Fudbalski put vodio je Zorana Tošića od srca Banata, preko Beograda, Mančestera i Kelna do Moskve.

Nije prošlo ni 24 časa otkako se vezista moskovskog CSKA i reprezentacije Srbije Zoran Tošić vratio iz Stokholma - gde se završila turneja Orlova po Evropi, prva pod vođstvom novog selektora Siniše Mihajlovića - a već se na jednoj od raskrsnica u Zrenjaninu našao s ekipom MOZZART Sporta.

Zoran je u dobroj meri formirana ličnost, privatno i profesionalno. Ima suprugu Dijanu i dvoje dece, kćerke Inu i Niu. Nema dilemu kada je odnos prema njima u pitanju.

- Porodica je oslonac i pokretač života svakog čoveka, samim tim i sportiste. Njih tri su tu za mene u svakom momentu, što se kaže u dobru i u zlu. Sve što radim, radim zbog porodice. Uloga oca je nešto toliko lepo da rečima ne može da se opiše. Uz odrastanje starije kćerke Ine shvatio sam koliku odgovornost imam. Vreme provedeno s kćerkama učini da određene poslovne neuspehe lagano zaboravim.

Boravak u Zrenjaninu počeli smo s obilaskom kuće u kojoj Zoran Tošić živi sa familijom. Nismo se dugo zadržali, ali je bilo dovoljno da vidimo najzanimljiviju prostoriju. Naime, kompletan sprat pretvoren je u igraonicu za decu. Od zamka na naduvavanje, mnogo igračaka, do originalne trambuline.

Negde tamo u ćošku, u brojnim koferima kriju se mnogi fudbalski dresovi. Ima Zoranovih, ali i mnogih drugih koje je tokom karijere "ukrao".

- Ina u igraonici provodi najviše vremena. Ima sve što joj je potrebno i teško možemo da je izvučemo napolje. A dresovi... Nisam ih oduvek skupljao, odnosno počeo sam od prelaska u Mančester junajted. Najviše vodim računa o svojim, imam ih iz svih klubova. Tek sam odnedavno počeo da ih menjam na utakmicama. Znam da će zvučati kao kliše, ali zaista mi je najdraži moj dres Srbije! A koliko sam ih samo podelio – to ni sam ne znam. Ma bezbroj, da imam pun kamion ne bi bilo dovoljno.

Zoran se s porodicom uskoro seli iz Zrenjanina. Tošići odlaze u Beograd i uglavnom će tamo boraviti kada su u Srbiji, iz prostog razloga što on i supruga smatraju da će deca imati zanimljivije odrastanje u glavnom gradu. Ali to naravno neće uticati na Bambijeve odlaske u Zrenjanin.

Napravili smo s Tošićem kratku turneju po najvećem gradu u Banatu.

- Zrenjanin će meni dok sam živ ostati grad broj jedan. Tu su mi roditelji, brat, prijatelji. Lepo se osećam i volim s njima da provodim vreme.

Prvo smo stigli smo do picerije "Molto Bene", gde su nas sačekali Zoranovi drugari. Za hranu nismo imali vremena, ali jesmo za piće.

- Često odem do "Molto Benea". Odlična je pica, a vlasnik je moj prijatelj Đorđe Sakal i eto razloga više da tu sednem, često u društvu kuma Jovana Blažića. Šteta što sada nemamo vremena da probate picu, stvarno je ukusna. Kafa i koka-kola? Pitajte Antonija Rukavinu zbog čega kafa, a-ha-ha. Počeo sam da je pijem otkad smo postali cimeri. Svako jutro bi čovek ustao i kazao "ajmo, kume, na kaficu". Tako da od tada svaki dan moram bar jednu da popijem. Koka-kolu sada pijem retko, žena mi ne dozvoljava, a-ha-ha...

Ostali smo u restoranu neko vreme, a bilo je o čemu da se razgovara. Nekako je jedno od prirodnih pitanja bilo je zbog čega je odabrao fudbal i kako gleda na reprezentaciju. U narednom ciklusu biće sigurno oslonac tima od kojeg se očekuje da se kvalifikuje na Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014.

- Mnogi bi možda kazali da mi je lako da govorim iz ove perspektive, ali stvarno je fudbal za mene uživanje. Odmah se videlo da će nešto biti od mene, a-ha-ha... Šalim se malo, ali znate kako, kao klinac sam igrao po ceo dan. Odmalena samo fudbal. Ne znam od koga sam nasledio talenat. Jedini fudbaler u mojoj porodici bio je rođeni brat Darko. Sada se bavim poslom koji volim najviše na svetu i nijedna obaveza mi nije teška. Reprezentacija? Ne postoji veća čast koju fudbaler može da ima. Divan je osećaj predstavljati svoju zemlju.

Od septembra ćemo gledati potpuno drugačiji tim Srbije, s novim selektorom i starim ambicijama. Posle trećeg u nizu propuštenog Evropskog prvenstva, možda bi bila tragedija za naš reprezentativni fudbal da se Orlovi ne plasiraju na Mundijal u Brazilu 2014.

Neće biti nimalo jednostavno obezbediti prvo mesto u grupi ili bar drugo za baraž. Utakmice protiv Španije, Francuske i Švedske pokazale su da naš tim ima talenat, ali i da će biti neophodan paklen rad.

- Nijedne kvalifikacije ne liče na prethodne. Imamo novog selektora, mlade igrače s neospornim kvalitetom. Minule tri utakmice su bile dovoljne da se utvrdi gde smo u ovom trenutku, isprobano je mnogo toga. Rekao bih da je to bio jedini cilj selektora. Čini mi se da smo protiv Švedske pokazali da možemo da pariramo i najjačima. Uveren sam da će sve biti pod kontrolom pred početak kvalifikacija.

Van sezone Zoran Tošić koristi svaku priliku da duže spava.

- Posle spavanja sledi ručak s porodicom. Onda odemo u neki park ili igraonicu za decu. Ne bežim od romantične večere sa suprugom, a pred spavanje obično odgledam neku fudbalsku utakmicu. To je uglavnom to.

Posle kafice i nešto više od pola sata razgovora u "Molto Beneu", krenuli smo dalje, ali ne mnogo daleko. Sledeći je bio kafić "My Room" koji se nalazi se u nizu prodavnica svakojake robe. Reklo bi se običan kafić, ali bukvalno lokalni. Preko puta je pijaca.

- "My Room" je skroman kafić s dušom. Tu se okuplja moje kompletno društvo. Ukoliko ne znaš šta da radiš, odeš tamo i nema šanse da ne pronađeš nekog sa kim ćeš ubiti vreme. Jovan Blažić, Dušan Tanasić, Predrag Kandić, Igor Levnajić, Slobodan Kulupinac, Nemanja Banjac… Sve su to neki od sjajnih momaka koji tu dolaze. Ima svakakvih priča. Kada ja dođem, a realno to nije često, obavezno odgledamo neku utakmicu, popijemo piće, ispričamo se i sve to meni baš prija. Lepših možda ima, ali meni je "My Room" najdraži kafić.

Bambijevi drugari su ostavili utisak iskrenih prijatelja, zadovoljnih što je neko njihov napravio mnogo toga u fudbalu. Nekoliko njih je gledalo Zorana u meču protiv Reala u Madridu. Na velikom terenu za Bambija navijaju, ali na malom su saigrači. Doduše, ne pika se često fudbal…

- Mali fudbal igram kada sam na pauzi. Počne neobavezno, ali se uvek zakuva i postane ozbiljno. Moraću malo da objasnim… Mi smo sada u najboljem kraju u gradu, zove se "Zeleno polje". Specifičan je po sportskom centru "Partizan", mojoj drugoj kući. Tamo sam svakodnevno provodio sate - fudbal, basket, tenis... Tu se ceo grad skuplja i igra se ozbiljan mali fudbal. Svi prijatelji su mi odatle. I tako sam jednom prlikom, još sam bio član Mančestera, došao na pauzu. Željan malog fudbala, napravio sam dobru ekipu i otišao na teren. Mečevi se inače igraju po 15 minuta, a ko izgubi ispada i čeka. Bilo je pet timova u trenutku kada smo mi izašli na teren. Ja sam, naravno, napravio dobru ekipu ne bih li što duže ostao na terenu. I iako smo igrački bili najkvalitetniji, izgubili smo prvi meč! Odmah smo otišli kući, nervozni i bez namere da čekamo sat vremena.

Tošić kaže da ne bi uspeo u fudbalu da nije imao podršku roditelja i brata. Red je bio da odemo i do kuće u kojoj je odrastao, a na vratima su nas dočekali Zoranov otac Radica i mali engleski buldog, vrlo raspoložen za druženje. Na njegovo razočaranje, nismo mu posvetili mnogo pažnje, već smo seli u dnevni boravak prepun raznih fotografija iz Bambijeve karijere, s uramljenim dresom Partizana.

- Ne bih da se ponavljam, ali sam stvarno voleo fudbal više od svega i baš sam se trudio da istrajem. Bilo je uspona i padova. Teški su ovde uslovi za razvoj, loši su tereni. Iskren da budem, nisam neki karakter, ali što se tiče fudbala, tu sam totalno drugačiji. Sve činim da bih ostvario cilj. Roditelji su me vozili na treninge, nekada sam išao i sam. Zanimljivo je to da su često biciklom prelazili po 15 ili 20 kilometara da bi gledali moju utakmicu. Uvek su bili uz mene. I ja sam nekada vozio bicikl svuda, a sada samo u teretani. Da nisam uspeo u fudbalu, ko zna gde bi me život odneo. Sada je doduše teško o tome govoriti objektivno.

Od Zrenjanina do Moskve, između toga Beograd, Mančester i Keln. Pet gradova, različita iskustva i drugačiji život. Svaki je doneo dosta toga kvalitetnog Zoranu Tošiću, a priče su, naravno, posebne.

- Beograd volim, godinu i po sam živeo u našem glavnom gradu, a to što se vraćam objašnjava koliko mi je drag. Mančester je totalno drugačiji, vrlo miran, ali vreme nam nije dozvoljavalo da uživamo. Ipak, bio je to dobar period. Keln je manji, ima oko milion stanovnika, sve je prelepo i na svom mestu. Tamo smo se moja porodica i ja najlepše osećali, jer smo imali dobro društvo, pošto je mnogo naših ljudi u Kelnu. Nemačka je obećana zemlja s obećanom ligom. Moskva je slična Beogradu, ali daleko veća i takođe je prepuna Srba. Rusi su sličnog mentaliteta i tamo se osećam kao kod kuće. U Moskvi se najčešće družim s Rahimićem, Markom Lomićem i Milošem Teodosićem. Obično smo u srpskom restoranu "Botik Petra", tamo se govori naš jezik, klopaju pljeskavice... Mane Moskve su velike gužve i naravno teške zime. Analizirajući prošlost, sigurno je da sam sada mnogo iskusniji, mudriji i zreliji od vremena kada sam igrao u Partizanu. Osnovao sam porodicu, stvorio karijeru i postao drugačiji, rekao bih bolji čovek. Ponosan sam na učinjeno u fudbalu. Žalim za prilikom u Mančesteru, ali u svim klubovima sam bio srećan i zadovoljan.

Tošić ne razmišlja o tome šta i kako posle fudbala, zna da želi još dugo da igra. Ambicije u narednoj sezoni su jasne - da ga zaobiđu povrede i da odigra na visokom nivou. Ističe da je u godinama kada bi trebalo da igra najbolji fudbal, kako u klubu, tako i u reprezentaciji. Prioritet u životu su mu zdravlje i ljubav u porodici, jer to ga čini spokojnim. Svestan je da su ostale stvari prolazne.

Sedam dana odmora za celu sezonu!

Uspeh u profesionalnom fudbalu donosi mnogo, ali i uzima. Od prošle do nove sezone, uz obaveze u reprezentaciji, Zoran Tošić je imao ukupno 11 dana odmora. Od toga četiri je proveo u avionu, tako da je bez treninga bio tek jednu sedmicu!

- Šta da se radi, fudbal je moj život i ne želim da se žalim...

Kum i brat glavne "žrtve" na tenisu

Posle fudbala, tenis je omiljeni sport Zorana Tošića. Pritom nije od onih koji su zavoleli "beli sport" tek kada su se pojavili Nole, Janko, Ana, Jelena i Viktor, a do tada se pitali kako je odmah 15:0, a ne 1:0…

- Volim da igram tenis. Glavne "žrtve" su mi kum i brat. Često su na terenu, a kada sam Slobodan, održim im čas tenisa. To je neverovatno dobar osećaj i dokaz de talenat može da pobedi veliki rad!

izvor :