Zvezda serije "Selo gori, a baba se češlja", inače sestra nekadašnjeg fudbalera Nenada Sakića, za MOZZART Sport priča o filmskim ulogama, kastinzima u Los Anđelesu, poznanstvu sa Hitom Ledžerom, egzotičnim putovanjima i aristokratskom poreklu.

Kada je, zahvaljujući tome što se dugo bavila baletom prvi put stala na pozorišne daske u predstavi "Teatar čudesa" Milana Karadžića, u to vreme 15-godišnja Ana Sakić znala je da će ceo život posvetiti glumi. Pored podrške porodice, kaže da joj je mnogo značio i savet glumca Vojina Ćetkovića, porodičnog prijatelja, koji joj je rekao da na trnovitom glumačkom putu opstaju samo oni koji iskreno i bez ostatka vole tu profesiju. Da alternativni pravac u njenom životu nije postojao definitivno je shvatila kada su stigle prve reakcije publike na njenu ulogu Šveđanke Ingrid u seriji "Selo gori, a baba se češlja", zahvaljujući kojoj je izašla iz anonimnosti. Među brojnima, priznaje nam, nikada neće zaboraviti komentare tipa: "Eh, mogao je onaj Radoš Bajić baš da nađe i neku našu glumicu da igra Šveđanku." Kada ih je čula, bila je sigurna da je dobro odradila posao. Zahvaljujući nespornom talentu, ali i upečatljivom licu, pored rada na televiziji i u pozorištu, ubrzo su stigle i filmske ponude.

Usledile su role u filmu "Diši duboko", kontroverznom ostvarenju "Srpski film" i nekolicini stranih koprodukcija - "Stranac", "Cat Run". Tragom glasina da će se uskoro na velikom platnu obresti pored Šona Konerija, pitamo lepu glumicu da li ima tremu što će sarađivati s tako velikom zvezdom.

- Ustvari, Šon Koneri je samo jedan od glumaca koji će u ostvarenju, čiji sam scenario dobila, možda igrati glavnu ulogu - počinje priču sa nama Ana. - S obzirom na to da produkcija još uvek nije zaokružila budžet, ne zna se još ni ko će režirati film. Interesantno je da ću igrati Amerikanku, što će biti veliki izazov. Producenti su već jednom odložili početak snimanja i verujem da ću se uskoro ponovo naći u Kaliforniji. Inače, čeka me i snimanje dva velika domaća filma koji će se raditi u stranim koprodukcijama. Ne mogu mnogo da otkrivam, ali reći ću vam da će jedno ostvarenje biti rađeno prema priči našeg poznatog novinara o njegovom ocu koji je bio u logoru tokom Drugog svetskog rata, a da će drugi film režirati Dragan Marinković.

Važite za jednu od najlepših srpskih glumica. Kako održavate dobar izgled? Da li ste se bavili nekim sportom?

- Skijam od treće godine, tako da slobodno mogu da kažem da sam stala na skije praktično odmah pošto sam prohodala. Sve to nimalo nije čudno ako uzmete u obzir činjenicu da sam iz Kruševca i da sam maltene odrasla na Kopaoniku. Inače obožavam planinske sportove. Pet meseci na moru bih bez problema uvek menjala za pet dana skijanja!

S obzirom na to da vam se otac bavi lovom, da li vas je naučio da pucate iz puške?

- Naravno! Sportski sam tip. Znam da pucam iz puške i iz pištolja, umem da jašem, a u poslednje vreme sam počela rekreativno da se bavim i tenisom na terenima na Bežanijskoj kosi. Interesantno je da je moj trener Mića Petković bio začuđen kada je čuo da sam sada prvi put u životu uzela reket u ruke. Ispostavilo se da sam baš talentovana za tenis. Čak mi je rekao da bi me, da imam 10 godina, bez problema trenirao za turnire.

Da li ste se bavili ekstremnim sportovima?

- Nisam neki pobornik ekstremnih sportova. Međutim, jednim od najlepših pamtim putovanje u Kambodžu, gde sam između ostalog imala priliku da se oprobam u jednom krajnje egzotičnom ekstremnom sportu. Tačnije, nekoj vrsti lokalnog bandži džampinga, koji izgleda tako što se popnete na krov sojenice, uhvatite za neku ljuljašku i onda, ljuljajući se, bacite do površine vode dok se ne pustite i ne upadnete u reku. Kada sam videla kako se to izvodi, pomislila sam: "Ma mogu ja ovo!" Sve dok se nisam popela na krov i pogledala dole... Kažu da sam bila skroz bleda. No, pošto su pre mene skočile i mama i tetka, nekako se odvažim, zažmurim i skočim i ja! Onoga trena kada sam pustila ljuljašku, onako ohrabrena počela sam da izvodim piruete (smeh). Bila sam i na splavarenju u Laosu. Interesantno je da sam bila jedina takmičarka koja je ispala iz čamca, a pritom sa svojim partnerom uspela prva da prođe kroz cilj.

S obzirom da je vaš brat Nenad Sakić dugo igrao u Zvezdi, mislim da je suvišno da vas pitam za koga se navijalo u vašoj kući?

- Naravno, za Zvezdu! Kao klinka sam pratila sve Zvezdine utakmice, a najuzbudljivija je, razume se, bila ona kada je pobedila Bajern ’91. i postala šampion Evrope i sveta. Inače, nikada neću zaboraviti derbi Zvezde i Partizana na koji sam otišla sa drugaricom s Pravnog fakulteta u vreme kada sam došla na studije u Beograd. Pamtiću ga, pre svega, po tome što je usred fudbalske utakmice počeo takav pljusak da smo napustile Zvezdin stadion pre nego što se derbi završio (smeh). Kasnije sam pratila košarkaške utakmice, a sada su na repertoaru, naravno - teniski mečevi.

Čega se setite pri pomenu detinjstva?

- Na veliku porodičnu kuću u Kruševcu u kojoj sam odrasla. Dovoljno je da vam kažem da su je svi iz ulice zvali "kuća Ivice i Marice". Zaista je najlepša u gradu. Projektovana je četrdesetih godina prošlog veka, a sve radove na njoj nadgledala je očeva majka Ružica, inače poreklom grofica iz Martonoše. Setim se i mirisa lipa, maskenbala i priredbi koje sam za komšiluk priređivala sa svojim drugaricama, kupanja na Rasini, leta provedenih na Moravi, kod bake u Stalaću, skijanja na Kopaoniku, prvih odlazaka u bioskop. Sećam se da je prvi film koji sam gledala bio "Flešdens". Kasnije su primat držala ostvarenja "Kosa" i "Lovac na jelene" sa nezamenljivim Kristoferom Vokenom kojeg i danas obožavam. S nestrpljenjem sam pratila i australijsku seriju "Bankok Hilton" sa Nikol Kidman i čuvenu epopeičnu "Sever i Jug" sa Patrikom Svejzijem. U to vreme sam uzela i prvi i jedini autogram u životu, i to od Gorana Bregovića kada je s "Dugmetom" u postavi s Alenom Islamovićem održao koncert u Kruševcu. Baš smo se slatko smejali tome kada smo se kasnije upoznali.

Kako su roditelji reagovali kada ste im saopštili da želite da se bavite glumom?

- Bavila sam se baletom 15 godina, te ne čudi što sam prvi put stala na pozorišne daske kao balerina i to u predstavi "Teatar čudesa" Milana Karadžića, rađenoj prema kratkim Servantesovim pričama. Bilo mi je svega 15 godina, ali sam dobro znala da je gluma jedino čime želim da se bavim. Potom sam igrala u predstavi "Don Žuan", a onda mi je Milan Karadžić dao i prvu ulogu i to u pozorišnoj predstavi "Putovanje gospodina Perišona", u kojoj sam, sećam se, izgovorila prvu rečenicu. Tada sam definitivno rešila da probam da upišem glumu. Kada su videli koliko sam uporna i sigurna u sebe, roditelji su me podržali. No, ja sam istovremeno bila i veoma realna. Pošto prve godine nisam uspela da upišem Akademiju, upisala sam Pravni fakultet u Beogradu. Sledeće godine sam ušla u uži izbor, a naredne definitivno upisala glumu kod profesora Vlade Jeftovića. Uspevala sam nekako da izbalansiram studije prava i glume, međutim, onoga trenutka kada sam diplomirala na glumi, zapostavila sam prava na kojima sam stigla do apsolventskog staža.

Kako pamtite Beograd iz studentskih dana?

- U Beograd sam stigla kao tipična tinejdžerka tog vremena. Sećam se da sam nosila dugačke suknje, martinke, šarene grandž košulje, leviske. Slušala sam Nirvanu, svirala bubnjeve u jednom dark rok bendu i želela da ličim na Kurta Kobejna. Čak sam se i šišala kao on, a-ha-ha. Izlazila sam u Akademiju, KST... sve dok nisam otkrila svoju daleko ženstveniju stranu i počela da nosim štikle i haljinice. Onda su na red došli i izlasci u čuvenu diskoteku F6 u Francuskoj ulici za koju sam čak, sećam se, imala i člansku kartu.

Prvi profesionalni angažman vam je bila uloga Barbike, i to nakon diplomiranja?

- Tačno, igrala sam ni manje ni više nego Barbiku u predstavi "Pobuna lutaka" u pozorištu Boško Buha. Tu odista posebnu predstavu režirala je Marica Vuletić. Bila je zasnovana na muzici i pokretima, bez ijedne reči. Zaista mi je žao što je tako dobra predstava, koja je imala sjajnu publiku, skinuta s repertoara. Pobornik sam toga da se politika i umetnost nikada ne mešaju.

Kako ste dobili ulogu u seriji "Selo gori, a baba se češlja"?

- Sasvim slučajno sam otišla na kasting za neku reklamu, na kojoj je bio i Radoš Bajić u svojstvu producenta. Tu me je prvi put video, odmah mi ispričao kako ima ideju da napravi film koji će se zvati "Selo gori, a baba se češlja" i, naravno, pitao me da li bih igrala u njemu. Onog trena kad je počeo da recituje svoje čuvene monologe, oborio me je s nogu. Bila sam oduševljena. Od tog našeg susreta prošlo je tri godine i mislila sam da su me i on i cela ekipa zaboravili. Kad jedno jutro zove mene Radoš i javlja mi da počinje snimanje serije. Nisam mogla da verujem! Kada mi je doneo scenario i predložio da igram Šveđanku Ingrid, odmah sam mu stavila do znanja da neću da glumim ništa drugo do glavnu ulogu - kćerku. On me je pogledao, rekao mi da ispružim ruke, a onda upitao: "Je l’ tebi ove ruke izgledaju kao ruke seljanke koja ceo dan radi na zemlji?" A onda je dodao: "Ti možeš da budeš samo Šveđanka koja meni treba i ništa drugo... A niko drugi ne može da mi igra Šveđanku!" Posle ovih reči nije bilo šanse da ne pristanem.

Postoji li detalj sa snimanja čuvene serije koji će vam ostati zauvek urezan u pamćenju?

- Nikada neću zaboraviti kada smo snimali scenu proslave odlaska sina Dragana u vojsku, u kojoj je trebalo da cela ekipa od pedesetak glumaca igra kolo. Kao Šveđanka, sasvim logično, trebalo je da odglumim da ne znam da igram kolo. A s obzirom na to da sam se 15 godina bavila baletom i da znam da igram sve živo, čim se isključe kamere učila sam ostatak ekipe korake, a onda bih, kad se upale, izigravala šeprtlju. Dešavalo mi se da se zaboravim, pa da raspalim kolo kô profesionalac. Tu se Radoš, naravno, nervirao, jer je scena morala zbog mene da se ponavlja, a-ha-ha.

Usledila je uloga u kontroverznom "Srpskom filmu". Kako ste se pripremali za ulogu zlostavljane žene?

- Razgovarala sam sa stručnjacima koji su mi strpljivo objasnili kroz kakve traume prolaze zlostavljane žene, kakve su im reakcije i ponašanje... Svojski sam se potrudila da uđem u lik i moram da kažem da me je to odista emotivno iscrpilo. Trebalo mi je nekih mesec dana da u potpunosti izađem iz te priče. Kada sam posle toga igrala u Beogradskom dramskom pozorištu predstavu "Ćeif" Egona Savina, sa Ljubomirom Bandovićem i Dušankom Stojanović, baš su mi skrenuli pažnju na to da sam nakon "Srpskog filma" sazrela, kako glumački, tako i privatno.

Igrali ste u trileru "Cat Run" proslavljenog američkog režisera Džona Stokvela? Kako je izgledala saradnja s njim?

- Ja sam, ustvari, otišla na kasting za taj film i ne sanjajući da je režiser čuveni Džon Stokvel, kojeg sam kao klinka netremice gledala u mojoj omiljenoj seriji "Sever i Jug" u kojoj je glumio mlađeg brata Patrika Svejzija. Pošto su svi domaći glumci, koji su se pojavili na kastingu snimani na trake, koje su kasnije prosleđivane Stokvelu, odradila sam svoj deo posla i otišla. Sutradan, na premijeri filma "Bloom Brothers", u kojem sam odigrala jednu kratku scenu s Markom Rufalom, prišao mi je ni manje ni više nego Stokvel lično i rekao: "Ti si juče bila na kastingu za moj film. Zapamtio sam tvoj lik i upečatljive oči sa tejpa... Samo da znaš da si dobila ulogu." Nisam mogla da verujem.

Čini se da imate sreće sa stranim režiserima. Bili ste i na kastinzima u Los Anđelesu. Koliko se razlikuju od ovdašnjih audicija?

- Kao i ovde, i tamo na kasting dolazite bez šminke, daju vam dve-tri scene i vi probate pred njima. Kod njih, međutim, oglasi o audicijama za pozorišne predstave i filmove izlaze u dnevnim novinama i na njima može da se pojavi bukvalno ko god hoće, a fotografije, ako ih imate, pregledaju neviđenom brzinom, bez zadržavanja... Tamo je dosta surova priča.

S kojim velikim zvezdama biste voleli da snimate?

- S Džonijem Depom, jer ga smatram ozbiljnim i celovitim umetnikom, i Leonardom Dikapriom, jer je briljantan glumac.

RADETOVA VEZA

- Imala sam priliku da prisustvujem snimanju filma "Betmen - mračni vitez" u Čikagu i da na setu, pre nego što je počelo snimanje, upoznam Hita Ledžera. Sećam se da sam s oduševljenjem do tri ujutru pratila scene koje je snimao. Način na koji je on u sekundi umeo da se transformiše bio je impresivan. Baš kao i jednostavna tehnika bez ikakvog preterivanja i što bi se u žargonu reklo - preglumljivanja. Interesantno je da mi je Hit čak u jednom trenutku rekao da je iz Srbije upoznao mnoge talentovane glumce i da posebno ceni Radeta Šerbedžiju.

PRINCEZINA ROĐAKA

- Moja baka s tatine strane Ružica bila je grofica iz čuvene porodice Eremić. Naime, njeni otac i deda bili su grofovi iz Martonoše kod Kikinde. Ukoliko bi kojim slučajem opet bilo kraljevine, ja bih automatski imala titulu grofice. Baš sam na tu temu razgovarala jednom prilikom s princezom Jelisavetom koja me od tada zove svojom rođakom. Ona je stvarno predivna žena. Prava dama.

Autor: Katarina Vuković

izvor :