštine u ličnom koferu i odlaze u nepoznato. A to nepoznato je situacija u našoj kulturi i pozorištu, što je dobro poznata priča.

Šta ima valja činiti u takvoj situaciji?

- Moj im je savet da se preispitaju, šta su to sve naučili i razvili kod sebe za te četiri godine. Sebe ne smeju da gledaju samo kao glumca koji čeka na ulogu, zato što može mnogo vremena da prođe u tom čekanju. Samopouzdanje je tu vrlo bitna stvar. Takođe, moraju da idu ka stvarima, a ne da se nadaju kako će stvari da krenu ka njima. Na primer, mogu da se udružuju u male trupe sa istomišljenicima i budu aktivni, umesto da posećuju koktele posle premijera ne bi li ih neko video ili da sede po pozorišnim klubovima i slušaju priče starijih kolega.

Kad si već pomenuo više poslova, kako je došlo do tvog angažmana na TV Prva?

- U samom startu to nije bio deo nekog mog plana. Na početku četvrte godine akademije, potpuno slučajno sam pozvan na audiciju na nekadašnjoj BK televiziji, u redakciju dečjeg programa. U to vreme imao sam tri naslova u pozorištima i moj fokus je bio na glumi. Ipak, novi projekti su se izjalovili i okrenuo sam se televiziji kao novom polju. Radio sam na BK dečje emisije "Hugo" i kviz "Ko se igra, taj se voli". Čovek sam reda i stoga mi se dopao sistem funkcionisanja na televiziji. Sve je išlo kako treba i u takvim okolnostima osećam se komotno.

U šou-programima "Izađi na crtu" i "Savršen minut" na impresivan način stvari držiš pod kontrolom. Kako ti to uspeva?

- Reč je o formatima poprilično novim na ovom tržištu, posebno u organizacionom i smislu strukture emisije koja je veoma komplikovana. Kao moderator, morao sam dan pre snimanja detaljno da se upoznam sa svim igrama, pravilima u smislu gde, šta i kako. Na taj način sam uspevao da vladam situacijom, s manje ili više uspeha. Sve je zavisilo od igre i konkretne situacije. Recimo, imali smo u drugoj emisiji "Izađi na crtu" igru u kojoj je trebalo dve kućice da se zapale, a takmičari da ih gase. Na probi je sve funkcionisalo dobro, međutim uživo jedna kućica nije mogla da se zapali. I u tom času si prepušten sam sebi iako imaš komunikaciju s režijom. Moram da naglasim da sam oduvek bio ljubitelj kvizova, ta materija mi nije strana, pa je i to razlog što se snalazim u takvim formatima.

Ko su ti uzori u voditeljskom poslu koji obavljaš znalačkom nonšalancijom Olivera Mlakara?

- Hvala na tom komplimentu i zaista je bilo trenutaka kada su mi pominjali imena iz tog prošlog perioda. Iskreno, neki od njih su mi podsvesno bili model kako bi trebalo da radim. Osim pripadnika te, uslovno rečeno, starije garde, meni je dobar reper uvek bio i Tarik Filipović. Smatrao sam da u ovakvoj situaciji na tržištu i u odnosu na to kakav sam ja, treba da se držim neke moje priče, odnosno stila koji je meni blizak i prirodan. Zašto bih se trudio da budem drugačiji i tako pokušavam da zauzimam prostor koji je već zauzet. Više volim da potražim ničiju zemlju po kojoj ću da se krećem.

Primećuješ li ljubomoru kod kolega iz pozorišta zbog svoje TV popularnosti?

- Nikad mi niko nije direktno tako nešto zamerio, ali mi se dešavalo da se čovek iznenadi i kaže kako je mislio da mene pozorište uopšte ne interesuje. U poslednje dve godine uspeo sam da napravim balans na tom polju i radio sam tri predstave. Pomenute "Zvezde i talente" i "Lovac na miraz", obe u pozorištu "Slavija". U mom matičnom pozorištu "Dadov", koje je u međuvremenu preraslo u profesionalno pozorište, igrao sam u predstavi "Zajedno sami".

Da li si se zajedno s drugarima bavio sportom kada si bio "mlađan lovac"?

- Jesam i mnogo volim sport koji pratim vrlo dosledno. Moja najveća ljubav je košarka koju sam po čitav dan igrao po novobeogradskim blokovima.

Je l’ po sistemu lakat, pesnica, trojka?

- U moje vreme nije bilo toliko grubosti na basketu. Više smo koristili veštinu, trik. Dobro sam igrao odbranu, ali pritom nisam udarao za razliku od ovih novih generacija koje su agresivne. To me nervira, jer onda i ja moram da izvlačim najgore iz sebe i vraćam na kvarno. I tu više nema uživanja u igri.

Za koga se navijalo u kući Karanovića?

- Za Partizan, međutim, nikada fanatično. Otac me zarazio sa fudbalom kao klinca i onda se sklonio. Bio sam pravi navijač, navijač u smislu ljubitelj sporta. Do 18-19 godine sam išao na "jug" i te varijante, posle čega sam se preselio na zapadnu i istočnu tribinu. U sledećoj fazi sam prešao na kućno uživanje gledanja fudbala u društvu. I, na kraju, shvatio sam u jednom momentu kako mi najviše godi kad utakmicu gledam sam.

Koji klub igra po tvom ukusu?

- Kao i mnogi, volim Barselonu i njihovu tiki-taka taktiku. Od dolaska Murinja nekako mi je i Real postao simpatičniji. A što se engleskog fudbala tiče, veliki sam fan Totenhema. Od Italijana simpatišem Napoli.

U kojoj meri se interesuješ za politiku?

- Odavno sam prestao da pratim vesti i potresam se zbog nekih "promena", dok u stvari sve ostaje isto. Na politiku gledam kao na jednu vrstu rijaliti programa. Pazim da me ne uvuče previše i da se ne nerviram. Jednostavno, hoću da me zabave, jer kad ih gledaš kroz te ružičaste naočare, mogu čak da budu i zabavni. Svašta oni znaju i da pevaju i da plešu...

Koja su ti omiljena mesta za izlaske?

- Najviše volim Zemun, ovaj potez ovde pored Dunava, gde sprovodim antistres terapiju. Lep je i novobeogradski kej pored Save koji je iz godine u godinu sve bolji. Izlazim od 16. godine redovno i malo sam izgustirao taj noćni provod. Vremenom sam shvatio da je definicija dobrog provoda rokenrol kafana, pošto nisam fan elektronske muzike. Slušam i starogradsku muziku, kao i sevdalinke.

Na koji miris te podseća Beograd?

- Na miris bosanskog lonca u kome ima svega i svačega. Beograd je kao sunđer koji upija sve što u njega dođe. To stalno menjanje i kretanje, naš glavni grad održava zdravim i vitalnim. Za poslednjih 20 godina struktura stanovništva se veoma promenila, ali je Beograd ipak zadržao svoj duh.

VREME DISCIPLINOVANIH GLUMACA

Koliko istine ima u teoriji da veliki glumac ne može postati onaj ko ne pije?

- To su nuspojave naše profesije koje nemaju praviše veze s realnošću. U ovoj zemlji piju svi! Piju i tvoje kolege, piju lekari, piju i radnici na građevini. Glumački posao nosi u sebi dozu stresa i potrebno je ponekad opustiti se, ali vreme koje je uveliko došlo jeste vreme koje zahteva disciplinovanog glumca. Na neki način, glumca asketu. Danas su glumci podeljeni na one koji rade mnogo ili ne rade ništa. E ovi koji rade mnogo nemaju baš vremena da se opijaju i prepuste svojim porocima, jer ih već sutradan čeka snimanje ili proba. Mnogo nas ima, teško se u tu priču ulazi i još lakše izlazi, tako da nema mnogo prostora za boemštinu.

BRZOPOTEZNO GLEDANJE TELEVIZIJE

Gledaš li svoje i emisije tvojih kolega?

- Pogledam s vremena na vreme na Jutjubu, čisto da proverim neke stvari. Što se tiče kolega, ispratim njihov rad i to radim vrlo brzo. Naime, kad gledam TV, daljinski ne ispuštam iz ruku i često menjam kanale. Ipak, stignem i za tih pola minuta da registrujem ko, šta i kako radi. Sve u svemu, televiziju gledam umereno i gledam da izvučem iz nje sve što može biti korisno.

BIRAM VRATA NA KOJA KUCAM

U kom trenutku si definitivno shvatio da se od glume nećeš previše najesti "’leba"?

- Neki pozorišni projekti iz volšebnih razloga nisu realizovani i onako razočaran sam konačno uvideo koliko je glumac običan šraf od koga malo toga zavisi. Odlučio sam da prestanem s kucanjem na vrata koja se teško otvaraju i otišao tamo gde su me ljudi otvoreno zvali. Usledili su angažmani u formatima "Zdravo, Evropo", na RTS-u, posle čega sam tri sezone uradio 598 emisija kviza "Ludi kamen" na FOX-u. To je dovelo do angažmana na TV Prva gde sam i sad.

izvor :