Kad su trkači bili brži i od voza - Posle 100 godina, olimpijski tim ponovo pod imenom Srbija

(Dizanje srpske zastave u Londonu 2012)

Prvi srpski olimpijci uz pucanje prangija, ispraćeni su na Igre u Stokholmu sa beogradske železničke stanice pre tačno sto godina. Od tada, pa sve do Londona 2012, sportisti iz naše zemlje nijednom više nisu na letnjim olimpijskim igrama nastupili pod imenom "Srbija".

Put Jasni Šekarić, Đokoviću, Čaviću, Dragutinu Topiću i ostalima, čitav vek krčili su sportisti od kojih su neki dobro poznati, a neki skoro zaboravljeni. Jubilarne 30. Igre pravo su vreme da se podsetimo takmičara koji su, svako na svoj način, obeležili istoriju naše zemlje pod olimpijskom zastavom.

Vek duga istorija

Na inicijativu mladih oficira, među kojima je vodedću ulogu imao kapetan Svetomir Đukić, uz pomoć Vladislava Vlajka Savića, februara 1910. osnovan je Olimpijski klub Srbije. Posle dve godine, pokrenuli su akciju za učešće naših sportista na Igrama u Stokholmu i prijem u MOK. Kvalifikacije su održane u maju 1912, u Košutnjaku.

Pobednik u trci na sto metara – Dušan Milošević, i pobednik u maratonu Dragutin Tomašević, određeni su da brane boje Srbije. Vlada Kraljevine Srbije za učešće olimpijaca izdvojila je 4.000 dinara. Za Stokholm su krenuli 12. jula, a sa beogradske železničke stanice ispraćeni su uz pucanje prangija.

(Dušan Milošević stiže na cilj u Košutnjaku)

Prema nekim podacima MOK-a, koji su u srpskoj i jugoslovenskoj istoriji ne pominju, za Igre 1912. bio je prijavljen i Živko Vasić, seljak iz Žarkova, koji se nije pojavio na startu. Vasić je, prema tim podacima, bio drugoplasirani u maratonu, ali ga je pred sam polazak na Olimpijadu kralj Petar Karađorđević nije pustio da ide, zato što "kao seljak ne bi mogao da se snađe i da na pravi način reprezentuje Srbiju".

Prvo učešće srpskih sportista na Letnjim olimpijskim igrama je na neki način obavijeno velom tajne, budući da u zvaničnoj olimpijskoj dokumentaciji nisu sačuvani njihovi rezultati i plasmani.

Prvu medalju za našu zemlju u istoriji, odnosno za Jugoslaviju u čijem smo sastavu bili, osvojio je legendarni Leon Štukelj 1924. Prvo žensko odličje donela nam je Splićanka Đurđica Bjedov, u Meksiku 1968. Naš najmlađi učesnik ikada bio je trinaestogodišnji kormilar Jadran Radovčić, a najstariji strelac Franc Peternel.

Sprinter Dušan Milošević

Dušan Milošević rođen je u Stragarima 1. juna 1894. godine, i bio je jedan od osnivača i prvih igrača BSK-a, odličan atletičar i plivač. U Kvalifikacionoj trci u Košutnjaku stazu je pretrčao za 12 sekundi.

Na Igrama je bio treći u svojoj grupi, sa rezultatom od 11,6 sekundi. Nije se plasirao dalje, a čak i da jeste, ne bi mogao da nastavi takmičenje jer je na cilj stigao sa nesnosnim bolovima u stomaku. Prenet je u stokholmsku bolnicu gde je konstatovano trovanje arsenom. Lečio se nekoliko nedelja. Švedska policija je obavila istragu, ali nije utvrdila kako se naš olimpijac otrovao.

Po povratku u Srbiju Milošević se više nije bavio atletikom, ali je nastavio da uspešno igra na poziciji halfa za BSK sve do početka Prvog svetskog rata. Za vreme rata bio je u zarobljeničkom logoru u Mađarskoj, a najveći deo svog radnog veka proveo je u rudniku azbesta u Stragarima, gde je i penzionisan u zvanju savetnika. Umro je i sahranjen u Beogradu 1967.

(Dragutin Tomašević)

Dragutin Tomašević - brži od voza

Prvi srpski maratonac iz Bistrice kod Petrovca na Mlavi, ostaće upamćen po tome što 1909. trkao sa vozom od Požarevca do Petrovca, na pruzi dugoj oko 40 kilometara, i – pobedio!

Bio je član viteškog društva "Dušan Silni", odličan gimnastičar, atletičar i učesnik svih takmičenja koje je organizovao Srpski olimpijski klub. Na kvalifikacionom takmičenju pretrčao je stazu Košutnjak-Umka-Košutnjak za 2 sata i 52 minuta. Bio je tada redov XVIII pešadijskog puka.

U Stokholmu 1. jula 1912. godine od 92 prijavljena maratonca startovalo je njih 62, a Dragutinov plasman obavijen je velom tajne (nije sačuvan zapisnik sa ove trke). Po nekim izvorima je zauzeo 37. mesto sa dva časa i 47 minuta (zaostatak za pobednikom 11,54 sekunde), a taj plasman u brojnim dokumentima potvrdio je i Svetomir Đukić. Naš drugi olimpijac u Stokholmu Dušan Milošević je mnogo docnije pričao da je Tomašević tvrdio da su ga "neki pred Stokholmom svukli u jarak i držali dok ne prođu njihovi favoriti".

Dušan Tomašević je oktobra 1915. godine mobilisan kao narednik. Ubrzo je teško ranjen u borbi sa nemačkom vojskom na brdu Bubanj kod Požarevca. Preminuo je u selu Rašanac, a sahranjen je u rodnoj Bistrici, gde se u njegovu čast svake godine održavaju trke.

Lekar Veljko Narančić – olimpijac iz svog džepa

(Veljko Narančić, drugi sa leve strane)

Atletski reprezentativac (bacač koplja i diska), Zagrepčanin dr Veljko Narančić (1898. – 1983) bio je učesnik Igara 1924, 1932. i 1936. godine. Najbolji rezultat zabeležio je u Parizu 1924, kada je bio 8, ali je upamćen ostao po učešću na losanđeleskoj olimpijadi, koje je uglavnom sam finansirao, što je omogućilo našoj zemlji da ne izgubi kontinuitet učešća. Jugoslavija mu se kasnije odužila tužakajući ga MOK-u.

JOK nije bio zainteresovan za Igre u Los Anđelesu zbog visokih troškova dugog putovanja. Narančić je sa zemuncem Vilimom Mesnerom odlučio da otputuje u SAD, što su i učinili - delom iz pomoć Ministarstva za fizičko vaspitanje naroda (zadatak im je bio da prouče uređenje fizičke kulture u SAD i organizaciju Igara), a delom sopstvenim sredstvima. Za Igre ih je prijavio Milivoje Naumović, jugoslovenski konzul u San Francisku. MOK je prihvatio ovu prijavu, i jugoslovenska zastava se zavijorila na stadionu Koloseum. Narančić, iscrpljen dugim putom nije postigao rezultat koji je želeo, ali je sačuvao kontinuitet učešća jugoslovenskih sportista na Igrama, budući da se njegov saputnik Mesner povredio i nije startovao, pa ga ni nema na listi učesnika.

Zvuči neverovatno, ali JOK je uputio protest MOK što je Narančiću dozvoljeno da učestvuje na Igrama iako ga nacionalni komitet nije prijavio, zbog čega su dobili i zvanično izvinjenje.

(Leon Štukelj)

Narančić je bio član zagrebačke HŠK "Konkordije", jedno vreme i potpredsednik Jugoslavenskog boksačkog saveza. Posle Drugog svetskog rata vodio je Fiskulturni savez Jugoslavije, 1947. u Rijeci je osnovao prvu sportsku ambulantu, a bio je i počasni član Udruženja lekara sportske medicine Jugoslavije.

Leon Štukelj – prva jugoslovenska medalja

Jugoslavija je prve medalje, i to zlatne, dočekala u Parizu 1924. Osvojio ih je slovenački gimnastičar Leon Štukelj.

Rođen u Novom Mestu, gimnastikom je počeo da se bavi veoma rano zahvaljujući jačanju sokolskog pokreta u Sloveniji, a već na Svetskom prvenstvu u Ljubljani 1922. godine pokazao je talenat osvojivši sedmo mesto, iako se u to vreme kao i ostali članovi Sokola bavio i drugim sportovima. Leon Štukelj je bio i odličan atletičar i plivač.

Posle Pariza, do kraja olimpijske karijere osvojio je još jednu zlatnu i dve bronzane (Amsterdam 1928) i jednu srebrnu (Berlin 1936).

Leon je od 1927. godine živeo u Mariboru, radio je kao sudija, a svakodnevne vežbe donele su mu dug vek (doživeo je 101 godinu). Na Igrama u Atlanti 1996. godine, kao najstariji živi osvajač olimpijske medalje bio je specijalni gost na svečanom otvaranju, a njegov stoti rođendan u Sloveniji je obeležen kao nacionalni praznik.

Đurđica Đurđa Bjedov – "slučajno" zlatna

Đurđa Bjedov, rođena 1947. u Splitu, prva je Jugoslovenska koja je osvojila olimpijsku medalju. Ujedno je i prva olimpijska šampionka u plivanju na 100 m prsno, jer je ova disciplina baš u Meksiko Sitiju 1968. stavljena na program OI. Na istoj Olimpijadi, osvojila je i srebrnu medalju na 200 metara prsno.

Đurđa je na Olimpijadu otišla "slučajno", kao deo plivačke štafete, koja je na samim igrama diskvalifikovana. Plivale su pojedinačne trke, reda radi. Prsno na 100 metara bila je nova disciplina. Evo kako je o trci pričala Đurđa.

- Same trke se uopšte ne sećam. Ni kako sam startovala, ni kako smo okrenule, tek ono kad se trka završila, svi geldaju u mene, sve kamere uperene, a onda ja u neverici upirem ruke prema sebi pitajući se bez reči – jesam li ja to pobedila?

Prvu pojedinačnu olimpijsku medalju u ženskom sportu, osvojiće Jasna Šekarić, čak 20 godina kasnije – 1988. u Seulu. Osim nje, osvajačice pojedinačnih olimpijskih medalja su još Aleksandra Ivošev i Aranka Binder. Košarkašice i rukometašice su osvojile po dve medalje, a stonoteniserski dubl jednu.

M.S.

OKS- Olimpijski komitet Srbije

srpski olimpijski tim

Olimpijada

Olimpijske igre

prvi srpski olimpijci

prvi Srbi na Olimpijadi

prvi srpski tim na Olimpijskim igrama

Olimpijske igre Stokholm 1912

Olimpijada 1912

Svetomir Đukić

Vladislav Vlajko Savić

Olimpijski klub Srbije

Međunarodni olimpijski komitet

MOK

Jugoslovenski olimpijski komitet

JOK

Košutnja

Dušan Milošević

Dragutin Tomašević

Živko Vasić

Žerkovo

Petar Prvi Karađorđević

Leon Štukelj

Đurđa Bjedov

Đurđica Bjedov

Split

Novo Mesto

Bistrica

maraton

maratonci

Vlada Kraljevine Srbije

letnje olimpijske igre

Jadran Radovčić

Franc Peternel

Stragari

plivač

atletičar

bacač koplja

bacač diska

Zagreb

Olimpijske igre 1924

Olimpijada 1924

Olimpijske igre 1932

Olimpijada 1932

Pariz

Los Anđeles

Olimpijske igre Berlin 1936

Olimpijada 1936

Berlin

Vilm Mesner

Ministarstvo za fizičko vaspitanje naroda

Milivoje Naumović

HŠK Konkordija

Jugoslovenski boskački savez

Rijeka

Fiskulturni savez Jugoslavije

Udruženje lekara sportske medicine

gimnastičar

Ljubljana

Olimpijske igre Amsterdam 1928

Olimpijada 1928

Amsterdam

Maribor

Olimpijske igre Meksiko Siti

Olimpijada 1968

Mesiko Siti

Olimpijada London

Olimpijske igre London

BSK

Viteško društvo Dušan Silni