|
Minja Subota za MOZZART Sport govori o tome kako su nastajale najlepše srpske dečije pesme, šta se dešavalo iza kamere na snimanjima kultnih emisija, zašto ga smatraju najboljim fotografom među kompozitorima i tome kako je izgledao Beograd pedesetih S Minjom Subotom razgovaramo svega nekoliko sati pred njegov put u Hrvatsku, gde je u sklopu "Dana srpske kulture u Istri", u vodnjanskoj galeriji "Zajednice Talijana" postavljena izložba njegovih umetničkih fotografija, pod nazivom "Deca su ukras sveta". Zastajemo na trenutak na uglu ulica Cara Lazara i Gračaničke, ne bi li Minja izašao u susret mladićima i devojkama koji su ga zamolili da se slika s njima. Dobacuju nam da su rasli uz "Muzički tobogan", i da im je naš sagovornik ulepšao detinjstvo... Pitamo Minju da li mu posle toliko vremena smeta što ga i dalje na svakom koraku zaustavljaju. On odmahuje rukom i s osmehom dodaje da mu ovakvi susreti posle pet decenija profesionalnog bavljenja komponovanjem, uređivačkim i voditeljskim poslom predstavljaju pravo zadovoljstvo jer ga uvek iznova podsete na to da su generacije odrasle uz njega: - Osećam se kao član svih tih porodica, a nekad mi se čini da ih ima milion - nastavlja priču Minja. - Srećan sam i što nakon svih ovih godina imam retku privilegiju da biram šta ću raditi. Ovih dana snimam serijal polusatnih emisija, koje sam nazvao "Neke dobre priče". Ideja je da u svakoj emisiji otkrijem po neku malu tajnu velikog umetnika. Razgovore sam vodio s doajenima iz kulturnog života prestonice, a prva u nizu emisija biće posvećena sjajnom Vojislavu Bubiši Simiću.
Pomenuste doajene, te se nameće pitanje - da li ste u vreme kada ste komponovali pesme Ljubivoja Ršumovića, Dragana Lukića, Dobrice Erića, Svetislava Vukovića, bili svesni toga da stvarate pesme uz koje će rasti generacije? - Tu su još bili i Miroslav Nastasijević, Pero Zubac, Momčilo Tešić... Mislim da niko od nas nije bio toga svestan. Jednostavno smo radili svoj posao od srca, pružajući tako deci ono najbolje. Sve je počelo ranih sedamdesetih godina, kada sam na stihove pomenutih pesnika, koje sam dobijao u rukopisu, komponovao i uz "Kolibre" otpevao između ostalog i pesme: "Išli smo u Afriku", "Razbole se lisica", "Slon lepotan Dondolan", "Sedmica", "Rekao sam brezi i topoli" "Plavi čuperak", a pesma "Deca su ukras sveta" postala je na neki način himna naše dece. Evo, baš mi je Leontina pre neki dan rekla kako samo pesma "Slon lepotan Dondolan", koju sam komponovao na stihove Svetislava Vukovića, ima više od milion pregleda na Jutjubu.
Kako su nastajale sve te pesme? - Mnoge od tih pesama su u sebi već nosile melodiju, koju sam kao kompozitor samo prepoznao. Sve te pesme su imale dobru logiku, dobru priču, jer su ih pisali vrhunski pesnici. Sećam se kako sam na omotu neke singl ploče nabasao na Ršumove stihove: "Cveće je ukras bašte/Leptir je ukras cveta,/A deca puna mašte/Deca su ukras sveta". Istog trena sam pomislio: "Pa od ovoga može da ispadne sjajna pesma!" Pošto sam u ovim stihovima prepoznao refren, odmah nazovem Ršuma s idejom da mi napiše još dve strofe. On pristane, i tako iz njegovog pera izađu čarobni stihovi onoga što je kasnije postala dečja himna. Tu pesmu su s vama prošle godine pevali u glas i mali Parižani? - Bilo je to na manifestaciji "Dani srpske kulture u Parizu", koja se tradicionalno održava sredinom juna. Prošle godine smo priredili prvi festival dečjeg stvaralaštva u sali pri sabornom hramu Sveti Sava u samom centru Pariza. Cela sala pevala je sa mnom u glas! Od roditelja te dece saznao sam da svi oni redovno skidaju moje pesme sa interneta, naizust znaju stihove Mike Antića, Ljube Ršumovića, Jovana Jovanovića Zmaja. Pričaju na francuskom, ali srpski jezik i kulturu ne zaboravljaju. Tu sam napravio i jednu sjajnu fotografiju devojčice, koja setno gleda kroz prozor negde u daljinu...
Otkud interesovanje za fotografiju? Malo je poznato da ste dobitnik najveće nagrade USUF-a Srbije "Anastas Jovanović" za seriju izložbi umetničke fotografije. - Ljubav prema fotografiji preneo mi je otac, inače diplomirani inženjer. Onog trenutka kada mi je bavljenje fotografijom postalo više od hobija, rešio sam da se usavršim na tom polju te sam završio prestižnu dopisnu američku školu fotografije i jednu od boljih francuskih škola fotografije. Malo je poznato da sam u svom studiju radio naslovne strane za "TV reviju" i "Dugu". Vremenom me je kao inženjera zainteresovala i istorija razvoja fotografije, te sam napravio zavidnu kolekciju foto-aparata koji su svaki za sebe bili važna karika u razvoju fotografije. Inače, fotografije koje sam uradio na temu "Deca sveta" između ostalog izlagane su i u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, galeriji "Meduza" u Kopru, Muzeju grada Vitjebska u Belorusiji.
Znači, sve je počelo još u vreme kada ste odrastali baš u ovoj ulici Cara Lazara, gde vodimo ovaj razgovor? - Ceo moj život vezan je za ovu ulicu i obližnje - Gračaničku, Čubrinu, Parisku. Jednom rečju, za srce Beograda. Ovo je i pre i posle rata bio otmen kraj u kojem su živele mnoge ugledne porodice: Bajloni, Teokarović... Na dohvat ruke su nam bili Kalemegdan, Saborna crkva, naša Prva beogradska gimnazija, čuvene boemske kafane "Crveni petao", "Proleće", "Znak pitanja". Na Kalemegdanu smo se igrali kaubojaca i indijanaca, te ne čudi što smo kao klinci bolje od ikoga znali sve moguće tamošnje prolaze i lagume, a-ha-ha... Pamtim, na primer i vreme kada je sadašnji Kriminološki institut bio džokej klub. Pa još se na fasadi ove zgrade vide tragovi lopte od naših nestašluka. Leti smo se kupali kod starog Savskog mosta, odakle smo imali običaj da zapucamo sve do Ade. A kada dođe zima, ubedljivo najbolje sankanje odigravalo se u Pariskoj ulici. Uvek bi neko iz društva dežurao, da kad naiđe dvojka, udari ciglom o banderu. Bio je to način da one s vrha upozori da zakoče na vreme. Drugo najlepše mesto za sankanje bilo je kod crkve Ružice. E tamo je već bila romantična atmosfera.
U to vreme ste tenis igrali na Partizanovim terenima, znači li to da ste bili partizanovac? - Uvek sam imao prijatelje i među partizanovcima i među zvezdašima, i moram da priznam da me taj rivalitet nikada nije uzbuđivao. U moju, Prvu beogradsku gimnaziju, išao je Sava Karapandžić, od vajkada sam bio dobar drugar s Džajom... Pa ipak, uvek mi je bilo prijatnije da budem na neutralnom terenu jer sam jedino tako mogao da peckam i jedne i druge, a-ha-ha... Inače, moj otac je kao rođeni Splićanin navijao za Hajduk, te sam sasvim prirodno i sam bio navijač Hajduka. No, iz moje škole je dosta momaka igralo u Zvezdinom podmladku. Sećam se kad smo u osmom razredu gimnazije bili na letovanju u Cresu, neka ratna mornarica se bila iskrcala, te meštani navale na njih da igraju fudbal protiv nas, Beograđana. Ceo Cres se spustio na utakmicu da navija za nas. Mislim da ni Cresani, ni ovi iz mornarice, nisu bili svesni toga na koga su naišli. Razbili smo ih sa četiri prema jedan. Kapetan mornarice se toliko iznervirao da je u jednom trenutku hteo da prekine utakmicu, kaže: "Ne može to tako, da ceo Cres navija za njih", a-ha-ha...
Znači, bilo je navijanja kao u čuvenom šou programu "Igre bez granica", koji ste radili od ’78. do ’82. godine? - Skoro... Kada su god emitovane "Igre bez granica", ulice su bile puste. Bio je to svojevrsni spektakl, koji je pratilo nekoliko desetina miliona gledalaca. Bila je neophodna velika veština da se osmisle te igre.
Pomenuli ste da ste se rekreativno bavili i skijanjem. Gde ste najradije skijali? - Kao gimnazijalci, najradije smo išli na Taru. Sećam se, nije bilo žičara, nego smo sami morali da se penjemo i spuštamo. Spavali smo u paviljonima, a na povratku sa skijanja, onako izmoreni, obavezno bismo u daljini spazili po dva-tri vuka. Najčešće smo ih viđali ispred naše trpezarije, i to kao po pravilu one vođe čopora. Kasnije smo išli na Šaru. E tamo nas jednom umalo nije zbrisala lavina! Srećom te je u nekoj uvalini ispred nas stala. Bilo nas je dvanaestak u koloni. Sećam se da smo u prvi mah svi zaćutali, a onda jedan po jedan, uz najmanje moguće pokretanje, poskidali skije da bi naposletku puzajući izašli iz opasne zone. Da li je istina da su pedesetih u Prvu beogradsku išle najlepše devojke? - U našu školu su išle Milena Dravić,Vera Čukić, nešto kasnije Beba Lončar. Sećam se da su nam profesorke stalno prebacivale: "Što ne gledate ove vaše devojke iz škole? Vidite kako je lepa Milena Dravić!" A mi, kao i svi klinci tih godina, radije smo gledali one "nepoznate" lepotice sa štrafte, školskih igranki ili žureva, na kojima su glavnu reč vodili oni koji su imali gramofon i puštali muziku, a zahvaljujući kojima smo mogli da igramo stiskavac uz Pola Enku, Luisa Primu ili neku baladu Bitlsa. Što se frajera tiče, primat su držali Miloš Žutić, Nikola Simić, Vlada Veličković...
Pri pomenu Bebe Lončar odmah se setim vespe. I vi ste bili jedan od retkih srećnika koji je vozio vespu u to vreme? - Zahvaljujući ocu, koji je mom bratu Saši i meni dovezao jednu divnu vespu pravo iz Đenove. Bilo je to u vreme kada sam završio gimnaziju. Mi, vespaši, skupljali smo se na špicu štrafte - kod Cara. Devojke su, sećam se, sedele sa strane, a najomiljenije putešestvije na vespi bilo mi je do Opatije i nazad. Naposletku smo je prodali da bi kupili skuter "primu", a nešto kasnije je moj brat, od tantijema koje je dobio od prve LP ploče Đorđa Marjanovića, kupio fiću. Sećam se bio je neke krem boje i ludo smo bili ponosni na njega. Zvali smo ga "naša limuzina". Tim fićom smo jednom zapucali čak u Monte Karlo.
Kako ste kao diplomirani elektrotehničar odlučili da svoj život posvetite muzici? - Odmalena sam paralelno s redovnom, išao i u muzičku školu, i uvek sam onako za sebe voleo nešto da sviram na klaviru. S druge strane, moj brat Aleksandar imao je bend "Dinamo". Momci su opasno svirali, a kako i ne bi, kad su ime dobili po prvom posleratnom džez orkestru, koji je osnovao Vojislav Bubiša Simić. Često su imali probe u "Božidar Adžiji" na koje sam svraćao, i tako ti oni mene, vremenom, nekako lagano uvuku u tu priču. U početku je bilo onako izokola, kao: "Aj, sedi malo za klavir, probaj, ovo da odsviraš, probaj ono", da bi se ja naposletku ozbiljno zagrejao za komponovanje. Tako sam zapravo počeo da komponujem prve šlagere, s kojima sam imao značajne uspehe na Zagrebačkom festivalu. Kasnije je došlo stvaralaštvo za decu kojem sam se u potpunosti posvetio.
Ostali ste upamćeni kao voditelj "Muzičkog tobogana", ali rejtinge ste rušili i s prvim kvizom, koji ste radili s Mićom Orlovićem i emisijom "Od glave do pete"? - Emisija "Od glave do pete" je emitovana od ’74. do ’78. godine. Bio je to veoma gledan šou, koji je obeležio jedno vreme. Mića Minimaks je u svom dobro poznatom fazonu vodio razgovore, a ja sam bio zadužen za muzički deo programa. On je, naravno, uvek morao da se šali na nečiji račun, te se u ovoj emisiji, sasvim logično, šalio na moj, a-ha-ha...
Da li vam je to smetalo? - M, kakvi! Više je smetalo gledaocima, koji su televiziju zatrpavali pismima u kojima su me iz petnih žila branili. Bio je to pravi šou! Stizala su pisma u kojima su apelovali da se zaustavi emitovanje, da "finog voditelja Minju prestane da maltretira mangup Mića"... Ma svašta je tu bilo. Mića je bio moj veliki prijatelj i sjajno smo sarađivali. Imao je svoj fazon, koji sam u potpunosti razumeo i prihvatao. Bilo je to lepo vreme.
Dodala bih, Titovo vreme, koje ste opisali u knjizi "Kako smo zabavljali Tita". Da li je bilo umetnika, koji su odbili da ih pomenete u knjizi? - Niko se nije bunio. Naprotiv, oni koji su ušli u knjigu bili su ponosni. Znate, privilegiju da zabavljaju Tita imali su samo najbolji. Ono što je, međutim, interesantno, jeste da je jedan Tripo Simonuti, kojeg niko nije pominjao, više od pedeset puta nastupao pred Titom i to na najekskluzivnijim večerama, kojima su prisustvovali najveći svetski državnici. A svi su, recimo, stalno pričali o tome kako je Nikola Karović bio glavni Titov zabavljač... Bilo je u knjizi lepih anegdota, evo šta je rekla Tereza Kesovija: "Meni je Stari bio izrazito šarmantan i drag. Bio je blagonaklon, volio me i vodio računa o meni. A znao me je i zagrlit. Jednom prilikom me zagrlio, a ja sam imala jako dekoltovanu haljinu s leđa. Foto-reporter Politike je to snimio, no ta fotografija nije izašla na vidjelo. Bila je malo provokativna, ali čuj, volio je grlit!" PUCANJE IZ AUTOMATA
Malo je poznato da ste u vojsci važili za dobrog strelca... - Tajna je bila u dobrom profesoru predvojničke obuke u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Sećam se kada sam otišao u armiju u Zagreb, posle jednog mog pucanja, u kom sam imao najviše pogođenih krugova, kaže meni komandant bataljona: "Ma, to je slučajnost!" Pruže oni meni automat, i ja od deset metaka pogodim dva. Onih ostalih osam odu u desno. I tu će ti odmah on: "Eto, vidiš da je bilo slučajno." Uzmem ja, pružim njemu automat: "Druže, evo probajte vi." Čovek je sve metke do jednog stresao u brdo! Na meni je bilo samo da uzvratim: "A je l’ i ovo slučajno?!" REAKCIONARNA EMISIJA - Emisiju "Od glave do pete", redovno su pratili Tito i Jovanka Broz. To smo, razume se, znali... Ono što nismo znali je da je čuvena šahistkinja Milunka Lazarević, koju je u jednu emisiju pozvao Mića Minimaks, bila - reakcionarka. Pita ti nju, u jednom trenutku, Mića: "Milunka, vi ste šampionka, planirate li u dogledno vreme da se nešto promeni na tom polju?", kad će ti ona kao iz topa: "Pa što bi se išta menjalo! Ništa se ne menja ni u državnom vrhu, pa ne mora ni ovde!" Čim je to izgovorila, iza kamere nastade haos! Organizator, reditelj, ma svi se živi uhvatiše za glave, misle se: "Sad smo gotovi, ukidaju nam emisiju!" No, pošto je Udba preslušala tonski snimak zaključe da je sve "pod kontrolom" i da nema razloga za kažnjavanje, i tako se izvukosmo.
Autor: Katarina Vuković izvor :
|
